Izaberite stranicu

О митрополиту Митрофану Бану до ступања на столицу Цетињских митрополита, монах др Павле Кондић у „Митрополија црногорско-приморска у другој половини XIX и почетком XX века (1851–1920)“ пише сљедеће:

„Марко Бан је рођен 15. марта 1841. од родитеља Ђура и Анастасије рођ. Бајковић, у селу Главати, Грбаљ. Основну школу учио је у Врановићима, прве три године, а завршио је у Котору. По завршеном школовању, пошао је 1854. на рад у Цариград. После две године рада на месту писара у једној трговачкој радњи у Мисиру, вратио се 1857. у родно село. Током боравка у Цариграду и Мисиру сазрела је у њему животна одлука да се посвети монашком животу. Са благословом Епископа далматинско-истријског Стефана Кнежевића, ступио је у манастир Прасквицу 1862. за искушеника. Убрзо је прешао у манастир Савину ради школовања у богословским предметима. После четворогодишњег спремања за монашки чин, замонашен је са именом Митрофан. Монашење је у савинској цркви Успења Мајке Божије, извршио владика Стефан, 26. августа 1865. Неколико дана касније, владика Стефан рукоположио га је у чин јерођакона и поставио за сабрата манастира Савина. После извесног времена, 1867. године у Саборној цркви у Задру, 21. октобра, рукоположио га је исти владика Стефан у чин јеромонаха и одредио за настојатеља манастира Подластва… На том месту био је до краја октобра 1869, када је због одмазде аустроугарске војске коју је изазвао Бокешки устанак, међу осталим селима и црквеним објектима, спаљен манастир Подластва а Митрофан избегао у Црну Гору.

„С обзиром на то да је почетком 1869. по потреби службе архимандрит Висарион Љубиша, дотадашњи настојатељ манастира Мораче, прешао за настојатеља Цетињског манастира, митрополит Иларион именовао је 28. новембра исте године Митрофана Бана за настојатеља Мораче. У Морачи је био безмало десет година игуман. У том периоду био је и учитељ у основној школи која је радила при манастиру. С обзиром на то да је простор Мораче и Роваца био гранични, јер су Колашин држали Турци као погранично место са војном постајом, Митрофан је био укључен у сва збивања која су се односила на однос Морачана и Ровчана са Турцима, било ратна или мирнодопска, када је требало преговарати и утврђивати границе. Већ 1872. после сукоба са турском војском у Липову, Митрофан је, уз морачке главаре, био члан преговарачког тима за успостављање мира. Његово учешће у црногорско-турском рату 1876–1878, донело му је ретко признање – Обилића медаљу за храброст.

„Због потребе да се на место цетињског архимандрита постави личност која може одговорити потребама не само старешине Цетињског манастира већ и свим оним претпостављеним а још више ненадним пословима које намеће централна црквена управа, књаз Никола је именовао игумана Митрофана за цетињског архимандрита…

„Уочи празника Мале Госпојине, славе Цетињског манастира, Митрополит Иларион произвео је Митрофана у чин архимандрита.

„Преузимање дужности на Цетињу, Митрофану је за годину дана одложио дипломатски задатак који му је поверио књаз Никола а то је било вођење преговора са командом турске војске у Колашину ради мирне предаје града и области који су, по одредбама Берлинског конгреса, припали Црној Гори.

Пошто је успешно обавио поверену му мисију, Митрофан је коначно, 13. октобра 1879. дошао на Цетиње… „Пошто је књаз Никола за новог Митрополита црногорског и брдског 26. октобра 1882. именовао епископа Висариона Љубишу, истога дана за администратора Захумско-рашке епархије именовао је архимандрита Митрофана… Настављајући успостављени рад на унапређењу црквеног живота, који је епископ Висарион чврсто утемељио, и администратор Митрофан је током две године, колико је администрирао Захумско-рашком епархијом у чину архимандрита, урадио све што је било могуће на пољу успостављања чврстог црквено-правног поретка…

„… На други дан Духова, 27. маја 1884. књаз Никола је у Острогу објавио да је за архијереја Митрополијске епархије именовао архимандрита Митрофана… Хиротонија архимандрита Митрофана, која је била заказана у Петрограду за 6. април, баш на дан главне богослужбене прославе у Русији поводом 1000 година од упокојења Светог Методија Архиепископа Панонског, имала је дубоку симболику јер ’тако су хтјели да ту словенску свечаност ознаменују са мојим рукоположењем, а то баш зато што се на ту обћеславенску свечаност рукополаже на сјеверу епископ један са јужнога славенскога краја’.

