Izaberite stranicu

У крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечерас је отворена духовно-културна манифестација “Дани Митрополита Амфилохија”, коју Митрополија црногорско-приморска организује поводом годишњице његовог упокојења.

Отварајући манифестацију његов наследник на трону цетињских митрополита Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је рекао да су вечерас сабрани у крипти подгоричког саборног храма, али и многи у Црној Гори и шире живјели у данима и годинама Митрополита Амфилохија.

“Он је обиљежио ово протекло вријеме и његово дјело је свима видљиво, сигурно не баш у цјелини. Такве личности имају ту судбину да их савременици, поред све њихове монументалности и видљивости, не могу нити видјети нити схватити у потпуности. Протоком времена поједине ријечи великих људи, а нарочито после њиховог упокојења, добијају посебан значај. И покољења откривају значај и њихових дјела, и њихових ријечи и завјештања”, казао је Владика Јоаникије.

Додао је да је такав таленат и такав дар може само Господ својом промислом и својом љубављу да дарује народу, као што је несумњиво Господ дао Митрополита Амфилохија Црној Гори.

“Да је обнови, да је врати Његошу, Светом Сави, Светом Петру Цетињском. Да је врати оним вриједностима које је она кроз сву своју историју његовала, за које је живјела и с којима је она постала позната”, казао је он.

Најавио је да ће поводом годишњице упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија започети ове његове дане, који ће се за ову годину завршити 5. новембра, када ће у манастиру Стањевићи бити промовисан пројекат његове библиотеке и истраживачко-научног центра, који ће бити везан за овај манастир коме је он и завјештао своју библиотеку.

Блаженопочивши Митрополит Амфилохије се, додао је Владика Јоаникије, показао као велика личност, као велики дух у више праваца и дјелатности.

“Прије свега као теолог, као пастир, као мудрац, као књижевник, као градитељ, као обновитељ. Али смо се за ову прилику углавном усмјерили на то да се каже по која ријеч, а о томе ће се говорити и убудуће, о њему као теологу, као философу… А пошто је био човјек изузетних дарова и божанског надахнућа, и стваралац у правом смислу ријечи, о њему ће имати шта да кажу и наши књижевници, с којима је такође био близак”, рекао је Митрополит Јоаникије.

Рекао је да ова манифестација нема амбицију да исцрпи све што се може рећи о Митрополиту Амфилохију.

“Јер смо увјерени да ће се о њему говорити, како пролази вријеме као што се говорило и о његовим претходницима Светом Петру Цетињском и Владици Раду. А није ни случајно, – то смо више пута и чули од многих, – што се он упокојио уочи Светога Петра Цетињскога, па имамо у Цркви три дана помена; штосе он, дакле, уочи упокојења Светог Петра Цетињског упокојио, па онда Његош. Тако имамо три дана један за другим посвећена великим јерарсима, митрополитима Црне Горе у које се убројао у наше дане и Митрополит Амфилохије, заједно са Светим Петром Цетињским и заједно са Светим Петром Другим Ловћенским Тајновидцем”, нагласио је Владика Јоаникије.

Подсјетио је да се Митрополит Амфилохије и једним и другим бавио најозбиљније, а посебно Његошем у последњој деценији свога овоземаљског живота.

“Желим пуни успјех ове, веома значајне духовне и културне манифестације, која ће, ако што већ имамо назнаке бити један заиста велики културни догађај. И надам се да ће се она наставити и наредних година. Како ћемо стално доживљавати нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који јесте са нама својим дјелом, али и својим духом”, закључио је Митрополит Јоаникије.

У оквиру вечерашњег програма о блаженопочившем Митрополиту Амфилохију говорили су теолози: проф др Драгомир Сандо са Богословског факултета у Београду, др Андреј Јефтић, такође с  Богословског факултета у Београду и проф. др Микоња Кнежевић с Филозофског факултета у Приштини.

Мoдератор програма био је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.

Радосав Рајо Војиновић

Фото: Лазар Шћекић

Поздравно слово Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија на отварању манифестације “Дани Митрополита Амфилохија” – Богословско вече, 27. октобар 2021. године, Саборни храм Христовог васкрсења у Подгорици 

Ми овдје сабрани, а и много шире, и у Црној Гори и ван Црне Горе, измјерили смо дане и године које можемо назвати данима и годинама Митрополита Амфилохија, неких тридесет година. Он је обиљежио ово протекло вријеме и његово дјело је свима видљиво, сигурно не баш у цјелини. Такве личности као што је Митрополит Амфилохије имају ту судбину да га савременици, поред све њихове монументалности и видљивости, не могу нити видјети нити схватити у потпуности. Протоком времена, поједине ријечи великих људи, а нарочито послије њиховог упокојења, добијају посебан значај, и покољења откривају значај и њихових дјела и њихових ријечи и завјештања.

Такав таленат, такав дар може само Господ, Својим промислом и Својом љубављу, да дарује народу, као што је Господ, несумњиво, даровао Митрополита Амфилохија Црној Гори, да је обнови, да је врати Његошу, Светом Сави, Светом Петру Цетињском, да је врати оним вриједностима које је она кроз сву своју историју његовала, за које је живјела и с којима се она успорављала и постала позната. Ми ћемо, поводом годишњице од упокојења блаженопочившега Митрополита Амфилохија, започети ове његове дане, који ће се завршити, за ову годину, тек 5. новембра, када ћемо у манастиру Стањевићи промовисати пројекат његове библиотеке и истраживачко-научног центра који ће бити везан за манастир Стањевићи, јер је он и завјештао своју библиотеку томе новообновљеном манастиру, који се обновио његовим благословом.

