Данас је на празник Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа под Горицом служена Света литургија, којом је началствовао старешина ове светиње, протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Високопречасном проти саслуживали су протојереј-ставрофор Милета Кљајевић, протојереј Јован Радовић и ђакон Лука Павићевић, уз молитвено учешће протојереја ставрофора Милуна Фемића, дугогодишњег саслужитеља и старешине овога светога храма.
Затим се након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима обратио началствујући свештенослужитељ, прота Мирчета који је казао да причу о сејачу и сјемену – Ријеч Јеванђеља коју је изговорио Господ – не треба много тумачити јер ју је сам Господ протумачио. Објаснио је да нам Господ говорећи у причама, има много мјеста у Јеванђељу гдје Он каже – Ја вам говорим у причама, поручује да треба да се удубљујемо у ријеч Божију.
„Није довољно да људи дођу да чују, Господ нас позивао да ту ријеч разумијемо и да Њоме живимо, зато је Он говорио у причама, да људи не остану у простом слушању ријечи Божије, него да се у Њу удубе“, поучио је сабране прота.
Отац је надаље указао да је потребно да покушамо да нађемо дубински и суштински смисао те Божије ријечи. Јер Господ не тражи да будемо пуки слушаоци Његове Ријечи, него да будемо истински Његови ученици и следбеници, а то значи да ту Ријеч Божију спроводимо у свом животу;
„Не може се бити Христов ученик истински, а остати само на слушању Ријечи Божије, да она уопште нема дејство у нашем животу; зато је Господ говорио у причама често, да подстакне људе, оне ученике Његове (оне који су то слушали), али и све нас, да се трудимо да улазимо у дубину вјере, у дубину ријечи Божије“, указао је прота.
Свака Ријеч Божија има спасоносни значај и смисао – па тако и ова о сејачу и сјемену коју је протумачио Господ.
„Из ње видимо да Господ подједнако сије сјеме свим људима, да је Његова љубав свеобухватна и да је Његова Ријеч намјењена свакоме човјеку и да је Он Спаситељ свих људи. Али да од нас зависи како ћемо ту Ријеч примити у своје срце, какви ћемо бити“ казао је о. Мирчета, објашљавајући да нам је изложио четири типа људи, четири типа срца људских – како се Ријеч Божија прима.
„И често би се свако од нас могао наћи у сваком овом типу људи. Некада смо потпуно они који се оглуше о Ријеч Божију, некада је примимо, али брзо од Ње отпаднемо, некада смо они који примимо Ријеч и почнемо да се трудимо да о Њој размишљамо, али онда нас сто других ствари овога свијета опхрва и трка живота… Многе ствари које су нам у животу наметнуте као важне, а уствари су неважне и заборавимо оно што је најважније“, нагласио је, подвукавши да нас зато Господ позива да будемо они чија срца ће бити плодна њива на којој ће се примити Ријеч Божија.
„А да би наше срце било та плодна њива, да бисмо ми били та плодна њива која ће донијети плода – треба припремити себе и своје срце. И зато у Цркви имамо и пост и молитву и покајање које прије свега мијења наше биће, мијења нас, опет Божијом благодаћу, да би наша срца била омекшана, да би наше душе биле отворене, да могу да приме Ријеч Божију“, објаснио је прота, нагласивши да би били они који примају Ријеч Божију с радошћу који је држе и доносе плод, треба да се трудимо; треба да се добро загледамо у наше срце и у свјетлости Божијој да се покајањем очистимо, а да је зато потребан труд.
Затим је рекао да нас ово Јеванђеље свагда позива на један истински труд, да од себе одсјечемо самољубље – оно што нас затвара и за Бога и за ближњега, јер само срце које је отворено за Бога и ближњега може да прими ту истинску Ријеч. А примјер тога су нам увијек Свети људи.
„Ево данас диван примјер, двојице браће, Свети Козма и Дамјан који неки славе као крсну славу, овдје код нас. Та два млада човјека су истински примили ту Ријеч Божију и њихово срце је било та плодна њива, на коју је пала Ријеч Божија – отворено срце; и зато су они могли да буду чудотворци, јер Христос је пребивао у њиховим срцима. Они су лијечили силом Божијом, али су се трудили и учили љекарске науке. Прије свега у њиховим срцима је био Господ и онда су могли да чине таква чуда, да би нас опет враћали Богу, да бисмо живјели по Богу; јер чуда нијесу довољна сама по себи – она су ту као плод вјере“, објаснио је протојереј у својој бесједи у подгоричкој цркви.
На крају је поручио да је Богу све могуће, ако смо с Богом и ако се трудимо да будемо са Богом.
„Зато нек нам Бог да, да се трудимо да наша срца свагда буду та плодна њива, на којој ће се Ријеч Божија примати и узрастати и доносити плодове на наше спасење, али и на радост и спасење оних око нас. То је увијек повезано – љубав према Богу и љубав према ближњима. Нека Бог да, да имамо срца која су плодне њиве за Ријеч Божију“, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин на крају свога обраћања.
Потом су свештенослужитељи овог светог храма приступили благосиљању славских колача које су причасници принели на дар Господу, а све у славу Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана.
Елза Бибић
Фото: М. Матковић