„Свечана хиротонија архимандрита Митрофана у чин епископа црногорског и брдског извршена је у Исакијевском сабору у Петрограду, на празник Светих Кирила и Методија, 6. априла 1885…

„Епископ Митрофан је своје ступање на катедру Митрополијске епархије објавио посланицом упућеном свештенству и народу 14. маја 1885…

„Пошто је од 14. априла 1885. управљао Митрополијом са титулом Епископа црногорског и брдског, коју је добио приликом рукоположења у Петрограду, Митрофан је истовремено наставио и са администрацијом Захумско-рашке епархије. Ова администрација се продужила све до 1909. када је управу преузео епископ Кирило Митровић.

„Приликом прославе 25 година владавине и брака књаза Николе, 27. октобра 1885. Митрофан је, од стране књаза Николе био именован за Митрополита црногорског и брдског. Истовремено, одликован је и највишим црногорским одликовањем: Орденом књаза Данила првог реда.“

Поред веома разгранатог и богатог богослужбеног живота митрополита Митрофана током његове дуготрајне архијерејске службе била је запажена и његова јавна дјелатност, посебно ако се има у виду да је од доношења Устава Књажевине Црне Горе 1905. г. био вирилни посланик Народне скупштине и по положају члан Државног савјета у Књажевини и Краљевини Црној Гори. Поводом прославе стогодишњице од рођења Петра II Петровића Његоша 1911, митрополит Митрофан се налазио на челу Одбора за прославу, а 1910, приликом прославе јубиларних свечаности када је проглашена Црне Горе за Краљевину био предсједник Централног одбора за прославу педесетогодишњице владања Њ. Кр. Височанства књаза Господара. Митрополит Митрофан је био члан – добротвор Друштва за помагање заната и трговине у Црној Гори, основаног 1902. на Цетињу. Поред предсједавања и чланства у многим одборима у Црној Гори митрополит Митрофан био је и почасни члан Петроградске духовне академије; петроградског Славјанског благотворителног обшчества; Монашког удружења у Србији и Свештеничког удружења у Србији. Попут својих претходника, он је био и предсједник црногорског Црвеног крста, као и многих одбора на пољу добротворне дјелатности. Његова активност ће посебно доћи до изражаја током аустроугарске анексије Босне и Херцеговине (1908), приликом прикупљања помоћи имигрантима из Старе Србије и Скендерије (1910), за вријеме Првог балканског рата (1912), Другог балканског рата (1913) и за вријеме Првог свјетског рата (1914–1918).

… Посебно тежак период током архипастирске службе митрополита Митрофана био је у вријеме ратова почетком XX вијека. Трагична скадарска епопеја за вријеме Првог балканског рата 1912, са огромним жртвама у људству и техници којима је црногорска војска платила запосиједање Скадра, међу којима је било и шест свештеника, биле су узалудне, јер је одлуком великих сила, град био предан под протекторат а црногорска војска била принуђена да га напусти и успостави предратне границе. Ослобођење којим је донијета слобода српском народу са простора Косова, Метохије и Јужне тј. Старе Србије крајем 1912. г. створило је нове обавезе Митрополији на успостављању редовног црквеног поретка, јер су под њену јурисдикцију доспјели манастири и храмови у новоослобођеним крајевима који су ушли у састав Црне Горе. Као свједочанство и успомена на Први балкански рат, под окриљем Цетињског манастира чувана су три знамења. У цркви, на најпочасније место, у ћивот Светог Петра Цетињског, митрополит Митрофан је положио кључеве града Скадра, Пећке патријаршије и манастира Дечана. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије нашао је ове кључеве под стопама Светитељевим уочи Лучиндана, 30. октобра 2010.

Међу бројним проблемима са којима се суочио митрополит Митрофан у новоослобођеним просторима Рашке области и Метохије, било је и питање црквене земље и посједа које су, у своје вријеме, бесправно запосјеле турске чивчије. Нередовно стање у Рашко-призренској епархији, кроз дужи низ година а поготово уочи самог Балканског рата, одразило се и на унутрашњи црквени живот. Да би се ти проблеми донекле превазишли основана је Епархија пећка на чије чело је постављен митрополит др Гаврило Дожић.

Први свјетски рат донио је нова искушења. Од првога дана ратног стања митрополит Митрофан је вриједно радио у својству предсједника црногорског Црвеног крста, о чему је оставио и својеручну биљешку.

