Izaberite stranicu

На упражњену столицу Цетињске митрополије књаз Никола именовао је 27. маја 1884. године администратора Захумско-рашке епархије, архимандрита Митрофана Бана, који је ту столицу и заузео 12. августа 1884, задржавајући у исто вријеме и управу над Захумско-рашком епархијом.

По ступању на трон Цетињске митрополије 20. марта 1885, кренуо је архимандрит Митрофан у Петроград да буде тамо, по нарочитој жељи књаза Николе, посвећен за епископа. Посвећење су у Свето-Исакијевској лаври 6. априла 1885. извршили митрополит петроградски Исидор и други чланови Светог Синода, у присуству руског императора Александра III Романова и чланова царског руског дома.

По повратку у домовину, епископ Митрофан се ревносно заузео око управе своје епархије. Исте године, 27. октобра, књаз Никола га је поводом 25-годишњег јубилеја своје владавине наименовао за митрополита. На иницијативу митрополита Митрофана, митрополит београдски Михаило Јовановић је написао 1895. Службу Светом Петру Цетињском Чудотворцу, која је по одобрењу руског Светог Синода исте године штампана у Москви у Синодалној штампарији. На тај начин митрополит Митрофан је настојао да се култ Светог Петра Цетињског још више оснажи и утемељи, како у црквеном тако и у, иначе неодвојивом, народном животу.

Митрополит Митрофан је наставио са спровођењем мјера у циљу преображаја статуса свештенства, преображаја духовног живота и устројства Цетињске митрополије.

Наиме, у Цетињској митрополији је стољећима владало нередовно стање усљед сталних окршаја са Турцима, па је након Берлинског конгреса коначно настала потреба да се црквени живот и устројство Цетињске митрополије у Црној Гори ускладе са канонским црквеним устројством осталих Православних Цркава.

Митрополит Митрофан је схватио да ношење народног одијела и оружја не одговара свештеничком чину, па је са одобрењем књаза предузео мјере да свештенство носи одијело које му доликује. У том смислу, он је 1893. издао распис парохијским свештеницима и наредио им да народно одијело замијене мантијама. Ова наредба изазвала је код свештеника прилично неслагање, јер им није било лако да се одрекну старог обичаја, тим прије што су поједини свештеници били увјерени да им је тако одузета могућност да у случају потребе приме учешће у бојевима и положе свој живот за отаџбину, као што су то генерацијама чинили. Неслагање са поменутом одлуком није дуго трајало и свештенство се релативно брзо са овом новином помирило, схватајући да човјек и у мантији може бити патриота.

До 1900. свештенство у Црној Гори узимало је од својих парохијана тзв. бир или наплату у натури. Свака кућа морала је давати свештенику 18 кг жита и извјесну плату по тарифи за извршење свештених обреда. Овај начин наплаћивања ни у ком погледу није био добар ни цјелисходан, утолико више што је сам свештеник наплаћивао бир непосредно од својих парохијана, па се дешавало да усљед тога дође и у сукоб са појединима. То се морало врло штетно одражавати како на његову свештенослужитељску тако и на учитељску и пастирску дужност. С друге стране, ово није било добро ни за сам народ, нарочито у неродним годинама, када се једној породици тешко било растати са извјесном количином жита, које често пута ни на пазарима за новац није могла добити. Управо зато је митрополит Митрофан, по одобрењу књаза Николе, одлучио да се бир замијени прирезом у новцу, па да се тако и свештеничко звање побољша и народу олакша, што је у дјело спроведено.

Овај прирез, подијељен у три класе, према имовинском стању народа, скупљан је и даван митрополијској каси из које је свештенство плату добијало. Овом реформом задовољно је било и свештенство и народ. Поред тога, установљен је у исто доба и Свештенички фонд ради осигурања пензија изнемоглим свештеницима, као и удовицама и дјеци упокојених свештеника. Закон о овом фонду и издавању пензија из њега написан је и санкционисан 8. априла 1901. Реформа спроведена 1900. године била је само почетак у правцу побољшања материјалног стања свештеника.

