Izaberite stranicu

Ваше Високопреосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре,

Поновићу оно што је малопре претходик мој и уважени колега рекао, да је велика част на позив да вечерас учествујем у светом простору и тема је исто тако света и значајна као што је лик, као што је стваралаштво блажене успомене високопреосвећеног Митрополита Амфилохија. Ето између те две части ја се негде смештам и налазим своју личну част и радост с друге стране да могу нешто да прозборим, свакако у неком најкраћем смислу. Митрополит Амфилохије без даљњег јесте у најужем кругу од неколико најзначајнијих имена друге половине двадесетог века и почетка двадестет првог. До скоро најзначајнији богослов који је умешно, зналачки, својом ерудицијом, својом појавом, својим позивом, призивом, својим личним динамизмом дао највише. Има један по имену Козарев који је једном приликом рекао: “Jа и време смемо на сваку двојицу”. Свакако да је време добар човеков сапутник и да је у неку руку сарадник човека у свим прегалаштвима његовим, у свим тугама, патњама, искушењима, а богме и у неком врлинском животу. И како време одмиче, а ево већ годину дана је од представљења високопреосвећеног митрополита, из те временске перпспективе све више сагледавамо, процењујемо његову непоновљивост у времену. Малопре је високопреосвећени поменуо и датум његовог упокојења, али га свакако треба гледати у контексту његовог рођења, да га је Бог дао и послао своме роду у кључним временима као што су уосталом била и многа друга.

