Izaberite stranicu

Пише: монах др Павле Кондић

Примери свестраног архипастирског старања митрополита Митрофана Бана (1)

У току свог тридесетпетогодишњег архипастирског рада, митрополит Митрофан се сусретао и са низом разних питања и проблема. Један од занимљивих примера његовог очинског старања је одговор на молбу управника градње моста преко реке Зете у Даниловграду, Филипа Петровића да владика разреши одн. одобри да три хиљаде радника може и на Крстовдан (14. септембар) радити. Митрофан је отписао: „Сјутрашњи празник велик је, али је велико и по земљу корисно започето дјело; зато с благословом Божјим нека раде! Вас и Ваше предузеће Бог благословио!“

***

Колико је будно пазио на духовно стање свештенства и његову дисциплину у извршавању парохијских обавеза, толико је митрополит Митрофан пазио и на духовно и морално стање народа. Пример томе је и његова веома оштра реакција на први део приповетке „Копиле – прича из народа, написао Никац од Ровина“, који је објављена у „Гласу Црногорца“ крајем 1885. У званичном акту, упућеном уреднику листа, Лази Костићу, навео је да „писац је своју причу одјенуо изразима који вријеђају религиозне осјећаје у народу. Пошто се ’Глас Црногорца’ као једини политички и књижевни лист у ове крајеве наше земље по већој части, међу нашим народом чита; по томе имало би се настојати да у ’Глас Црногорца’ не може мјеста имати ништа што би нашему народу служило на саблазан!“ Митрофан је протест завршио речима: „Претпостављајући да су подобне приче по наш народ више од штете него од користи; зато из погледа на ово, част имам препоручити вам, господине уредниче, да у будуће не допуштате да у цијењени лист ’Глас Црногорца’ мјеста добију приче које вријеђају религиозни осјећај у народу“. Још истога дана када је упутио протест, Митрополит је добио званични одговор и извињење уредника Л. Костића, са обећањем да се такви пропусти више неће понављати. Наведена Митрофанова интервенција има у толико већу снагу јер је показала да је непристрасан и непоколебљив кад су у питању морални закони који су универзалне вредности, са једне стране а са друге, већ прве године своје архијерејске службе показао је снагу карактера која је потврдила да је златну Обилића медаљу, добијену у Морачи, на право заслужио. Овај случај има додатну тежину и у чињеници да је аутор инкриминисаног списа, Лазо Томановић, био лични пријатељ Митрофанов.

***

На акт пароха брчеоског, којим тражи одобрење да се у унутрашњости цркве постави спомен-плоча о већем прилогу једног парохијанина, коју је спремила његова породица, Митрополит је одговорио негативно. На овакав одговор упутиле су га најпре, Христове речи о удовичиној лепти а потом и свест да су сви дарови пред Богом једнаки „само ако се из чистог срца даје“. Ради поуке породици, Митрополит је још навео да ће се име њиховог сродника редовно помињати на богослужењима са именима осталих добротвора. Овај Митрофанов акт, добро промишљен и утемељен како на теолошким тако и на социјалним разлозима био је драгоцен за своје време јер је у корену прекинуо једну опасну појаву која је, временом, могла бити разлогом велике смутње и немира, ако се имају у виду сујета и частољубље.

Посланице и окружнице

У току своје архијерејске службе митрополит Митрофан је свој пуноћи Митрополије – свештенству, монаштву и народу упутио већи број посланица. Истовремено, он је сваке године слао по неколико расписа и окружница посебно свештенству и монаштву.

Тако је 14. фебруара 1887, по већ утврђеном обичају, пред почетак Часног поста, Митрофан објавио посланицу народу под насловом „Митрополит Митрофан позивље своју духовну паству, да се влада по заповјестима Божјима препоручујући јој да чува свете велике и частне пости“. Кроз Митрополитове речи и упозорења одражавало се слабо духовно стање народа у односу на држање поста. Зато је он био принуђен да каже:

„Дани частнога и великога поста у које ступамо, дају нам згодну прилику, да покажемо нашу вјерност у испуњавању заповједи Божјих, да дјелом засвједочимо нашу топлу оданост св. нашој Цркви у богоугодноме посту, свесрдној молитви, у побожноме владању, искреноме покајању за учињене гријехове наше. Бога прослављати и по његовима се заповједима владати, свагда смо дужни, али у данима св. великог поста дужни смо особито радити само оно, што се односи на прославу светога имена Господњега. Ово су дужности које нам св. Црква прописује у свете и частне пости.

Заповјед ова црквена простире се на све вјерне синове њене. Али на жалост, примјетити се мора да неки број вјерних, под неким изговором занемарује ову св. хришћанску Богом установљену заповјед о посту! Колико они овијем преступају, оставља се њима самима, да метну руку на срце, па да кажу: поступају ли право пред Богом и судијом своје савјести!