… Све до почетка XX вијека Цетињска митрополија није имала своје духовне судове. Временом се наметнула потреба формирања одговарајућих духовних судова, како би се бројни текући проблеми Цетињске митрополије лакше рјешавали. У циљу њиховог формирања а по сагласности књаза Николе, митрополит Митрофан се обратио познатом канонисти Никодиму Милашу, епископу задарском, с молбом да напише уставе за православне консисторије и Свети синод у Црној Гори. Епископ Никодим се одазвао молби. Када су устави били готови књаз Никола их је санкционисао својим потписима: 30. децембра 1903. и 1. јануара 1904. На Цетињу је већ 2. јануара 1904. почела са радом Цетињска консисторија. Прве пак сједнице Светог синода Цетињске митрополије одржане су на Цетињу у мају 1908. Никшићка консисторија отворена је Никшићу 2. јануара 1910.

Доношењем ових закона коначно је уобличено црквено-правно устројство Цетињске митрополије, тако да је уочи Балканских ратова она имала, за оно вријеме релативно солидно, црквено-правно устројство.

У Црној Гори, на прелазу из XIX у XX стољеће, свештеници су имали значајан углед. Будући да Црна Гора није имала довољно учитељског кадра, то ће свештеници све до краја XIX и почетка XX вијека, док се не буде формирао довољан учитељски кадар, обављати дужност учитеља у основним школама широм књажевине.

Положај Цетињске митрополије регулисан је и у Уставу Књажевине Црне Горе, који је ступио на снагу на Никољдан 6/19. децембра 1905. Књаз Никола се прибојавао римокатоличког прозелитизма и зато се постарао да се у истом Уставу уграде заштитне одредбе којим би се Цетињска митрополија заштитила од прозелитизма Римокатоличке цркве. У члану бр. 14 Устава, дословно је уписано: „Књаз Господар и Његов Дом морају бити источно-православне вјере“. У члану бр. 40 и формално је уписано: „Државна вјера у Црној Гори је источно-православна. Све остале признате вјероисповјести слободне су у Црној Гори“.

Дакле, како се да видјети, само се православној вјери гарантује статус државне конфесије у Црној Гори. Према члану бр. 45 Устава, Народна скупштина се састоји из посланика које народ бира и посланика који се именују по положају. Поред осталих, посланици по положају или како се још именују вирилни посланици су и: цетињски митрополит, архибискуп барски и муфтија подгорички. И коначно, у члану бр. 136 Устава дословно се каже: „Забрањује се свака радња управљена против источно-православне цркве у Црној Гори (прозелитизам)“. Дакле, књаз Никола се одиста постарао да уставно-правним нормама заштити Православну Цркву од римокатоличке духовне агресије. Међутим, књаз Никола ће се истовремено постарати и да се Цетињска митрополија стави под пун државни надзор, тако да њени вјерски поглавари нијесу били у могућности да организују слободан духовни и вјерски живот који не би био под контролом државних власти. По свему судећи, Цетињска митрополија је фактички од стране књажеве државне власти третирана више као државно надлештво а мање као духовна установа или вјерска заједница. Овакво уставно-правно али и реално стање у коме се Цетињска митрополија налазила, потрајаће све до аустроугарске окупације 1916. године и гашења Црне Горе као самосталне државе.

Као књаз и господар Црне Горе, Никола I је несумњиво гајио посебан осјећај поштовања према Цетињском манастиру и према личности и дјелу Светог Петра Чудотворца Цетињског. Већ као ученик војне школе у Сен Сиру у Паризу будући књаз Црне Горе написаће пјесму „Звоно Цетињског манастира“ (1859), у којој је на изузетно осјећајан и живописан литерарни начин исказао своја осјећања према стародревном звону које се на манастиру налазило још од доба Ивана Црнојевића, али и према историјској мисији и улози Цетињског манастира уопште. У овој пјесми млади књажевић је јасно исказао своја српска родољубива осјећања, као и чврсто увјерење да ће прије или послије Турском царству доћи неминован слом и да ће се остварити идеал предака: ослобођење и уједињење Срба и стварање јединствене српске државне заједнице на Балкану.