Оно што смо имали на почетку у виду, наш блаженопочивши Митрополит се показао као велика личност, као велики дух у више праваца и у више дјелатности. Прије свега као теолог, као пастир, као мудрац, као књижевник и наравно, могли бисмо набрајати много тога, као градитељ, свакако, као обновитељ. Али смо се за ову прилику, углавном, усмјерили на то да се каже по која ријеч, а о томе ће се говорити убудуће, о њему као теологу, као философу, а пошто је био човјек изузетних дарова и божанског надахнућа и стваралац у правом у смислу ријечи, о њему ће имати шта и наши књижевници да кажу, с којима је такође био близак. Наравно, немамо амбицију да исцрпимо све оно што се о њему може рећи, јер смо увјерени да ће се о њему говорити како пролази вријеме, као што се говорило и о његовим претходницима, Светом Петру Цетињском и о владици Раду.

А није ни случајно, то смо више пута и чули од многих, што се он упокојио уочи Светога Петра Цетињскога, што се он, дакле, уочи упокојења Светога Петра Цетињског упокојио, а онда и Његош. Дакле, три дана помена, један за другим, посвећена великим јерарсима, митрополитима Црне Горе, у које се убрајао у наше дане и Митрополит Амфилохије, заједно са Светим Петром Цетињским и заједно са Светим Петром II Ловћенским Тајновицем. И једним и другим се бавио најозбиљније, а посебно Његошем посљедње деценије свога живота.

Желим пуни успјех ове културне манифестације веома значајне и духовне и културне манифестације, која ће, као што већ имамо назнаке, бити један заиста велики културни догађај, али надам се да ће се она наставити и наредних година. Како ћемо стално доживљавати присуство нашег блаженопочившег Митрополита, који јесте са нама својим тијелом, али и својим духом, и ове вечери ће бити, мени се чини, само тумачење тог осјећаја и израз тог доживљаја.

Свима наздравље и са Божијим благословом нека почну ове вечери нашег блаженопочившега Митрополита Амфилохија. Хвала учесницима и свима који прате!

Др Андреј Јефтић: Митрополит Амфилохије није одвајао теологију од живота

Постоје многи аспекти и многе заслуге Митрополита Амфилохија за српску теологију, Српску Цркву, које је напросто тешко, ако не и немогуће освијетлити. Са које год стране да почнете да приступате том проблему, односно тој теми тешко да ћете учинити правду и изразити сву ону пуноћу коју је његово присуство у нашој Цркви и нашој теологији остварило. У том смислу ми смо приморани да се бавимо фрагментима или мрвицама, и да тек поједине теме о његовом лику и дјелу освијетлимо.

Његова заслуга за српску патристичку мисао је просто немјерљива. Она започиње са његовим славним докторатом одбрањеним у Атини, али се не зауставља ту. Захваљујући њему можемо да кажемо, са једне стране, да српска теологија себе поставља на велику сцену православне теологије XX вијека, али не само православне, конфесионалне теологије, него и екуменске, у неком шире схваћеном смислу – хришћанске теологије. С друге стране, Митрополит уводи у српску теолошку сцену најбоље изданке онога што ће се сматрати и што данас узимамо за доминантан тренд или најважнији допринос православне теологије XX вијека, а то је оно ће се често називати неопатристичком синтезом, неопатристичком теологијом, онако како је она започела са оцем Георгијем Флоровским. У том смислу, дакле, његов докторат и његов каснији рад не само да поставља српску теологију на свјетску сцену, него на неки начин и свјетску сцену доводи у наше окриље и домете православне теологије ставља у српски контекст.

Свеобухватни приступ теологији и теолошким питањима

Неколико ствари бих волио да истакнем које се тичу његовог приступа теологији и неких тема које налазим за важне. За почетак бих издвојио само три ствари. Прва се тиче његовог интегралног приступа теологији. Наиме, теологија, поготово од тренутка када постаје универзитетска дисциплина и откада се развија у академским оквирима, од XIX и XX вијека, на неки начин постаје фрагментисана, издјељена на различите теолошке дисциплине: на библистику, патрологију, катихетику, литургику и томе слично. Са једне стране, то да се развија као академска дисциплина представља неку неумитну и неопходну потребу теологије. С друге стране, то представља и њен лош усуд, утолико што се једна интегрална визија теологије у тој фрагментисаности дисциплина полако почела губити. Тако да имате разне стручњаке за поједине теолошке области, а сви ти стручњаци помало зазиру од тога да врше уплив и говоре на неке теме које се не тичу директно њихових домена компетенција. У свему томе добијамо, па ево и дан данас, много стручњака за различите академске дисциплине, али, на парадоксалан начин, можда мало, или недовољно, теолога. Оно што ми се чини врло важним у Митрополитовој мисли јесте управо тај интегрални или холистички аспект његовог теолошког мишљења. Дакле, код њега, чак и када срећемо радове који се стручно и на један посвећен начин баве патролошком или библијском темом, или темама из православне педагогике, ти радови никада нису ограничени и нису, тако да кажем, положили оружје пред захтјевима искључиво те дисциплине, тог жанра у коме у датим околностима пише. У њима увијек препознајемо онај органски, свеобухватни приступ теолошким питањима. С друге стране, у овој фрагментисаности теологије на поједине дисциплине та фрагментисаност се јавља и у односу теологије према другим дисциплинама, па отуда и потреба за извјесном интердисциплинарношћу, и остваривању дијалога, комуникације теологије са другим духовним и научним дисциплинама. Митрополит и у овоме, на неки начин, ту комуникацију остварује у сопственој личности. Дакле, код њега већ у њему самом сабесједе и саговоре и теолог, и књижевник, и философ, и мислилац, и историчар и библиста, и пјесник, на крају крајева. У једном интервјуу, датом прије двадесетак година, кад су га питали на који начин он и дан-данас наставља своје образовање и како се он то и дан-данас едукује, Митрополит је рекао како се највише едукује од дјеце и од пјесника, будући да и дјеца и пјесници, каже, „понајбоље познају тајну живота”. У том смислу је, чини ми се, важно истаћи и то да Митрополит не одваја теологију од живота, што се данас често спомиње и наглашава – како теологија не може бити академска дисциплина која неће имати никакве везе са реалним хришћанским животом или са потребама Цркве. Са друге стране, још можда важније код њега је то што он не одваја живот од теологије, што је и живот увијек теолошки промишљен и осмишљен, укоријењен и утемељен у оним теолошким начелима која су руководила његовом мишљу а самим тим и његовим животом.