Када је сазнао да долазим у Подгорицу, један пријатељ ми је рекао:  „Молим те, нагласи да је он премашио вредност својим постојањем и својим делатношћу“ . И уистину је тако. Сад покушавамо можда овако на неки други начин да сагледамо те његове димензије које би могли овде сад да истакнемо. Чини ми се да је књижевник Томас Ман додирнуо чаробни врх леденог брега својим познатим и ванредним књижевним делом. Са друге стране гледајући неку вертикалу попут Достојевског који је, можда у књижевности највише, а и у философији, мудрости живота, највише се ту расплинуо карактеришући човека кроз личност Димитрија који је рекао: “широк је човек, преширок је човек”. Мисим да је тих димензија био и митрополит Амфилохије, али то су једна горе , једна доле линија. Митрополит Амфилохије је знао зналачки да богословствује, и тражи богословска знања у утробама земље, да их одоздо извлачи и износи на врх брега или је ишао у ширину свога постојања. Такав је био у свакој овој поменутој делатност , димензији духовнога и богословскога живота. Разуме се, да је његово прво и капитално дело управо поменута „Тајна Свете Тројице по светом Григорију Палами“. Одрадивши са успехом дисертацију која је много година касније штампана на српском језику, један од његових савременика је прокоментарисао оно што су други теолози пре њега много пута говорили, који су имали прилiке да се сретну са тим ванредним богословствовањем, да је то књига која се може сврстати у десет најеминентнијих богословских мисли века или века и по. И заиста је тако, јер је у њој високопреосвећени митрополит, у оно време јеромонах Амфилохије, поставио границе и међе свога богословствовања. Оне су ишле уистину тамо још од учења светог Атанасија Великога до Максима Исповедника, па до светог Григорија Паламе у једну огромну вертикалу. Разуме се да се није само бавио њима тројицом, већ свим оним богословствовањима која су у свом окружењу они имали и која су језгровито изношена попут Символа вере, па све кроз остале периоде и векове до најновијих времена и дана. Дакле, полазим са тог сазнања као потке и основе свега онога што је митрополит Амфилохије донио на Богословски факултет.  Ми добро знамо да је он прошао већ кроз одређену репутацију животну, од основне школе из ових крајева, Богословије у Београду, Богословског факултета, па потом је наставио своје постдипломске студије у Берну и у другим местима, па је потом био професор на Институту светог Сергија у Паризу, где се сусретао са такође великим и еминентним теолозима, а свакако заквашен већ духовним интересовањем својим и на просторима Грчке где је студирао и у Кефалонији где је имао сјајне оце Цркве тога времена, па потом Свете Горе. Не треба занемарити тo, него првенствено истаћи да је био више од годину дана на Светој Гори. Све то је допринело да у свом биолошком и духовном бићу има једно сјајно утемељење. И када је дошао 1976. године на Богословски факултет, програм и рад је доживео читаву катарзу. Пре њега, на Богословском факултету су по дужини свога стажа били врло значајни професори у том моменту, Јордан Илић и Радмило Вучић, митрополитов претходник и учитељ кога је митрополит изузетно ценио. Али, они су професори који су дошли са факултета западног, немачког подручја. Не треба заборавити да су у 19. и у добром делу  20. века немачка педагодија, као и философија, доминирале светом. И онда је разумљиво да су тај утицај, али и претходни утицај, доминирали тим временом. И да су, разуме се, професори донели трагове философије и свега онога што су тамо стекли, па су донели на наш Богословски факултет. Међутим, када је те поменуте године митрополит као доцент дошао на Богословски факултет, он је просто препородио и осмислио нови начин православне педагогије. Ако хоћете, опет нека ми буде дозвољено да кажем, да педагогија као наука, као област, иде у ширину и у стању је да обједини све богословске предмете, од најегзактнијих, до оних за које сматрамо да  можда на први поглрд немају толико сличности или  да нису упућени на ову област. Заиста је тако. Зато је у једном моменту и Бекон Веруламски рекао за педагогију да је она глобус интелектуалис. Значи да на неки начин може да обухвати сву богословску мисао, а рећи ћу и како и зашто у наредном периоду. Ето то се десило и са Богословским факултетом, где се православна педагодија вратила својој матичности. Вратила се своме сопству,вратила се оном исконском, изворима визије Бога и човека, библијској визији Бога и човека, утемељеној на основама и претпоставкама које се огледају делом у самој поменутој књизи, његовој дисертацији. Треба напоменути да митрополит, ондашњи јеромонах Амфилохије, ту наговештава да смо ми били под утицајемм ренесансе, свега онога што је доминирало кроз хуманизам,натурализам, схоластику нарочито, чији су се почеци осећали и у позној Византији, да би касније кроз емпиризам све експлодирало у деветнаестом и двадесетом веку. Шта је то подразумевало? Подразумевало је да се педагогија, па донекле и богословка мисао, свела на једну раван. Сматрало се да је само онај човек уман, у сваком смислу оспособљен, који је интуитиван, али и кроз интелект оспособљен човек. Другим речима, образовање и васпитање је схватано само у том интелектуалном смислу. То се може и данас итекако осетити. Шта је онда просто учинио сам онај који нас уводи у богословску мисао, у овом случају митрополит Амфилохије? Он је црквену педагогију вратио свом изворном називу, а то је катихетика. А катихетика је подразумевала реалне основе у богословком начину и смислу. Први и основни смисао је да она мора бити заснована на космолошким основама, а потом и на антрополошким. Ту је митрополит препознао целовитост људскога бића, да је човек много силно и много динамично биће , постављено на ивицама духовног и материјалног света и да припада и једном и другом и да истовремено обухвата и један и други свет у самом себи. Сваки човек је својим постојањем нови свет. Сваки човек је чудо овога света и овога времена. Све оно што су у том космолошком периоду били диспути, разговори, размишљања, уствари није ништа ново ни данас. Човек је саборно и сабирно биће комплетне творевине Божије. Све законе које имате у природи, све законе које имате у васиони (космосу) у ствари има човек у себи и са собом. И не само у целовитосто свога бића, него и ако хоћете у једном једином прсту. То је та антропологија која се прожима кроз космологију, и космологија која је упућена на антропологију.  Али ту се не почиње и не завршава, него управо све то има смисао ако се окренемо ка Христологији. Видећете, где год завирите, где год прочитате нешто од  значајнијег богословствовања митрополита Амфилохија, да је он све базирао на тој христоликости. Код њега је попут честих писама која су објављена пре годину дана са преподобним Јустином Ћелијским, чије је он био духовно чедо и духовни син, ту видите читаву коресподенцију која је заснована на Христологији. Поред оних топлих речи које му упућује сваки пут отац Јустин, он у првом смислу говори непрестано да он мора да настави у том смислу стварајући и размишљајући и богословствујући на свој оригиналан начин, али увек се држећи самога Христа, Христа као Учитеља, Христа који у чијој личности тек имамо остварење пуног и правог човека и истинског и правог Бога.