Након Берлинског конгреса наступио је процес усељавања у Цетињско поље становника из околних нахија, као и из брдских и херцеговачких племена, али у мањој мјери. Повељом Ивана Црнојевића, око двије трећине Цетињског поља завјештано је Цетињском манастиру. Сада, са усељавањем околног становништва у Цетињско поље, отворило се питање правног статуса земљишних посједа Цетињског манастира. Стога је књаз Никола 1895. донио „Манифест“, законски указ којим је загарантовао имовинска права Цетињског манастира над земљишном имовином у Цетињском пољу која му је додијељена још 1485. године. У уводном дијелу “Манифеста”, књаз Никола наглашава историјски значај Цетињског манастира и Цетињске митрополије, која изводи свој правни континуитет од Зетске епископије коју још од 1219. утемељио оснивач аутокефалне Српске Цркве, Свети Сава. Књаз Никола закључује у “Манифесту” сљедеће: „Овим најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта на ком се цетињска варош, наша престоница подиже, те дајемо свакоме на знање да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског манастира свето и неприкосновено. Света цетињска митрополија бдиће над овим манастирским правом господаром Иваном Црнојевићем дарованим и овим нашим указом потврђеним“.

Нови становници Цетиња, као и старосједиоци, имали су право подизати куће на манастирској земљишној имовини али је земљиште на ком би усељене породице подигле свој дом и даље остајало у својини Цетињског манастира. Свака породица која би подигла свој дом на манастирском земљишту у Цетињском пољу била је обавезна да једном годишње плаћа закупнину, тзв. лактарину. И двор краља Николе је подигнут на манастирском земљишту, као и Плави дворац, двор престолонасљедника књаза Данила. Све до Првог свјетског рата управа двора краља Николе и управа Плавог дворца плаћале су управи Цетињског манастира закупнину за коришћено земљиште. Имовинска права Цетињског манастира у Цетињском пољу биће поштована све до свршетка социјалистичке револуције.

Бројне појединости везане за новију историју Цетињског манастира могу се наћи у мемоарима Митрофана Бана, које он није објавио за живота већ су у цјелини публиковани тек 1991. године. Митрополит Митрофан је исцрпно описао историјски слијед бројних збивања којима је и сам био савременик…

Бројни архивски литерарни извори јасно указују на то да је Цетињска митрополија у предјугословенском раздобљу имала јасан и наглашен српски народносни карактер, а да се Цетињски манастир сматрао средиштем српске државне мисли у Црној Гори…

Цетињска митрополија је још од укидања Пећке Патријаршије, а све до обнављања српског црквеног јединства стварањем јединствене Српске Православне Цркве 1920, испољавала тежњу да када се створе повољни политички услови приступи обнови древног Пећког Патријархата. Још је пећки митрополит Атанасије II Гавриловић, када је у Београду 1750. рукоположио Василија Петровића за црногорског митрополита, истом Василију додијелио звање „егзарха Пећког трона“. Ово звање митрополит Василије поносно ће истицати све до упокојења. Тако је и на његовом гробу у Александро-невској лаври у Петрограду исписана поред осталог и титула „егзарх трона сербскаго“.

Занимљиво је да ће и цетињски митрополити, Иларион Рогановић и потом Митрофан Бан, себе титулисати као егзархе Пећког трона. Истицањем ове титуле они су несумњиво истицали и своје намјере да приступе обнови Пећког Патријархата када се за то створе повољни услови, и када Пећка патријаршија са Дечанима и осталим светињама српскога рода Косова и Метохије коначно буду ослобођена од отоманског ропства.

… Аустроугарске трупе су 11. јануара 1916, послије снажне офанзиве заузеле и планински масив Ловћена. Сломом одбрамбеног фронта на Ловћену био је отворен пут аустроугарским трупама смјештеним на том подручју за несметано освајање Цетиња. Малобројна и слабо опремљена црногорска војска бранила се свега три дана (од 8. до 11. јануара), пред неупоредиво надмоћнијим и боље опремљеним аустроугарским војним јединицама. Тог 11. јануара био је углавном сломљен отпор Црногораца на ловћенском сектору. Јединице Ловћенског и Которског одреда биле су деморалисане и захваћене расулом. Аустроугарска војска, која је нанијела пораз црногорским одбрамбеним снагама на ловћенском ратишту, славила је 11. јануар као дан побједе. Посљедице пада Ловћена биле су тешке за Црну Гору. Тим даном обиљежен је суштински почетак краја њене државности. У одговорним војно-политичким круговима као и у широким слојевима народа, схваћена је сва озбиљност тог трагичног догађаја. Очекивало се да окупационе војне јединице уђу сваког часа у Цетиње. Стога није било времена за оклијевање. Још истог дана (11. јануара) евакуисани су Двор, Влада, Врховна команда, савезничка посланства а дјелимично и неке државне установе.