Измирење терапеутске и евхаристијске теологије

Друга ствар коју бих волио да истакнем се тиче једне подјеле која је владала и била доста присутна у православној теологији XX вијека, и која се у многоме бавила еклисиолошким питањима, а то је подјела између такозване терапеутске или исцјелитељске теологије и евхаристијске теологије. Тако с једне стране имате терапеутску теологију која се бави питањима човјековог подвига и начина остварења његовог личног спасења кроз аскезу, кроз личну молитву, кроз све оно што чини наш лични подвиг. С друге стране, евхаристијска еклисиологија, односно теологија овим питањима приступа доминантно из призме Цркве и фокусира се на Литургију као тајну спасења, као домен гдје се заправо остварује наш хришћански живот. У православним круговима, у кретањима православне теологије XX вијека често би се теолози дијелили на оне којима је ближи први приступ и на оне којима је ближи други приступ. Оваква подјела није постојала само међу теолозима већ и међу хришћанима, вјерним народом, па би се тако неко посвећивао више личној молитви, исихији, подвигу и аскези, а неко би, опет, сматрао да је Црква та, да је светотајински живот тај у којем треба да налазимо своје спасење. И чини ми се да је велика заслуга Митрополита то што је од самог почетка у оквирима живота наше Цркве и наше теолошке јавности у себи измирио ова два приступа у православној теологији – за њега је Литургија основ живота православног хришћанина, и мјесто спасења, и начин реализације бића Цркве, а с друге стране и у исто вријеме он је и молитвеник и исихаста и подвижник који дакле тај смисао подвига види у остваривању заједнице са ближњима.

Антрополошки фокус Митрополитове теологије 

Трећи аспект је смјештење човјека, кроз Богочовјека, у центар теолошког мишљења. Дакле, истицање теолошке антропологије као можда прве и примарне, да тако кажем, теолошке дисциплине, или правца мишљења у теологији. Тај антрополошки фокус Митрополитове теологије је, мени се чини, врло битан. Митрополит на једном мјесту, у есеју који носи наслов „Значај православља за младе данас”, каже како се „лепота православног Христа управо састоји у овом Његовом бесконачном поштовању људске личности и људске слободе, и у Његовој божанској ненаметљивости” – један врло лијеп поетски израз. И наставља даље Митрополит: „Нема таквог светог циља који би Њега и Његову Цркву могли навести да манипулишу човјеком и да изврше насиље над његовом, Богом дарованом, слободом”. Чини ми се да, опет на другом мјесту говорећи, он управо православље именује као откривање истине о Богу у човјеку и истине о човјеку у Богу. Тај антрополошки фокус је са једне стране врло важан у односу на контекст у коме настаје његова теолошка мисао. Наиме, када је ријеч о православној теологији, многи су склони да одреде раздобље XX вијека као епоху еклисиологије, гдје је питање Цркве и њеног идентитета заправо било суштинско и најважније питање којим се православна теологија бавила, а да је питање човјека и једна теолошка антропологија, и њено заснивањ, нешто чиме би требало да се бави теологија XXI вијека. Чини ми се да у том погледу Митрополит предњачи у односу на своје православне савременике. Са друге стране, кад погледамо тај социо-политички контекст у коме он живи и дјела, и један тоталитарни систем који човјека и личност и његово достојанство ставља на маргине мишљења, посматрајући га као циглу која треба да изгради једно велелепно здање бескласног друштва, овај акценат на људској слободи и вриједности личности као такве још је већи. Рекосмо раније да је Митрополит свој живот темељио на својој теологији, и да не само да није раздвајао теологију од живота него ни живот од теологије. Мислим да се овај антрополошки теолошки фокус управо рефлектовао на начин на који он изграђивао Цркву – не градећи знања и изграђујући црквене структуре, него подижући храм Божији у људима и у сваком човјеку понаособ, и уздижући човјека у другим људима. Свједочанство те његове љубави према човјеку јесте управо та Црква коју данас имамо, најприје у Црној Гори, али слободно можемо рећи и наша Српска Православна Црква уопште.