Однос митрополита према студентима и колегама на факултету

Митрополит Амфилохије је био необична личност, као што знате, у свим узвишеним особинама и карактеристикама. Тако и онај моменат када је долазио на факултет,прво тамо у Краља Петра преко пута Патријаршије, у стару зграду,а онда касније кад смо се преселили у нову зграду, за њим је ишла поворка људи. Слика јеванђелска, кад су људи ишли за Христом . То се просто пројављивало када видите тај призор како он иде, а шпалир га дочекује и сви прилазе и траже благослов и онда га увек неко нешто пита. Његова предавања су била посебна, с више аспеката. Прво, што се он темељно припремао за предавања. Сваком предавању је одређивао циљ. Ја сам наследио једну огромну фасциклу са свим његовим предавања која ми је оставио у аманет. Сама предавања су била исцрпна, богословски дубока, утемељена, али исто тако имала су свежину и своју практичну поруку. Некада је знао и по два и три сата да остане са студентима да им држи предавање и нико да се не помери ни за длаку. Зато што су се просто максимално концентрисали али су уживали, та предавања су била жива и живоносна. Осим тога, митрополит Амфилохије био је редован и на нашим факултетским седницама. Иако је после због потреба Цркве био епископ банатски, па и из Црне Горе је редовно долазио на седнице нашег наставно-научног веча. Сви дођемо и он улази и уноси потпуно нову атмосферу. Сви скачемо са својих места  и поздрављамо га. Он онако споро са својим дубоким погледом баца на све нас поглед и клима главом и заузима место које је било за њега резервисано. Говорио је заиста само по потреби, али кад каже онда је сва дискусија по том питањи била и завршена. Водио је рачуна о семинарским радовима студената, о магистарским и докторским дисертацијама, не само форме ради већ напротив. Увек је улазио у суштину проблема и увек је помагао или као члан комисије или ментор тим кандидатима који су полагали предстојеће испите како би дошли до одређене заслужне дисертације или семинарског рада. Испитивао је студенте врло једноставно. Сви смо имали жељу да се на неки начин и ту покажемо. Неко од студената ко није био довољно спреман, излазио је и више се бојао да се не осрамоти пред митрополитом, него да добије слабу оцену. То је нека карактеристика. Али био је један од професора који су тражили од студента оно што зна  и да ту развију проблематику и питања на задату тему. Имао је један посебан родитељски приступ. Кад вас погледа и кад вам каже неку тежу реч , али са педагошком својом мером и димензијом, осећате једну благост, као да вас је помиловао оним својим прстима. Његов палац је био доста савијен, па кад вас заграли, сваки проблем је ишчезавао испред вас.  Он је био декан факултета једно време поред свих обавеза. Био је изузетно растрзан. Где год се појављивао, сви су желели да дођу, било да су у питању манастири, црквене општине, трибине, на многим местима, а имао сам прилике да га пратим, да га понекад возим, и да учествујем у тим дивним вечерима, које су остајале незаборавне за слушаоце где се он појављивао. На трибинама или вечерима, остављао је траг очинства, какав је по природи био, и врсног теолога и оца и поучаваоца у нашој Цркви. Био је вансеријски предавач и учитељ. Поучавао је и када је говорио и када је ћутао, и кад је потребно да подигне тон на некога али исто тако и кад је тешио и миловао, кад је заједно туговао и лелекао у неким моментима кад је показивао своју унутрашњу емоцију према нечему што је било изненадно , ненадано или на неки начин што је уносило тугу у појединце. Све је то он истовремено био и зато ће његово место на катедри остати дуго ненадокнадиво, али с друге стране ће његов светли лик изображен у виду полуиконе или иконе бити један светли траг на зидовима Богословског факултета наше Цркве у Београду, а разуме се истовремено и у Фочи као предавача који је у кључним моментима поставио темеље заједно са владиком Атанасијем  Православном богословском факултету у Фочи.

Саслуживати у олтару митрополиту Амфилохију

Сваки минут са њим је уствари било саслуживање. Ја ћу почети свој одговор са ваших позиција, благочестива браћо и сестре, јер сте имали прилику на богослужењима да чујете његове беседе, које су кров свештеног искуства које је сумирао. Свака беседа, а ја се сећам добро времена када је био мјестобљуститељ Српске Православне Цркве, је антологијска, комотно може да иде у уџбенике свих генерација и да се учимо на њима. Дакле, подједнако је био присутан и у сусретима непосредан са свим генерацијама људи, са свим интелектуалним способностима и околностима. Сећам га се као јеромонаха у трпезарији, делио је хлеб богословски заједно са студентима и одатле је уствари потицала та непосредност и љубав, о чему је брат Андреј малопре говорио, са студентима, а тако исто се односио и према људима из других средина. Нешто што морамо истаћи овде, и нека то буде за крај, што није био аутономан као личност ни у ком погледу. Дакле, увек је показивао ту целовитост и непосредност кроз истину своје речи. Цитирао је на више места светог Симеона Новог Богослова када је рекао: «Само је добро оно добро које се на добар начин заврши и оконча». Уистину је тако. Ми смо имали прилике често да гнушамо над овим крилатицама да циљ оправдава средство. Бојим се, понављам, да смо дошли и ми сами несмотрено у те прилике да нам је само циљ важан, али не и начин како да се до њега дође, да просто понекад преко живих људи долазимо данас, у околностима данашњим, а многи долазе до циља газећи све пред собом. Тога се митрополит гнушао на сваком месту и на сваком кораку. Зато је целокупна његова личност прожета богослужењем, а богослужење кроз њега. То је отприлике најједноставнији начин и закључак њега као богослужбене личности у нашој помесној православној Цркви.

(Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 27. актобра 2021. г.)

Pin It on Pinterest

Share This