Ријеч протојереја–ставрофора Обрена Јовановића, архијерејског намјесника херцегновског, на представљању књиге Јована Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа”, Дворана Парк, Херцег Нови, 10. 12. 2021.
Господо хришћанска, помаже Бог!
На првом мјесту желим све да вас поздравим и да изразим задовољство што смо се вечерас окупили овако лијепим поводом – на представљање књиге „Црна Гора кроз историјска документа”. Част ми је што сам позван да се обратим овом уваженом скупу, и на томе прије свега захваљујем Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, Јавној установи Херцег-фест, као и мом дугогодишњем пријатељу, приређивачу овог драгоцјеног зборника, г. Јовану Маркушу.
Лично сматрам, а вјерујем да дијелим мишљење многих, да је изузетно значајно што се оваква књига појавила, али је у исто вријеме то на извјестан начин и апсурдно. Односно, апсурдна је и тужна чињеница да је Црној Гори, баш оној Црној Гори која је исписала сва та овдје објављена документа, потребна била оваква књига не ради пуког прегледа или неке историографске радозналости, него ради њеног опстанка. Просто да човјек не вјерује да је један дио Црне Горе (понављам, оне Црне Горе која није постојала мимо ових докумената) заборавио ко је, и да му је потребна оваква књига да му то посвједочи, да га то поново научи, и да га врати себи!
Приређивач је себи као циљ поставио, како сам каже, да оствари „скроман допринос обнови колективне народне свијести у Црној Гори”. Добар циљ и добра метода, који и иначе красе нашег Јована у читавом његовом неуморном дјелању, ни овдје нису промашили. Сигуран сам да ће се овај зборник показати не као скроман, него као значајан допринос, нећемо рећи почетку, него, Боже здравља, завршетку те обнове. Јер да је обнова не само почела, него да је та бразда дубоко заорана, свједоци смо сви. Само треба истрајати и истину неуморно бранити истинитим средствима и начинима, онако како то и Јован ради све ове године.
Овом зборнику даје изузетну снагу његов искључиво фактолошки карактер. Суве, непорециве чињенице најбоље чувају истину наше историје од политизације и злоупотребе у било ком правцу.
Оно што можемо одмах да кажемо јесте да, када се пажљиво погледају приложена документа, јасно је да је подјела на поглавља условна и да има смисла само ради прегледности приказане грађе. Јер, у суштини, сегменти који су приказани по поглављима чине јединствену, органску цјелину живота једног народа кроз вјекове. Отуда се ни ријеч о Цркви, о којој сам ја добио част да понешто кажем, не може раздвојити од ријечи о народу и језику, па на крају ни од ријечи о држави. Сви материјални факти и докази сабрани у овом зборнику, збирно узети, управо то свједоче.
У поглављу Црква приређивач кроз факта хронолошки прати живот Цркве на овим просторима, и то како се она самодефинише од оснивања Зетске епископије. Св. Сава оснива Зетску епископију за подручје на којем је рођен његов отац – значи ако је игдје свој на своме, Св. Сава је свој на своме овдје, код нас, у Црној Гори. У тој истој епископији он је од почетка поштован и слављен као светитељ, а исто тако и његов отац, Св. Симеон Мироточиви – и то је документовано календарима из времена Црнојевића, па и након одласка Црнојевића са историјске сцене – у богослужбеним књигама Божидара Вуковића. Континуитет светосавља се, дакле, ни након пада Српског царства, у XV и XVI вијеку, не прекида.
Простор Црногорско-приморске митрополије и странци разумију као подручје на ком живе православни Срби. То је посвједочено документима римске Конгрегације за пропаганду вјере из XVII вијека.
