Izaberite stranicu

Сваки град има своје житеље на којима стоји као на стубовима. Један од таквих „шипова“ Бара је и на овогодишњи Тројчиндан упокојени Петар Пеко Шоћ. Бог је Пека Шоћа обдарио дугом бројаницом година земаљског живота у којима је стекао поштовање својих суграђана, особити углед, али и доживио велика породична страдања, и у младости и у старости.

Пекова ријеч била је својеврсно благо. Био је изванредан познавалац прошлости Бара, не само историјских догађаја него и људских судбина, посебно у посљедњем вијеку, којима је био и свједок. Његову ријеч радо је слушао и митрополит Амфилохије, који га је посјећивао у његовом дому. Његова љубав према људима богато је плодила узношењем доброг у њима, на уштрб неваљалог, што је био рецепт култног барског суживота народа три вјере којем је он био свим својим бићем посвећен.

Пеко Шоћ рођен је 1928. године у Улцињу. Одрастао је у Старом Бару гдје је завршио основну школу и нижу гимназију. Када су му у рату који је услиједио у логоре интернирани отац, брат и сестра, остао је сам са болесном мајком и чувао је туђу стоку и радио за надницу. Било му је само 16 година када је постао ратни војни инвалид, након што је 1944. године са партизанском војском отишао у рат.

Радни вијек провео је у просвјети, прво у Босни а потом у Бару. Био је директор више школских установа, а у барској гимназији предавао је фолософију.
Као што је његов дуги живот овога вијека био испуњен широком лепезом интересовања, такав је био и његов литерални опус: писао је од романа и историографског штива до поезије за дјецу. Објавио је романе: „Огњишта под спилама“ и „Старобарском калдрмом“, збирку песама „Пој дивљега нара“, књиге за дјецу „Зов дјетињства“, „Пчелињак у стијени“, „Пјесмице из корпице“ и монографију „Манастир Рибњак“. Пеко Шоћ био је први предсједник Одбора за градњу Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.

Протојереј Јован Пламенац

Pin It on Pinterest

Share This