(Излагање на „Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 27. октобра 2021. године)

 

Протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо: Сваки минут с Митрополитом Амфилохијем био је саслуживање

Ваше Високопреосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре,

Поновићу оно што је малопре претходик мој и уважени колега рекао, да је велика част на позив да вечерас учествујем у светом простору и тема је исто тако света и значајна као што је лик, као што је стваралаштво блажене успомене високопреосвећеног Митрополита Амфилохија. Ето између те две части ја се негде смештам и налазим своју личну част и радост с друге стране да могу нешто да прозборим, свакако у неком најкраћем смислу. Митрополит Амфилохије без даљњег јесте у најужем кругу од неколико најзначајнијих имена друге половине двадесетог века и почетка двадестет првог. До скоро најзначајнији богослов који је умешно, зналачки, својом ерудицијом, својом појавом, својим позивом, призивом, својим личним динамизмом дао највише. Има један по имену Козарев који је једном приликом рекао: “Jа и време смемо на сваку двојицу”. Свакако да је време добар човеков сапутник и да је у неку руку сарадник човека у свим прегалаштвима његовим, у свим тугама, патњама, искушењима, а богме и у неком врлинском животу. И како време одмиче, а ево већ годину дана је од представљења високопреосвећеног митрополита, из те временске перпспективе све више сагледавамо, процењујемо његову непоновљивост у времену. Малопре је високопреосвећени поменуо и датум његовог упокојења, али га свакако треба гледати у контексту његовог рођења, да га је Бог дао и послао своме роду у кључним временима као што су уосталом била и многа друга.

Када је сазнао да долазим у Подгорицу, један пријатељ ми је рекао:  „Молим те, нагласи да је он премашио вредност својим постојањем и својим делатношћу“ . И уистину је тако. Сад покушавамо можда овако на неки други начин да сагледамо те његове димензије које би могли овде сад да истакнемо. Чини ми се да је књижевник Томас Ман додирнуо чаробни врх леденог брега својим познатим и ванредним књижевним делом. Са друге стране гледајући неку вертикалу попут Достојевског који је, можда у књижевности највише, а и у философији, мудрости живота, највише се ту расплинуо карактеришући човека кроз личност Димитрија који је рекао: “широк је човек, преширок је човек”. Мисим да је тих димензија био и митрополит Амфилохије, али то су једна горе , једна доле линија. Митрополит Амфилохије је знао зналачки да богословствује, и тражи богословска знања у утробама земље, да их одоздо извлачи и износи на врх брега или је ишао у ширину свога постојања. Такав је био у свакој овој поменутој делатност , димензији духовнога и богословскога живота. Разуме се, да је његово прво и капитално дело управо поменута „Тајна Свете Тројице по светом Григорију Палами“. Одрадивши са успехом дисертацију која је много година касније штампана на српском језику, један од његових савременика је прокоментарисао оно што су други теолози пре њега много пута говорили, који су имали прилiке да се сретну са тим ванредним богословствовањем, да је то књига која се може сврстати у десет најеминентнијих богословских мисли века или века и по. И заиста је тако, јер је у њој високопреосвећени митрополит, у оно време јеромонах Амфилохије, поставио границе и међе свога богословствовања. Оне су ишле уистину тамо још од учења светог Атанасија Великога до Максима Исповедника, па до светог Григорија Паламе у једну огромну вертикалу. Разуме се да се није само бавио њима тројицом, већ свим оним богословствовањима која су у свом окружењу они имали и која су језгровито изношена попут Символа вере, па све кроз остале периоде и векове до најновијих времена и дана. Дакле, полазим са тог сазнања као потке и основе свега онога што је митрополит Амфилохије донио на Богословски факултет.  Ми добро знамо да је он прошао већ кроз одређену репутацију животну, од основне школе из ових крајева, Богословије у Београду, Богословског факултета, па потом је наставио своје постдипломске студије у Берну и у другим местима, па је потом био професор на Институту светог Сергија у Паризу, где се сусретао са такође великим и еминентним теолозима, а свакако заквашен већ духовним интересовањем својим и на просторима Грчке где је студирао и у Кефалонији где је имао сјајне оце Цркве тога времена, па потом Свете Горе. Не треба занемарити тo, него првенствено истаћи да је био више од годину дана на Светој Гори. Све то је допринело да у свом биолошком и духовном бићу има једно сјајно утемељење. И када је дошао 1976. године на Богословски факултет, програм и рад је доживео читаву катарзу. Пре њега, на Богословском факултету су по дужини свога стажа били врло значајни професори у том моменту, Јордан Илић и Радмило Вучић, митрополитов претходник и учитељ кога је митрополит изузетно ценио. Али, они су професори који су дошли са факултета западног, немачког подручја. Не треба заборавити да су у 19. и у добром делу  20. века немачка педагодија, као и философија, доминирале светом. И онда је разумљиво да су тај утицај, али и претходни утицај, доминирали тим временом. И да су, разуме се, професори донели трагове философије и свега онога што су тамо стекли, па су донели на наш Богословски факултет. Међутим, када је те поменуте године митрополит као доцент дошао на Богословски факултет, он је просто препородио и осмислио нови начин православне педагогије. Ако хоћете, опет нека ми буде дозвољено да кажем, да педагогија као наука, као област, иде у ширину и у стању је да обједини све богословске предмете, од најегзактнијих, до оних за које сматрамо да  можда на први поглрд немају толико сличности или  да нису упућени на ову област. Заиста је тако. Зато је у једном моменту и Бекон Веруламски рекао за педагогију да је она глобус интелектуалис. Значи да на неки начин може да обухвати сву богословску мисао, а рећи ћу и како и зашто у наредном периоду. Ето то се десило и са Богословским факултетом, где се православна педагодија вратила својој матичности. Вратила се своме сопству,вратила се оном исконском, изворима визије Бога и човека, библијској визији Бога и човека, утемељеној на основама и претпоставкама које се огледају делом у самој поменутој књизи, његовој дисертацији. Треба напоменути да митрополит, ондашњи јеромонах Амфилохије, ту наговештава да смо ми били под утицајемм ренесансе, свега онога што је доминирало кроз хуманизам,натурализам, схоластику нарочито, чији су се почеци осећали и у позној Византији, да би касније кроз емпиризам све експлодирало у деветнаестом и двадесетом веку. Шта је то подразумевало? Подразумевало је да се педагогија, па донекле и богословка мисао, свела на једну раван. Сматрало се да је само онај човек уман, у сваком смислу оспособљен, који је интуитиван, али и кроз интелект оспособљен човек. Другим речима, образовање и васпитање је схватано само у том интелектуалном смислу. То се може и данас итекако осетити. Шта је онда просто учинио сам онај који нас уводи у богословску мисао, у овом случају митрополит Амфилохије? Он је црквену педагогију вратио свом изворном називу, а то је катихетика. А катихетика је подразумевала реалне основе у богословком начину и смислу. Први и основни смисао је да она мора бити заснована на космолошким основама, а потом и на антрополошким. Ту је митрополит препознао целовитост људскога бића, да је човек много силно и много динамично биће , постављено на ивицама духовног и материјалног света и да припада и једном и другом и да истовремено обухвата и један и други свет у самом себи. Сваки човек је својим постојањем нови свет. Сваки човек је чудо овога света и овога времена. Све оно што су у том космолошком периоду били диспути, разговори, размишљања, уствари није ништа ново ни данас. Човек је саборно и сабирно биће комплетне творевине Божије. Све законе које имате у природи, све законе које имате у васиони (космосу) у ствари има човек у себи и са собом. И не само у целовитосто свога бића, него и ако хоћете у једном једином прсту. То је та антропологија која се прожима кроз космологију, и космологија која је упућена на антропологију.  Али ту се не почиње и не завршава, него управо све то има смисао ако се окренемо ка Христологији. Видећете, где год завирите, где год прочитате нешто од  значајнијег богословствовања митрополита Амфилохија, да је он све базирао на тој христоликости. Код њега је попут честих писама која су објављена пре годину дана са преподобним Јустином Ћелијским, чије је он био духовно чедо и духовни син, ту видите читаву коресподенцију која је заснована на Христологији. Поред оних топлих речи које му упућује сваки пут отац Јустин, он у првом смислу говори непрестано да он мора да настави у том смислу стварајући и размишљајући и богословствујући на свој оригиналан начин, али увек се држећи самога Христа, Христа као Учитеља, Христа који у чијој личности тек имамо остварење пуног и правог човека и истинског и правог Бога.

