Izaberite stranicu

Црква је дјело Христовог искупитељског подвига и слика Његовог боравка у свијету у „све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28,20). У Цркви се, као у „дому Очевом“ испуњава и продужава тајна спасења и благодатног обожења људи и цијеле творевине. Сваки вјерујући члан Цркве, кроз мистиријско-подвижнички живот учествује у „великој тајни побожности“ и предокуша живот будућег Царства. Сваки лични подвиг и жртва добијају свој смисао и пуноћу у саборној Литургији Цркве у којој се вјерујући на благодатни начин освећује и исцјељује.

Литургија показује какав свијет треба да буде и у ком смјеру треба да се креће, а нису свијет и свјетски „закони“ и „мјере“ оно што одређује ритам и начин црквеног живота. Разлог томе је што Црква „није од овога свијета“ (уп. Јн 18,36). То, наравно, не значи да је она против свијета у смислу негације и одуства обзира према њему. Напротив, Црква брине о свему створеном удахњујући у цијелу творевину дах вјечности и новог, преображеног живота. Међутим, људски закони често превиђају ову небоземну димензију Цркве те својим словом директно угрожавају остваривање црквеног живота и приступ ономе што је „једино потребно“ (Лк 10,41-42). Другим ријечима, никакав људски законски пропис не смије да буде критеријум и услов за учешће у тајинству Цркве.  У сваком литургијском сабрању, Господ са олтарских двери кроз уста свештенслужитеља позива вјерне да „са страхом Божијим, вјером и љубављу“ приђу и учествују у Трпези Царства и освете се Тајнама Његовим. И управо су страх Божији, вјера и љубав према Богу и ближњима потребна „пропусница“ за приступ Дому Очевом. Печат дара Духа Светога којим човјек ступа у Цркву јесте „код“ који отвара бескрај узрастања у богоподобном животу и освећењу душе и тијела свих оних „који су се у Христа обукли“ (Гал 3,27).

Понекад је потребно и то да Црква, односно њени пастири, укажу на опасност у случајевима када људски закони пријете да угрозе извршавање њеног спаситељног дјела. Веома је штетно и по биће Цркве разоритељно када се од законских прописа стварају „догме“ и када се начин црквеног живота прилагођава њима. Парадоксално је онога који у храму црквеном, пред моштима Светитеља тражи и моли за исцјељење, спрјечавати (под плаштом „бриге за здравље“) да приступи извору исцјељења. Ако постоји добра намјера, увијек ће бити могуће пронаћи склад између бриге за ближњег (кроз потребно поступање у случајевима болести) и учешћа у богослужбеном животу Цркве.

Сложена криза актуелне пандемије поставља пред Цркву једно велико искушење, а то је опасност од подјеле њеног тијела. Јер, то већ није само сукоб мишљења будући да у перспективи може да доведе до прекида заједничког учествовања у саборно-литургијској молитви Цркве. Јединство је једино могуће сачувати у Господу Који нам се раздаје у Тајни Његовог Тијела и Крви. Ако Апостол јасно каже да у Христу нема „роба ни слободњака, ни мушког ни женског…“ (Гал 3,26-28), онда у Њему нема ни било које друге подјеле (тако ни по питању (не)вакцинисаности и сличних тема). Тога треба да се опоменемо нарочито у ове дане када се спремамо за прослављање чудесне тајне Рођења Богодјетета у којој се рађа и тајна Цркве и наговјештава прослављење цијеле творевине. То је, ријечима о. Георгија Флоровског, разлог што усред овоземаљских невоља и таштина наше срце се не узнемирава и не боји, пошто имамо обећање: „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт 28,20).

Pin It on Pinterest

Share This