У оквиру дана Светог Јована Владимира, у уторак, 2. јуна, на платоу испред Саборног храма Светог Јована Владимира одржано је представљање Изабраних дјела блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија.
О личности митрополита Амфилохија, кроз осврт на његова дјела, говорили су протојереј-ставрофор Гојко Перовић, проф. др Мило Ломпар и књижевник Живојин Ракочевић.
Прво се сабранима обратио отац Гојко.
Он је подсјетио на то да блаженопочивши митрополит Амфилохије није био, како је рекао, кабинетски писац који пише без контакта са људима, него је, према његовим ријечима, био онај који збори и твори.
Појаснио је да иза 30 наслова изабраних дјела митрополита Амфилохија стоји 1500 библиографских јединица, а, како је подвукао, ради се само о његовим изабраним дјелима.
Говорећи о темама којима се митрополит бави у овим дјелима, отац Гојко је казао да иза сваке те теме стоји живи Амфилохије међу људима, баш на мјесту о којем пише.
„Братоубилачки рат – тај израз нисмо имали у свијести док га митрополит није поновио 300 000 пута на сваком парастосу, помену и у свим другим могућим приликама“, казао је отац Гојко.
Он је навео да, иако се сматра да се митрополит Амфилохије понајмање остварио као пјесник, његов стих „бих да те схватим Христе“ показује супротно.
„Дакле, не наступа као фарисеј који је попио сву памет овога свијета и који је ухватио Бога за браду, него као један боготражитељ. Он јесте архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, доктор Амфилохије Радовић, зна шест-седам језика и тако даље, али све вријеме у њему, испод свих тих титула, видите једног истинског боготражитеља. Бих да те схватим Христе – то је његова поезија“, рекао је отац Гојко.
Дотакавши се обнова, навео је да се најмање говори о томе колико се митрополит Амфилохије потрудио око литургијске обнове.
„Куну се људи Острогом, а не знају за Исуса Христа. Требало је и тај пастирски, поучни, учитељски дио обавити и приказати ту јасну везу између Свете литургије и манастира Острог. Кад се говори о свим обновама манастира Острог, о обнови онога платоа и зграда, најмање се говори о томе колико се Амфилохије потрудио да онај плато постане литургијски простор“, нагласио је отац Гојко Перовић.
Он је подсјетио да је митрополит Амфилохије први пут на српски језик превео Девтероканонске књиге.
„Митрополит не само што их преводи, него их на неки начин чини доступнима и освјешћује нас да ми те књиге већ имамо у богослужбеној употреби“, рекао је Перовић, те подсјетио да је митрополит Амфилохије учествовао и у преводу Новог завјета.
Наводећи причу из митрополитовог дјетињства, по којој је његова мајка свједочила да је као дјечак умио да нађе стара солила – мјесто гдје су некад давно чобани сипали со, рекао је да је тај дар пројављивао и као митрополит – проналазећи стара црквишта.
Дотакао се и његове мисије у Аргентини и Јужној Америци.
„Оптуживали су га да је ускогруди српски националиста, а он иде с краја на крај свијета, крштава и просвјећује људе свих могућих раса“, нагласио је.
Подсјетио је да је митрополит Амфилохије аутор изреке „Ми градимо храм, а храм гради нас“.
„То је његова лозинка из времена обнове Храма Светог Саве на Врачару, али са том лозинком је успио да покрене, можемо слободно рећи, цијелу духовну револуцију, да се подигну ова два велика храма у Бару и Подгорици“, навео је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
Професор Ломпар говорио је о просветитељском и националном опусу дјеловања митрополита Амфилохија.
Он је казао да митрополит Амфилохије припада реду најистакнутијих црквених великодостојника у историји наше Цркве.
„Ако бисмо покушали да га ситуирамо у дугу историју Српске цркве, могли бисмо да уочимо да у том великом ланцу црквених великодостојника, имамо, грубо речено, две формације. Једна јесте она коју су представљали најистакнутији црквени великодостојници који су превасходно наглашавали молитвени аскетски карактер свог сведочења вере и свог духовног искуства. Друга формација била би она у којој проналазимо неке од најистакнутијих представника наше цркве, који су поред овог унутрашњег духовног покрета и бриге за унутрашњи успон душе, у исто време исказивали велику способност практичног делања и нарочито способност да одговоре историјским изазовима пред којима се налазио народ коме су припадали и Црква у којој су се молили. На почетку једних и других је Свети Сава“, казао је професор Ломпар.
Сврставајући блаженопочившег митрополита Амфилохија у другу групу ове подјеле, међу којима су и архиепископ Данило Други, Арсеније Трећи Чарнојевић, владика Николај Велимировић и други, професор Ломпар је казао да смо у протекле три деценије имали неколико владика који су попуњавали ту врсту искуства.