Однос Митрополита према студентима и колегама на факултету

Митрополит Амфилохије је био необична личност, као што знате, у свим узвишеним особинама и карактеристикама. Тако и онај моменат када је долазио на факултет,прво тамо у Краља Петра преко пута Патријаршије, у стару зграду,а онда касније кад смо се преселили у нову зграду, за њим је ишла поворка људи. Слика јеванђелска, кад су људи ишли за Христом . То се просто пројављивало када видите тај призор како он иде, а шпалир га дочекује и сви прилазе и траже благослов и онда га увек неко нешто пита. Његова предавања су била посебна, с више аспеката. Прво, што се он темељно припремао за предавања. Сваком предавању је одређивао циљ. Ја сам наследио једну огромну фасциклу са свим његовим предавања која ми је оставио у аманет. Сама предавања су била исцрпна, богословски дубока, утемељена, али исто тако имала су свежину и своју практичну поруку. Некада је знао и по два и три сата да остане са студентима да им држи предавање и нико да се не помери ни за длаку. Зато што су се просто максимално концентрисали али су уживали, та предавања су била жива и живоносна. Осим тога, митрополит Амфилохије био је редован и на нашим факултетским седницама. Иако је после због потреба Цркве био епископ банатски, па и из Црне Горе је редовно долазио на седнице нашег наставно-научног веча. Сви дођемо и он улази и уноси потпуно нову атмосферу. Сви скачемо са својих места  и поздрављамо га. Он онако споро са својим дубоким погледом баца на све нас поглед и клима главом и заузима место које је било за њега резервисано. Говорио је заиста само по потреби, али кад каже онда је сва дискусија по том питањи била и завршена. Водио је рачуна о семинарским радовима студената, о магистарским и докторским дисертацијама, не само форме ради већ напротив. Увек је улазио у суштину проблема и увек је помагао или као члан комисије или ментор тим кандидатима који су полагали предстојеће испите како би дошли до одређене заслужне дисертације или семинарског рада. Испитивао је студенте врло једноставно. Сви смо имали жељу да се на неки начин и ту покажемо. Неко од студената ко није био довољно спреман, излазио је и више се бојао да се не осрамоти пред митрополитом, него да добије слабу оцену. То је нека карактеристика. Али био је један од професора који су тражили од студента оно што зна  и да ту развију проблематику и питања на задату тему. Имао је један посебан родитељски приступ. Кад вас погледа и кад вам каже неку тежу реч , али са педагошком својом мером и димензијом, осећате једну благост, као да вас је помиловао оним својим прстима. Његов палац је био доста савијен, па кад вас заграли, сваки проблем је ишчезавао испред вас.  Он је био декан факултета једно време поред свих обавеза. Био је изузетно растрзан. Где год се појављивао, сви су желели да дођу, било да су у питању манастири, црквене општине, трибине, на многим местима, а имао сам прилике да га пратим, да га понекад возим, и да учествујем у тим дивним вечерима, које су остајале незаборавне за слушаоце где се он појављивао. На трибинама или вечерима, остављао је траг очинства, какав је по природи био, и врсног теолога и оца и поучаваоца у нашој Цркви. Био је вансеријски предавач и учитељ. Поучавао је и када је говорио и када је ћутао, и кад је потребно да подигне тон на некога али исто тако и кад је тешио и миловао, кад је заједно туговао и лелекао у неким моментима кад је показивао своју унутрашњу емоцију према нечему што је било изненадно , ненадано или на неки начин што је уносило тугу у појединце. Све је то он истовремено био и зато ће његово место на катедри остати дуго ненадокнадиво, али с друге стране ће његов светли лик изображен у виду полуиконе или иконе бити један светли траг на зидовима Богословског факултета наше Цркве у Београду, а разуме се истовремено и у Фочи као предавача који је у кључним моментима поставио темеље заједно са владиком Атанасијем  Православном богословском факултету у Фочи.