Из страха од непријатељских репресалија и освете па и евентуалног скрнављења светилишта и светиња у главном граду Краљевине Црне Горе, цетињски митрополит Митрофан Бан је поступио по жељи краља Николе и хитно извршио све практичне припреме за привремено измјештање моштију Светог Петра Цетињског из светитељске ћелије Цетињског манастира. Уз сву дужну обазривост, ћивот је под строгим надзором пренесен у капелу краљевог дворца Крушевца у Подгорицу. У пратњи ћивота на путу од Цетиња до Подгорице ишли су чланови црногорског двора и владе. Све је то рађено у највећој тајности, јер је обнародовање тог чина у тренутку кад се очекивао улазак окупационих трупа у Цетиње могло да изазове праву пометњу и узнемиреност у народу. Мошти Светог Петра Цетињског остале су у капели на Крушевцу вјероватно до средине марта 1916. године, дакле око два мјесеца.

Почетком марта у Црној Гори уведена је специјална војна управа под именом Војно-генерално гувернерство за Црну Гору. Тек кад је нова окупациона власт била организована могло се приступити иницијативи око повраћаја моштију Светог Петра у светитељску ћелију Цетињског манастира.

Већ 13. јануара 1916. пало је Цетиње. Аустро-угарска артиљерија је тешко оштетила капелу Светог Петра Цетињског на Језерском врху. Изградњом прве цркве посвећене Светом Петру Цетињском на Ловћену и одлуком да буде сахрањен у том завјетном храму, Његош је обликовао мит о Ловћену – завјетној планини, коју је краљ Никола не без разлога назвао „Српским Олимпом“. Ловћен постаје символ Црне Горе али и више од тога – символ српског националног интегрализма, символ православне духовности, културе и цивилизације на Јадрану. Краљ Никола I ће 1913. у изјави за француски лист „Тан“ поред осталог дословно рећи: „Брдо Ловћен је Олимп српски. Споменик је подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима“.

Аустроугарска артиљерија је срачунато порушила завјетну капелу Светог Петра Цетињског на Ловћену, сматрајући да ће култ Ловћена и култ владике Рада у народу бити дефинитвно урушен. То се, разумије се, није десило. Гувернер окупиране Црне Горе генерал Виктор Вебер фон Вебенау пише 6. јула 1916. митрополиту Митрофану, наређујући му да одреди лица која ће присуствовати ексхумацији и преносу земних остатака владике Рада с Ловћена на Цетиње. Митрополит му је одговорио да у тај пројекат нити смије нити хоће да улази а окупатор нека чини што год хоће. Послије оваквог одговора чинило је да ће окупатор одустати од своје намјере али су се наде изневјериле. Гувернер Вебенау 27. августа 1916. понавља овај захтјев али сада у категоричној форми. Зато су земни остаци владике Рада пренесени 12. августа 1916. из капеле Светог Петра на Језерском врху у Цетињски манастир.

***

Митрополит Митрофан је о подизању сопственог надгробног споменика у кругу Цетињског манастира почео да размишља када му се здравље темељно нарушило 1911. У својим мемоарима он темељно разматра ову тему, па поред осталог каже:

