Говор чтеца Бориса Мусића на четрдесетодневном помену блаженоуснуле мајке Жељке,19. 03. 2022. године
Високопречасни оци свештеници, часне сестре монахиње, драга бако, супруго моја Николина, драга браћо, сестре, кумови и пријатељи!
Дошли смо овдје данас, да опојемо и да се помолимо за блажено уснуће моје мајке. Навршило се 40 дана од када је Господ призвао њену душу и она је завршила свој земни пут, а данас совршава свој пут по небеским пространствима и њена душа ће наћи њено мјесто и примити удио који јој је Господ уготовио.
На дан њене сахране. 8. фебруара у свјетлости Васкрсења, осјетио сам да нисам спреман да говорим. Познат као неко ко увијек има нешто да каже, коме не недостаје ријечи, осјетио сам да не требам говорити, осјетио сам да пред упокојењем и сахраном своје драге мајке требам заћутати, упијати, созерцавати.
Неколико момената касније, постало је сасвим јасно и зашто је то тако. Чуо се овим древним гробљем глас који је говорио много боље него што бих то ја учинио, глас истински који превија рану. Богом надахнут и подстакнут братском и очинском љубављу проговорио је свештеник Предраг Шћепановић. Изговорио је много тога лијепог, изговорио је и нешто од оног знаног, али посебно је одзвањало оно што је рекао а што није могло бити знано, а што је Жељка чувала у клијети свог срца и бића, чинећи живјећи по оној јеванђелској и Христовој ријечи: ,,Да не зна љевица што чини десница”. Али, ријечи оца Предрага су биле ријечи попут неког ко је гледао њен живот, све вријеме био уз њу и ако то није могао бити, међутим, знамо ко нас то гледа кроз звијезде браћо и сестре. Исти Онај који је видио и Натанаила под смоквом.
Оцу Предрагу на ријечима бисерницама из ризнице тајних скута Жељкиног живота и на таквој части не могу никад довољно захвалити. Разоружао ме оног дана, пригрлио и цјеливао срце као што то чини брат брату и рођени најрођенијем. А он то браћо и сестре поштено да вам кажем чини стално и сваког дана.
Такође, оно што ме разоружало и дотакло до дјетиње сржи, јесте љубав и пажња сестри монахиња на челу са игуманијом ове свете обитељи Манастира Ждребаоник. Уступили су ову бесцен вриједну светињу Божију гдје се увијек осјећамо добро дошли, увијек као код куће, увијек као са најрођенијима, а оне то и јесу, најрођеније, начинивши нас њиховима, најближима по снисходљивости и љубави њиховој. Такође желим ову прилику да искористим и захвалим се добром човјеку, честитом и поштеном, мом тасту Ранку Миљићу, који ми је увијек био ослонац и подршка када је кључно и када се на муци познају јунаци. Желим да заблагодарим и свештеном братству Саборног храма који и јесу уистину моја браћа и који о мени брину братски, као и свима вама који сте принијели воштаницу пажње и љубави. Нека вам Бог да сваког добра, све вам срећно и честито било и милом Богу приступачно.
Блаженог спомена, светитељ наших дана, Патријарх српски г. Павле је говорио: ,,Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, осим пара, родитељи ништа нису могли дати.“! О, велике ли истине?!, јер човјек не живи о хљебу, него о свакој ријечи што излази из уста Божијих. А тако је Жељка живјела, о ријечи Божијој. Презирући постепено свијет који јој се тако заводљиво нудио, не желећи да души својој науди. О велике ли храбрости! Што сам старији све више то увиђам, јер видим колико ми самом пречесто баш тога недостаје у животу.
Замалено је царство земаљско а небеско увијек и довијека, тако ме је учила и васпитавала и то је уградила у темеље мог бића и живота, а мајчиним млијеком ми задојила и завјештала свету тројединост љубави, жртве и вјере.
Од свих мјеста на планети ка којима је путовала и ходила, најсрећнија је била у цркви, а понајвише је била срећна када сам ја у цркви, зато што је знала да је и моја душа тада онамо гдје јој је најљепше и да сам свој на своме, а за њу је моја срећа била важнија од њезине. Тако је и остало до самог краја, наиме, када су јој све функције отказале у простору Ургентног блока, када по свим медицинским правилима није могла ни главу да помјери а камоли шта друго, Жељка је смогла снаге да ми се посљедњи пут осмјехне и да ми упути пољубац. Све се гасило – физички, међутим, оно мајчинско, оно што је саткано од одбљеска божанске љубави огледано у мајчинској љубави – није се угасило. И заиста, како је често цитирао блаженопочивши Митрополит наш Амфилохије ријечи хрватског пјесника Тин Ујевића: ,,Срце мајке је срце Богомајке”!
Највеће богатство које си ми оставила мајко јесте што си моје срце Богу препоручила и небројене дане и ноћи за мене молила и измолила. Ништа љепше од Христовог миомира, ништа љепше од близине светиње, ништа љепше него радовати се Господу Богу своме. Хвала ти мајко никад ти се довољно не могу захвалити!
Хвала ти, јер ништа од тога не бих знао нити бих познао да није било тебе. Истина је да се од мајки рађамо тејелесно, а да се у цркви рађамо духовно, али, даћу себи слободу и рећи да ме је заправо баш она двапут родила и тјелесно и духовно, научивши ме првим молитвама, постовима, ходочашћима, првој љубави према молитвеном разговору са Господом и мајком Божијом, упућујући ме на оно најважније, не везујући ме за себе саму већ за Небо.
Не бива љубави без жртве, али исто тако и љубав се кроз слободу показује. А повјерење и слобода заквашени жртвеном љубављу је оно чиме је овјенчала наш однос као мајке и сина. Остајући вјерна до краја свог земног живота ономе за шта се и молила Господу даноноћно док ме је носила испод срца у утроби, а то је да будемо не најбољи мајка и син, већ најбољи и најближи пријатељи.
,,Љепота ће спасити свијет“ мудро говори Достојевски, а још љепше о томе говори Свети Јустин Ћелијски, говорећи да ће свијет спасити дјеца и цвијеће, откривајући истину и тајну спасења свијета која се огледа у девственој љепоти Божанског миомира пуној благодати и истине. Љепота њезине душе спашавала је и спашава моју душу изнова и изнова, рањавајући ме без мача, Христолико, јер само дјела љубави остају и само је једно заиста потребно, и једно смо дужни: да љубимо једни друге!
Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти је припремљено мјесто твога покоја. Потрудићу се мајко да оправдам и не постидим све оно што си ми оставила и завјештала, да обрадујем твоје лице и да се сусретнемо у вјечности незалазног сунца и безобалне љубави Господа Бога нашега! Вјечан спомен, блажена успомена мојој драгој мајци Жељки.
Налазећи се на великопосном путу ка најсветлијем празнику и радосној вијести, завршићу васкршњим словом оца нашег Светог Јована Златоуста: ,,Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа”?! поздрављајући те мајко и све вас овдје поздравом Светог Серафима Саровског: ,,Христос Воскресе, радости моја!“