Саслуживати у олтару Митрополиту Амфилохију

Сваки минут са њим је уствари било саслуживање. Ја ћу почети свој одговор са ваших позиција, благочестива браћо и сестре, јер сте имали прилику на богослужењима да чујете његове беседе, које су кров свештеног искуства које је сумирао. Свака беседа, а ја се сећам добро времена када је био мјестобљуститељ Српске Православне Цркве, је антологијска, комотно може да иде у уџбенике свих генерација и да се учимо на њима. Дакле, подједнако је био присутан и у сусретима непосредан са свим генерацијама људи, са свим интелектуалним способностима и околностима. Сећам га се као јеромонаха у трпезарији, делио је хлеб богословски заједно са студентима и одатле је уствари потицала та непосредност и љубав, о чему је брат Андреј малопре говорио, са студентима, а тако исто се односио и према људима из других средина. Нешто што морамо истаћи овде, и нека то буде за крај, што није био аутономан као личност ни у ком погледу. Дакле, увек је показивао ту целовитост и непосредност кроз истину своје речи. Цитирао је на више места светог Симеона Новог Богослова када је рекао: «Само је добро оно добро које се на добар начин заврши и оконча». Уистину је тако. Ми смо имали прилике често да гнушамо над овим крилатицама да циљ оправдава средство. Бојим се, понављам, да смо дошли и ми сами несмотрено у те прилике да нам је само циљ важан, али не и начин како да се до њега дође, да просто понекад преко живих људи долазимо данас, у околностима данашњим, а многи долазе до циља газећи све пред собом. Тога се митрополит гнушао на сваком месту и на сваком кораку. Зато је целокупна његова личност прожета богослужењем, а богослужење кроз њега. То је отприлике најједноставнији начин и закључак њега као богослужбене личности у нашој помесној православној Цркви.

(Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 27. актобра 2012. г)

Проф. др Микоња Кнежевић о докторској дисертацији Митрополита Амфилохија „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами“

Године 1959. одржан је у Солуну, престоном Паламином граду, један међународни научни скуп који је уприличен поводом 600-годишњице Паламиног земаљског скончања. На том скупу, који је представљао вододјелницу паламитских студија у 20. вијеку, учествовали су неки од најзаначајних имена теологије са оба пола хришћанске екумене, један од којих је био и овдје већ поменути Георгије Флоровски. Тада је Флоровски у једном веома подстицајном тексту истакао тезу да православна теологија мора да се врати изворним текстовима Григорија Паламе, пошто је то, како је он сматрао, заправо врхунац онога што је он називао неопатристичком синтезом.