… Крај Краљевине Црне Горе као суверене државе фактички је отпочео преговорима о примирју са Аустро-угарском, а потом одлуком Владе Црне Горе да потпише акт о капитулацији и изађе из рата почетком 1916. године. Окупација Црне Горе, са краљем и владом у емиграцији, наметнули су митрополиту Митрофану положај најистакнутије личности која је остала са народом у Црној Гори. Посебан проблем са којим се митрополит Митрофан суочио од почетка аустроугарске окупације био је интернација, поред цивила, већег броја свештеника из јурисдикције све три епархије: Цетињске, Захумско-рашке и Пећке. Користећи своје дипломатско искуство, митрополит Митрофан је успио да издејствује да се ослободе из интернације или затвора бројне личности. Хапшењем и интернирањем митрополита пећког Гаврила Дожића крајем 1915. у логор Цеглед у Мађарској, обустављен је рад Пећке конзисторије а Епархија је остала без управе и духовног старања. У таквој ситуацији, ослоњен на прерогативе које му дају одредбе устава Светог Синода и Конзисторија, митрополит Митрофан је преузео духовно старање и над Пећком епархијом. Ту дужност је вршио све до ослобођења надлежног архијереја 1918. Истовремено са окупацијом почело је и насртање окупаторске силе на иначе скромну црквену имовину. Почетком септембра 1916. почела је реквизиција – одузимање звона са цркава и манастира у Црној Гори. Разарање цркве Светог Петра Цетињског и Његошеве гробнице од стране окупатора 1916. г, послије чега је био принуђен да пренесе Његошеве земне остатке у Цетињски манастир, представљали су претешку рану на срцу остарелог митрополита, која није зарасла до краја његовог живота.

Капитулација Аустро-угарске и ослобођење Црне Горе 1918. г. поставили су пред народ нова искушења. Краљевина Црна Гора ушла је у Први свјетски рат као савезничка држава, али због несрећне одлуке о капитулацији, она је третирана на крају рата као поражена држава под управом сила побједница. Као поражена држава, са краљем и владом у егзилу, којима силе побједнице нијесу дозволиле повратак, Црна Гора је могла или даље остати под управом сила побједница, или изабрати своју власт. Избори за Велику народну скупштину 1918. године и њене одлуке нијесу биле узрок фактичког краја Краљевине Црне Горе, већ посљедица напријед изнијетих чињеница.

Велика народна скупштина у Подгорици 26. новембра 1918, којој су присуствовали изабрани посланици са „бјелашке“ и „зеленашке“ стране, поименичним гласањем једногласно је одлучила, између осталог, „да се Црна Гора уједини са братском Србијом под династијом Карађорђевића, те тако уједињени ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца“. Митрополит Митрофан, у својству надлежног архијереја, исказао је подршку раду Велике народне скупштине.

У погледу црквено-јурисдикцијског уједињења, рад митрополита Митрофана и осталих архијереја са простора Црне Горе био је једнодушан и дјелотворан као и свих осталих српских духовних поглавара. Иза обнародованог националног уједињења, и црквени оци су пошли стопама свеопштег уједињења Српске Православне Цркве. Архијереји са простора Црне Горе, сабрани на сједницу Светог Синода, највише духовне власти, донијели су 16. децембра 1918. на Цетињу једногласно ријешење којим „Св. Синод налази цјелисходним и оправданим, да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Православном Црквом у Краљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-Православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“, што је био први корак у васпостављању Пећке Патријаршије.

… Конференција српских православних архијереја 26. маја 1919. донијела је одлуку којом се изриче „духовно, морално и административно јединство свих српских православних црквених области“. Истовремено, установљен је „Средишњи Архијерејски Сабор уједињене Српске Православне Цркве“. На основу канонског права, пошто је био најстарији архијереј по години рукоположења (1885) за предсједника Средишњег архијерејског сабора је изабран Митрополит Црне Горе, Брда и Приморја Митрофан Бан. Свештенству и народу је одлука о уједињењу Српске Цркве саопштена архијерејском посланицом за празник Педесетнице – Духова 1919. Средишњи Архијерејски Сабор је ускоро добио сатисфакцију и од државне власти проглашењем „Уредбе о устројству Средишњег Архијерејског сабора“, коју је 28. августа 1919. на предлог Министра вера а по сагласности Министарског савета, за пуноправни акт прогласио престолонасљедник регент Александар Карађорђевић. Током боравка у Београду и Сремским Карловцима у својству предсједника Средишњег архијерејског сабора, митрополит Митрофан, иако у позним годинама и слабог здравственог стања, а оптерећен том веома одговорном дужношћу, строго је водио рачуна и о потребама своје, Цетињске епархије а једнако и Захумско-рашке и Пећке. Једно од најважнијих питања је било питање спровођења аграрне реформе у односу на црквена имања, тј. заштита црквеног земљишног посједа на простору Црне Горе. Са несмањеном бригом радио је и на обезбијеђењу услова да се обнови рад Цетињске богословије. Резултат његовог упорног настојања није изостао. Богословија под именом и небеским покровитељством Светог Петра Цетињског обновила је рад почетком школске 1921. године. Посебну пажњу посветио је нацртима Закона о платама и пензијама православних парохијских свештеника и Закона о платама и пензијама православних окружних протопрезвитера, чланова и особља Духовних судова, епископа и патријарха, који су стављени на разматрање на основу одлуке Средишњег архијерејског сабора новембра 1919.