И долази већ вријеме Петровића, у ком су многобројна документована свједочанства о самоосјећању јерархије, односно самих митрополита црногорских, о томе ко су и којој Цркви припадају и које су, привремено укинуте, Патријаршије нераскидиви дио и чувари – ту су факта из времена митрополита Данила, Василија, Светога Петра I, Петра II Ловћенског Тајновидца… А онда, долази вријеме књажевине и краљевине – значи пуне државне остварености. У својој држави, слободни и на ноге стали Црногорци поносно и радосно у државним школама славе Светога Саву – и то је такође документовано у овом зборнику. Лијепо је да се овом приликом барем кроз један примјер подсјетимо како је Св. Сава прослављан у Књажевини Црној Гори: „За светосавску прославу 1893. године забележено је у школском летопису, да је била најсвечанија ‘какву је до ове године не памте околни становници’. Прослави су присуствовали кнез Никола, кнежевић Данило, кнез Петар Карађорђевић, велики војвода Мирко са многим чиновништвом и грађанством. На вече Светог Саве приредили су учитељи са ђацима концерт у Зетском дому. Сутрадан су били учитељи са главним школским надзорником позвани у двор, где су учитељи са ђацима у дворском салону поново извели концерт. Школа је добила велики поклон у новцу од кнеза и кнегиње. Сав приход од концерта подељен је сиромашним ученицима и ученицама.”(Поповић, Петар, „Постанак и развитак прве школе у Црној Гори (1834–1934)“ у: Цетињска школа 1834–1934, s.n, Београд, 1934, 159-160)
Књаз и господар Црне Горе Никола, у општем законодавном полету не заборавља да законом дефинише и статус, права и обавезе Православне цркве у својој земљи. Тако он 1895. потврђује сва права Цетињском манастиру дата му од Ивана Црнојевића, а иде и корак даље – препоручује Митрополији на који начин да она ова своја добра умножавати, а све ради, како књаз Никола сам каже, да би „и даље у будућности могла благотворно дјеловати у области Свете православне цркве и српскога народа”.
Државно-црквени календари штампани у Црној Гори од Његоша па све до Владе у егзилу, ништа се не мијењају у односу на оне из XV вијека – у њима су и даље празници и Свети Сава, и Свети Симеон, и Св. краљ Стефан Дечански.
Читава Црна Гора је дакле и црквено, и културно и просвјетно, то нам ова документа недвосмислено доказују, утемељена на светосављу, и на том курсу све ове вјекове непрекинуто и непомјериво истрајава.
Ко има уши да чује, чуће.
Паметноме доста.
Као закључак овог осврта скренуо бих вашу пажњу на следеће. Нагла и оштра промјена у националном изјашњавању народа у Црној Гори се поклапа са прогоном Цркве и вјере у истој, који је започео огромним братоубилачким страдањем у Другом свјетском рату, на које се надовезао отворен, идеолошки промовисан и репресијом режима помогнут послијератни прогон Цркве и вјерника. Не смијемо заборавити да су тада страдали Митрополит Јоаникије, преко стотину свештеника, најбољи синови и кћери ових простора… Врхунац тог прогона, његов својеврсни печат, било је рушење Ловћенске капеле, 1972. г…
Зашто су прогоњени баш Црква и вјерни? Па зато што су они препознати као најдоследнији чувари континуитета предања, историје и истине. Све остале групе или категорије становништва, а исто тако и све остале друштвене институције, по природи ствари су се много лакше могле саобразити револуцији и свему што је она подразумијевала.
Није случајно ни то што се Црква и у наше вријеме нашла поново на удару доследних наследника комунистичког режима. Два су разлога за то. Први је тај што је Црква по својој природи, по својој најдубљој садржини, иако многи ту њену природу никада не успију да виде, чувар вјечне истине. Други разлог лежи у њеној, да тако кажемо, двострукој природи – она јесте и институција овога свијета, али она је много више од тога – Црква је заједница, сабор, Бога и свих људи који то желе, а не неке друштвене групе посебно. Стога је Црква цјелокупно друштво у малом, и то друштво које је изабрало да се окупи око Истине, да стоји пред Истином и да се спрам ње огледа. Баш због тога, или у исто вријеме са свим горе реченим, Црква се у суштини никада не руководи пролазним интересима. Људи окупљени у Цркви, вјерни њеној истини, они који се њоме надахњују и труде се да живе спрам њених вјечних мјерила, потомагани силом Живога Бога, спремни су и да истрају у свједочењу истине. У Црној Гори се никада није радило, а ни данас се не ради о чувању било какве истине, него оне која за овај народ живот значи. Некада се, до не тако давно – мало прије споменусмо Други свјетски рат – та истина бранила животима. А у наше вријеме ту смо истину сви заједно, саборно, одбранили величанственим литијама.
Вјерност историјској истини у нашем случају значи пут и начин да будемо и постојимо и у вјечности; да ту могућност, коју су наши преци, исповједници светосавља, и животима бранили, не одбацимо него сачувамо и за своје потомке.
Зато је ова по свему аутентична и оригинална књига од непроцјењивог значаја и ваљало би да је свака кућа у Црној Гори има, и да је поштује и чува као светињу, као што чува гусле и Горски вијенац…
И још једном – искрена захвалност свима који су се потрудили да она угледа свјетлост дана.
У то вас име све поздрављам Ђедовим аманетом – Догодине на Ловћену!