Исте те године на Сорбони у Паризу један православни теолог њемачког поријекла Јован Мајендорф објавио је једну књигу која представља прво свеобухватно излагање Паламине мисли користећи притом цјелокупна Паламина дјела, која је Мајендорф употребљавао у рукописима, поглавито на Светој Гори. Та Мајендорфова студија, која је једна од најзначајнијих и која је на више мјеста проблематична, представљала је на неки начин интегрално излагање Григорија Паламе, које је он предочио, што је не мање битно, западном, у првом реду франкофоном, свијету. Она је написана на француском језику и пропраћена је првим француском издањем Паламиних тријада у одбрану свештених исихаста. Тај Мајендорфов покушај био је веома значајан усљед чињенице да је Григорије Палама ту постулиран као нека врста дистинктивног обиљежја источне теологије и она је представљала дуготрајну резултанту покушаја руске дијаспоре, која се послије Октобарске револуције нашла у Паризу да изнађе једну чворну тачку, једно упориште које ће формирати културолошки православни образац у једном римокатоличком и протестантском окружењу. Али та књига је с друге стране, Паламу на неки начин жељела модернизовати у том смислу што је Мајендорф источну теологију, у првом реду теологију Григорија Паламе, желио приближити модерним теолошким и философским струјањима. Па је тако једно поглавље те књиге, која је убрзо преведена на енглески 1964. године, носило назив „Егзистенцијалистичка теологија” гдје је Палама приказан као нека врста претече савременог егзистенцијализма, односно оне чувене сартровске тезе да егзистенција претходи есенцији. Како год да било, оно што је веома важно јесте да је Мајендроф, а и читава генерација православних теолога која је данас позната под називом генерација шездесет, која је углавном дјеловала у Грчкој, али и на западу, Паламу узела за главног, да тако кажемо, репера, за главну тачку саморазумијевања православних у модерном свијету. Али, с друге стране, то читање Паламе било је условљено неком врстом одговора на римокатоличку интерпретацију овог репрезентативног византијског теолога, у првом реду онако како је она изложена у једном чланку из 1932. године, који је написао за чувену едицију Dictionnaire de spiritualité један француски социјалиста који се звао Мартин Жижи. У том тексту Жижи је управо употријебио један термин који је о Гојко у свом питању поменуо, а то је термин паламизам. Тај термин је симптоматичан, индикативан у том смислу што он већ самим својим постојањем говори о интерпретативној матрици којом су Палами приступали западни теолози. Ту је Паламина теологија у првом реду представљена као нешто што је различито у односу на претходно светоотачко предање, одатле термин паламизам. Па тај Жижи управо Паламину мисао третира као нову теологију, као нешто што је потпуно одријешено од претходног светоотачког предања, што је по себи и кохерентно, дакле инконзистентно, а његово наметање источној, односно грчко-руској, како Жижи каже, цркви, било је нека врста, тако дословно пише, „божанске казне коју је источна црква добила због њеног удаљавања од папског трона“.

Достина анализа Паламине теологије до почетка седамдесетих година двадесетог вијека из пера православних истраживача била је нека врста реакција на ове Жижијеве тезе, али оно што је ту кључно јесте да се паламинска теологија нашла у једном херменеутичком оквиру pro et contra ситуације, или се беспоговорнo бранила или се излагала једна некритичка апологија те мисли, каква је била код источних; или је она безрезервно или без икаквих задршки нападана, као што су радили западни истраживачи. У такву једну ситуацију, у такав један херменеутички оквир ступио је крајем шездесетих година 20. вијека један млади српски истраживач по имену Ристо Радовић, који је дошао у Атину, након свршених магистарских студија у Берну и Риму, да ту ради своју докторску дисертацију.

На тој књизи јеромонах Амфилохије и потоњи митрополит црногорско-приморски радио је пуних седам година. Сама тема коју је одабрао „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами“ била је фактички terra incognita у паламитским студијама. Том темом се апсолутно нико није бавио, што је вишеструко отежавало посао приликом њеног писања. Она је написана на једном специфичном грчком језику то је тзв. kαθαρεύουσα, или прочишћени грчки језик који своје води поријекло води негдје из 18. вијека, када је учени грчки филолог и просвјетитељ Адамантиос Кораис направио неку врсту језика који би требало да представља спону између народног или δημοτική грчког језика и старогрчког језика, што је било на дјелу све до 1976. године, а што је пред једног истраживача из другог језичког подручја какав је био јеромонах Амфилохије стављало још веће потешкоће. Потешкоће приликом израде ове књиге састојале су се и у томе што доста Паламиних дјела није било објављено, па их је Митрополит морао користити у рукопису и тако даље, али све је то представљало само онај, тојнбијевским речником речено, изазов који је изазвао један адекватан одговор код тада младог истраживача, који је имао свега тридесет година.

Ова књига је, да кажемо неколико формалних ствари, подијељена на три дијела. Интересантан је приступ који Митрополит баштини. Он најприје излаже Паламину епистемологију, просто говорећи, он креће од истраживања онога што бисмо августиновским језиком могли назвати vestigia Trinitatis, дакле, траговима Свете Тројице унутар творевине и долази до закључка да је врхунац божанског откривења у твари управо људско биће, односно човјек, као неко ко је створен по образу и икони Бога. Зато ће Митрополит сасвим скрупулозно и тачно рећи на једном мјесту да је богословље Григорија Паламе превасходно антрополошко.

У другом дијелу, полазећи од онога што је прво за нас, Митрополит се бави оним што је прво по природи, дакле, битијем Бога по себи, и ту излаже по први пут низ суптилних дистинкција, анализа и тумачења веома захтјевних Паламиних списа, говори о ипостасним својствима Трију божанских личности, о појму перехоресиса, о појму једносуштности и анализира један проблем који је, да тако кажемо, вододјелница одношења западне и источне цркве у последњих хиљаду и више година, наравно проблем филиокве (filioque). Приликом анализе тог питања, ми можемо видјети рефлексе оног контекста у којем се Митрополит нашао, који сам на почетку оцртао као изразито полемички и антагонистички, јер су православни увијек покушавали да укажу које су то дистинктивне карактеристике источне цркве у контрапозицији према теологији православног запада. Рефлекс тог неког теолошког мејнстрима можемо видјети приликом Митрополитове обраде тог питања. Дакле, то је једно питање које је можда најинтригантније у цјелокупној историји цркве.