Није тешко закључити да је улога митрополита Митрофана велика у васпостављању Пећке Патријаршије, тј. обнављању и уједињењу Српске Цркве, а свој однос најсажетије је изразио на епископској конференцији 28. маја 1919. ријечима: „Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше црквено јединство“.

Током своје дуге архијерејске службе, поред заслуга на реорганизовању Православне Цркве, митрополит Митрофан има и велике заслуге на обнови и градњи манастира и храмова. У публикацији др Лазара Томановића, тадашњег предсједника Владе Краљевине Црне Горе, под насловом „Педесет година на престолу Црне Горе“, која је штампана на Цетињу 1910. године поводом јубиларних свечаности, дати су подаци о обнови и градњи манастира и храмова за вријеме двадесетпетогодишње службе митрополита Митрофана (1885–1910). Произилази да је у том периоду обновљено и подигнуто 11 манастира и 162 храма, или укупно 172 црквена објекта.

Митрополит Митрофан се истакао и као богословски писац објавивши своје „Бесједе“, „Кратки црквени устав“, „Помоћно упутство при исповјести“ и „Седам тајни Новог Завјета“.

У поменутој дисертацији, у прилогу о посљедњим данима Митрофановим и одласку Богу на истину, Павле Кондић је написао сљедеће:

„Ревносно радећи на широком пољу обнављања административног јединства Српске Цркве током више од годину дана, а притиснут позним годинама живота (80) и слабим здрављем, митрополит Митрофан је увидео да му понестаје снаге за тако одговоран посао. То га је определило да 10. маја 1920. поднесе оставку на место председника Средишњег архијерејског сабора.

„Стари митрополит смогао је снаге да у својству члана Средишњег архијерејског сабора, узме учешћа још у две седнице, одржане 13. и 17. маја. Потом је пошао на дуготрајно лечење у болницу у Нови Сад. Са болесничке постеље је изрекао и последњу вољу – тестамент, 2. јула 1920. у болници у Новом Саду, пред сведоцима – епископом темишварским Георгијем Летићем и Иларионом Зеремским, викарним епископом архидијецезе и патријаршијским економом Методијем Суботином. Оно што је највредније имао, завештао је Божијем дому под чијим је кровом и провео највећи и најбољи део свога живота…

„Свечани чин обнављања Српске Патријаршије извршен је на празник Сабора Срба светитеља, 12. септембра 1920, у сали трона Патријаршијског дома у Сремским Карловцима. Из Црне Горе учествовали су митрополит Гаврило Дожић и епископ Кирило Митровић. У истом тренутку, под сводовима Цетињског манастира одржано је молепствије – благодарење Богу за тај свети чин.

„Поводом обнављања Патријаршије и проглашења тога чина на свечаности у Сремским Карловцима, регент Александар Карађорђевић одликовао је највише представнике јерархије а међу њима и митрополита Митрофана орденом Светог Саве првог степена. Митрополит Митрофан се убрзо након тога и упокојио – мирно је склопио старачке руке и очи и преминуо 30. септембра…

„Опело и сахрана митрополита Митрофана извршени су у Цетињском манастиру, 1. октобра 1920. После Свете литургије која је служена у манастирској цркви, свечано опело предводио је Епископ захумско-рашки и администратор бококоторско-дубровачки Кирило Митровић уз саслужење великог броја свештеника и народа. Потом је извршена свечана литија са телом покојника кроз центар града. У литији су узели учешћа ученици Гимназије, Учитељске школе, Богословије, многобројно свештенство у одеждама, архијереј, родбина покојника и угледни грађани и поштоваоци покојника. После литије, покојник је положен у гроб у порти Цетињског манастира који је још 1912. припремио. Тиме је ушао у историју осмовековне Епархије зетске – Митрополије црногорско-приморске, 1219. установљене благословом Светог оца нашег Саве.“

 архимандрит Методије Остојић

Преузето из монографије „Цетињски манастир Рођења Пресвете Богородице 1484– 2014″

Извор: “Светигора” бр. 286

Pin It on Pinterest

Share This