Људи простији и незнавени, кад виде другога од себе вишега и наученијега, да наруши коју и од мањих заповједи и установа црквених, они по своме слабомоћју и незнању тијем примјером поводе се, те често нарушавају и друге веће заповједи хришћанске. Св. апостол Павле учи нас, да ништа не чинимо чим би брата свога саблазнили и спотакли у вјери. По овоме будимо, браћо, опрезни, немојмо дати повода паду ближњега нашега, чијега ради спасења Христос је на крсту умро!“ (2)

***

Посланица пред почетак Часнога поста 1888. својим садржајем се одваја од претходних јер је у њој показано изузетно расуђивање у погледу старања о духовним али и телесним потребама народа. Претходна, 1887. година, била је неродна због незапамћене суше која је уништила готово све усеве и летину. Ради велике глади која је због тога завладала 1887. и продужила се током 1888, митрополит Митрофан је у посланици објавио и ове речи:

„Божанствени учитељ, Господ наш Исус Христос преко светијех Апостола својијех предао је светој Цркви власт, коју она храни и пријемствено предаје је својима свештенослужитељима Архијерејима, да њом овлашћени према околностима могу везати и ријешити гријехове љуцке. Та заповијед Господња састоји се у овима ријечима: ’И јеже ашче свјажеши на земљи, будет свјазано на небесјех; и јеже ашче разрјешиши на земљи будет разјешено на небесјех’ (Мат. 16, 19). По томе, љубазни христијани, ослоњен на више изложену заповјед Господњу, а с погледом на врло тешке околности у којима нас је ова неплодна година поставила, датом нам Архијерејском влашћу свима онима члановима наше Богоспасајеме пастве, који буду неопходимом храном оскудни, дајемо Архијерејски благослов и разрјешење, да такви, у ове свете Часне пости ове године, по потреби могу мрсити бијелијем мрсом, рибом, а по крајњој нужди и месом.

Но, да се не би когод нибуд о овоме законитоме разријешењу нехотично огријешио, наређује се: сваки онај, који је принуђен био ове пости мрсити, нека претходно своје стање прикаже надлежноме свештенику, као своме духовном пастиру. А према више изложеној потреби свештеницима наше Богомчуване Епархије, даје се овијем благослов, да наше Архијерејско разријешење удијеле свима онима породицама, које га буду према нужди потребовале.

Благочестиви христијани! Из оваквога снисходителнога примјера свете Цркве, обште Мајке наше, увјерићете се, колико је блага материнска њена брига и нама вјерним синовима њезиним. Она вас је овом влашћу, преко својијех свештенослужитеља, вазда позивала, да чувате и храните њом установљене свете пости; а данас према потреби у којој се налазе њена духовна чеда, даје им своју материнску дозволу и разрјешење!“ (3)

***

Одељење народне привреде Министарства унутрашњих послова доставило је митрополиту Митрофану распис од 4. јула 1912. о корисности оснивања земљорадничких задруга, са молбом да и Митрополија са своје стране препоручи свештенству и народу оснивање тих општекорисних установа ради унапређења економског и привредног стања народа. Митрополит се одазвао тој молби и упутио распис свештенству и народу у коме је навео:

„Гдје год има ваљаних људи, а међу њима неколицина заузимљивих и на раду истрајних, то у сваком том мјесту има данас и земљорадничка задруга, а ако је већ нема то би се имала основати. Гдје има таквих савјесних људи, у тим се мјестима људи скупљају у дружине, да би тако сложно и заједнички лакше савладали материјалне тешкоће. Како се оно код нас каже: ’Договор кућу гради’. Па тако је и у задруги и сваки од нас осјећа радост кад чује, како се по разним мјестима наше домовине оснивају земљорадничке задруге. То је знак слоге и љубави, просвијећености и народног благостања. Кад све то знамо, онда прионимо на посао, који спасава нашег земљорадника. Својски прионимо са знањем, са добрим савјетима, а највише са добрим примјером и будимо покретачи за оснивање земљорадничких задруга у оним мјестима у којима већ не постоје. Тиме ћемо помоћи земљораднику и олакшати му у његовом тешком и мучном, а у исто вријеме и благословеном послу. Тиме ћемо испунити нашу дужност и помоћи општем благу и оснажити његову материјалну страну. Најпозванији у маси народа за оснивање земљорадничких задруга јесу свештеници и учитељи, и њима се обраћамо и топло препоручујемо, да својим радом, својом свјесношћу и знањем предњаче, заузму се својски на оснивању земљорадничких задруга и помогну у том похвалном предузећу“. (4) Важно је напоменути да је већ неколико година пре овог расписа, почело формирање земљорадничких задруга и да је од самога почетка у њима било заступљено и свештенство.

1. Извор: др Павле Кондић, „Митрополија црногорско-приморска у другој половини XIX и почетком XX века (1851–1920)”, докторска дисертација у рукопису; опрема текста редакцијска

2. МЦП бр. 390 од 20. 2. 1887. АМЦП, МЦП ф. 11; ГЦ, год. XVI, 15. 3. 1887, бр. 7, 1-2.

3. МЦП бр. 475 од 14. 3. 1888. АМЦП, МЦП ф. 1

4. КЦ бр. 1423 од 30. 7. 1912. АМЦП, КЦ ф. 61. 

Извор: Часопис “Светигора” бр. 286

 

Pin It on Pinterest

Share This