„На сами Божић 1911. године послије свете службе коју сам ја одслужио осјетио сам се слаба здравља. Легао сам у постељу и боловао мање-више два мјесеца дана. Ово боловање није било без знакова који су предочавали опасност. Ја сам и иначе често пута помишљао, кад буде суђено, ђе бих се имао сахранити. Овима мислима дало ми је повода, то што је покојни митрополит Иларион укопан у Влашкој цркви, а покојни митрополит Висарион мој предшественик у гробљу пред Влашком црквом. Но, послије забрањен је укоп пред Влашком црквом, а пренешено је гробље, или боље рећи учињено је ново гробље на страни, недалеко од Доњег краја. Овакво стање ствари довело ме је увиђавности да за сахрану архијереја нема одређеног мјеста, јер у Митрополији послије владике Рада, ниједан митрополит није био сахрањен. Владика Раде, укопан у Митрополији остао је у гробу четири године, па је затим био пренешен на Ловћен. А прије њега, митрополит Петар Први, Св. Петар Данило Петровић, био је сахрањен у манастиру у Маине, а владика Саво у манастиру на Стањевиће. Затим, остаци Данилови пренешени су из Маина и сахрањени на Орловоме кршу а Савине кости пренешене из Стањевића и хране се у ризници Цетињског манастира. Из овога види се да за митрополите није било одређено мјеста у Митрополији на Цетињу. Но, како је манастир Цетињски задужбина Данила Петровића и како је у овом манастиру укопница владајућа дома краљевог, а осим тога, како у Црној Гори за свако важније питање треба искати одобрење Краљево, зато и мени је предстојало да и ово питање, као што сам многа друга, доведем у добар поредак… Ја сам промислио. Aко ја будем Kраљу о укопу моме усмено што говорио, он би ме могао одбити са његовом обичном шаљивом изјавом: Остави, човјече, нећеш ти још задуго умријети, те није ни нужно да о твоме укопу сада говоримо. Да бих овакви неодређени одговор избјегао, ја сам Краљу, 28. марта 1912. године, написао писмо и разложио му моју жељу о укопу у Манастиру Цетињске Митрополије. Одмах сјутрадан, 29. марта, Његово Височанство Краљ Никола Први најмилостивије одговорио је на моје писмо. Краљев одговор, на моју адресу упућен од ријечи до ријечи гласи: „Преосвештени! Примио сам твоје писмо 28. овог мјесеца у којему тражиш један комадић за твој гроб у нашему Манастиру. Ја ти га нећу дати, Преосвештени. Ја нећу да се ту сахраниш. Ја нећу, да ту виђу, кад би те престајао, једну раку, једнога издајника. Ево 43 године од када обојица служимо на олтару Цркве и домовине с вјером, да ћемо нашу земљу увеличати и прославити. Па зар хоћеш витеже колашински, да ме издаш у нашим подвизима, да се сахраниш под Орловим Кршем? Гдје су ти Дечани? Гдје је Патријаршија? Гдје Призрен? Тамо се ваља сахранити, Преосвештени. Или у црној земљи, или у утроби вукова Шаре (планине) и Качаника. Па како хоћеш, баш и ела остани овдје, а ја ћу тамо без тебе. Останем ли жив, повратићу се и на моје Цетиње, видјећу твоју плочу њу ћу сузама оросити и довикнућу ти доље: Зашто не пође за мном? Преосвештени! Прежалостан сам од твога писма. Нећу да те оставим под неизвјесношћу. Кад бих те Божјом вољом престојао, па и да ми нијеси ништа помињао, ја бих мојему вјерному Архипастиру, исповједнику и другу одредио мјесто у томе манастиру у којему си примјерно служио и као човјек, и као Првосвештеник, и као грађанин, и као јунак и као државник. Ожалошћен сам твојом одлуком, да себи оградиш вјечни дом, и да на то већ помишљаш, кад си међутим још Богу хвала свјеж и здрав. Али опет, то је црта твоје мудрости, пак је, мој добри Владико, и изврши а ја ћу топло молити Бога, да што позније постанеш становник твоје гробнице. Цетиње 29. марта 1912. године Краљ Н. I. с.р.“

У складу са краљевим одобрењем, митрополит Митрофан ће подићи гробницу у дворишту Цетињског манастира. Митрополит Митрофан се упокојио 30. септембра 1920. у Цетињском манастиру. Сахрањен је управо у надгробном споменику који је у кругу Цетињског манастира подигао за живота.

Преузето из монографије „Цетињски манастир Рођења Пресвете Богородице 1484–2014”  

прилагођавање и опрема текста редакцијски

Pin It on Pinterest

Share This