„То би био, нарочито у том наглашеном молитвеном карактеру, патријарх Павле са једном дубоком унутрашњом опредељеношћу, која је сама по себи била сведочанство једне изузетне вере, изузетне личности. Владика Атанасије, који је у много чему био већ један представник ове двострукости, дакле, с једне стране високе духовне културе, великога унутрашњега рада, рецимо његових пет томова читаве једне црквене историје, да тако кажемо, представљају не само академско-професорски рад, него у извесном смислу и једну врсту интелектуалног подвига, али и практично делатног заузимања ставова у драматичним догађајима везаним за распад титоистичке Југославије. Митрополит Амфилохије је спадао у ту врсту, блиску владици Атанасију, с тим што је он имао једну врсту већег политичког талента, дакле једне способности која је красила неке од наших црквених великодостојника“, казао је професор, наводећи да се можда у том погледу приближавао свом претходнику Гаврилу Дожићу.
„Његово постојање везано за просвећеност је подразумијевало светосавску традицију“, нагласио је професор Ломпар.
Он је навео да је у том погледу пажњу шире интелектуалне јавности митрополит Амфилохије привукао још давне 1981. године, објавивши текст у Богословљу под називом „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“.
„Тај текст је изузетно полемички заоштрен и он одсликава једну унутрашњу промјену унутар интелектуалне атмосфере наше Цркве у пресудним, преломним догађајима који долазе. Митрополит је ту анализирао Доситеја Обрадовића који остаје једно од највећих искушења и искустава српске културе.“
Професор је појаснио да је тај текст био реплика на једну реченицу Добрице Ћосића.
„Који је казао да је неопходно да се српска култура када се ослободи комунистичкога наследђа врати Доситеју Обрадовићу и од њега поново почне. Био је то један исказ који је у неком смислу привилеговао ту позицију и онда је митрополит Амфилохије врло ригорозно анализирао Доситејево дело и врло негативно оцењивао поједине аспекте тог дела, са основном тезом да српска просвећеност мора да почне од Светог Саве“, казао је професор Ломпар.
Подсјетивши на вријеме када је митрополит почео да говори у јавности, 80-их година прошлог вијека, он је казао да се митрополит прије него што ће стати за катедру обраћао из публике.
„Тај његов однос је показивао нешто што је драматично важно за српску културу и што је он имао, а то је да интелектуални, па и духовни раст једног човјека на неки начин подразумијева једну врсту његове упућености на народ унутар ког тај човјек живи. Тачно је да је Васељена била мала, како је он говорио, за њега, али је такође тачно да је људско лице у које гледамо једино које у том тренутку тражи да нас чује и види. Дакле, та двострукост, та потреба да се један конкретни човјек на неки начин обиљежи својим присуством је остала трајно везана за њега“, нагласио је професор.
Потом је сабранима о блаженопочившем митрополиту Амфилохију из перспективе косовског завјета у његовом животу говорио књижевник Живојин Ракочевић.
„Читати, односно говорити о томе шта је Косовски завет у животу и мисији митрополита Амфилохија Радовића значи говорити о магистралним токовима његовог живота, о конститутивној и дубоко хришћанској природи огромног дела које вечерас представљамо. Врло често, када је у питању Косовски завет, не разликују хришћанско и косовско, свету земљу и косовску земљу, Нови завет и Косовски завет. И зато је пред нама вечерас једна од најдубљих синтеза у којима се развијао религиозни, уметнички и национални поглед на свет и вечност. Тај поглед је дао изузетне одговоре на кључна питања развоја духовног и културног идентитета“, казао је Ракочевић.
Подсјетивши на дефиницију Косовског завјета владике Атанасија, он је рекао да се код митрополита Амфилохија разликују три фазе развоја Косовског завјета.
„Прва фаза је светосавска, морачка, епска, његошевска и, што је јако важно, породична. Када је ријеч о Његошу, много касније, 2013. године, митрополит Амфилохије Косовски завет код Његоша види овако: Косовски завет као витешко жртвовање за вјеру, правду и слободу представља основу свеукупне Његошеве философије живота и његове историософије. То је та прва фаза и контекст у ком живи митрополит Амфилохије. У том контексту до крајњих граница развијени су симболи побједника и жртве, Милоша и Лазара, небеског и земаљског. Завјет је конституисан као народно јеванђеље, што је веома важно. И, наравно, зна се да је тај завјет могао настати само на светој земљи. Та земља је стварна и чека личност са којом ће се сусрести у реалном времену, а тај сусрет подразумијева ослобођење“, нагласио је Ракочевић.
У другој фази, појаснио је Ракочевић, митрополит Амфилохије упознаје Косово и Метохију и даје своју дефиницију Косова која гласи: Косово је свето, свјетло и крстоносно.
Трећа фаза је крстоносна, а она, по ријечима Ракочевића, заузима и значајан дио његових изабраних дјела, те представља драгоцјено свједочанство.
„Завршетак бомбардовања 1999. године је тренутак када митрополит свим својим снагама, идејама, искуством, креативним потенцијалима, људима око себе, узима свој косовски крст. И у овим књигама се види и тачан датум – 13. јуна 1999. године он силази у косовску гробницу“, навео је Ракочевић.
У умјетничком дијелу програма наступила је пјевачка група „Дарови Светог Јована Владимира“.
Модератор вечери била је Оливера Балабан.
Комплетно предавање погледајте у видео запису који је пред вама.
О. Б.
Фото и видео: Дејан Вукић