Један евангелистички по поријеклу теолог, историчар теологије, који је пред крај живота примио православље, Јарослав Пеликан, у једној књизи рекао је да ако постоји један посебан круг пакла, Дантеовог пакла, у који би се смјестили одређени истраживачи, онда би сигурно за казну ти људи добили да изуче разне расправе на грчком, латинском, словенским језицима о проблему филиокве. То је један проблем са којим се Митрополит ухватио, о чему је постојала огромна литература и огроман интерпретативни баласт. Везано за теологију Григорија Паламе, он је направио први покушај тумачења тог феномена. Да не улазимо сада у те суптилне појединости које би можда биле интересантне изразито теолошкој јавности, указаћу само на једну ствар ─ а то је да је Митрополит Амфилохије, први у теолошкој науци, указао на везу проблема филиокве и онога по чему је Палама најпознатији, а то је однос суштаства и енергије у Божанском бићу. Тако се у једном поглављу „Филиокве и нестворена енергија“, он позива на једном мјесту из првог аподиктичног слова Григорија Паламе, гдје Палама говори о двоструком происхођењу Светог Духа, гдје икономијско пројављивање Светог Духа треба разликовати од оног егзистенцијалног унутартројичног, гдје Свети Дух исходи само од Оца, док у икономијској равни се може рећи да исходи и од Сина. И ту је, дакле, Митрополит сагледао како у дисертацији, тако и у два текста која је објавио на француском језику да већ у том свом најранијем спису који је Палама сачинио 1335. године, једним другим поводом, Палама излаже то разликовање суштаства и енергије у Божанском бићу које ће касније темељно разрадити онда када је покушао да на један богословски и филозофски начин концептуално образложи могућност мистичког сагледавања нетварне божанске свјетлости као једне од божанских енергија.

Постоји једна друга тема која такође открива ширину интерпретативног хоризонта митрополита Амфилохија, дакле, не само његов ексклузивитет када је ријеч о стриктно источним темама, какво је питање филиокве, него и у вези са једном темом која би се условно речено могла назвати екуменском ─ то је начин на који се митрополит Амфилохије однио према могућности утицаја једног еминентно западног оца, какав је био Блажени Августин Хипонски на Григорија Паламу. Они међу вама који су читали Паламине списе свакако се сјећају једног дјела из његовог позног стваралаштва, то је један спис који се зове „Главе физичке, теолошке и етичке“, гдје у параграфима 34 и 38 Палама први први пут у византијској теологији користи нешто што бисмо могли назвати психолошким аналогијама, како на антрополошком, тако и на теолошком нивоу. Он тамо говори о тријадичкој природи човјека, да се човјек састоји од ума, душе и тијела, да је човјеково сазнање тродјелно, разумско, умско и чулно, да се људска душа састоји из ума, афеката и нагона, и на једном мјесту истиче да човјеков ум посједује неку врсту љубави према иманантному знању. Имамо једну нову тријаду, а то је ум, знање, и љубав који ум има према том сазнању, и онда излаже једну реченицу којом жели аргументовати тај став гдје каже да постоји ненаситост стремљења људи према знању. Иста та тријада између ума, знања и љубави постоји и унутар саме Свете Тројице, каже Палама у наставку, гдје Бог Отац као ум према свом иманентном Логосу, односно Сину гаји љубав која се ту идентификује са Светим Духом. Ове аналогије биле су потпуно беспримјерне, без преседана у источној теологији, и савремена ученост почевши од 1996. године показала је на основу филолошког артефакта, на основу упоређивања текстова, да је Палама ту био под директним утицајем Блаженог Августина. Он је читао познати Августинов спис De Trinitate, који је превео Максим Плануд 1271. године и како је доказао инкорпорирао га, дјелове је заправо преписао са одређеним адаптацијама у тај свој спис „Сто педесет глава“.

Интересантно је, тиме долазим до поенте, како су се правослaвни истраживачи односили према том проблему. Наступајући из оне интерпретативне матрице, о којој сам говорио у почетку, pro et contra, на такву једну могућност да један еминентно западни аутор какав је Августин утиче на једног еминентно источног аутора какав је Григорије Палама, већина тих истраживача је унапријед одбацивала или су те сличности на које су сами указивали представљали као маргиналне, као небитне. Митрополит Амфилохије се у својој дисертацији осврће, узгред додуше, на два мјеста, на то питање, и ту заиста показује не само своју научну акрибичност, него једну ширину и у најбољем могућем смислу отвореност екуменског хоризонта. Он недвосмислено показује да је Палама црпио из девете и 15. књиге Августиновог дјела De Trinitate. Он те текстове пажљиво упоређује и чак каже на неколико мјеста да нема никакве сумње да се Палама директно позивао на Блаженог Августина, чак прави једну паралелу коју нико до тада није забиљежио, а то је да ово мјесто које сам цитирао из Григорија Паламе ─ да постији ненасито стремљење људи према знању ─ он лоцира идентично мјесто код Блаженог Августина у деветој књизи гдје Августин говори о апетитусу који људски ум има према иманентному сазнању. Дакле, он је био први аутор који је нашао ту једну текстуалну паралелу и упркос свом изразито православном конфесионалном сензибилитету који показује на више мјеста у својој дисертацији, он ту није подлегао једном редукционистичком читању, него је на основу текстуалне анализе утврдио нешто што је свакако излазило из православног мејнстрима, из тада преовлађујућег читања ове двојице аутора. Тако да у новом погледу митрополит Амфилохије у једном тренутку када је у питању филиокве слиједи једну традиционалну линију православног умовања, али да га његова конфесионална припадност не запречава да врши одређене анализе које не морају улазити у православни мејнстрим а које одговарају самим текстовима. И у том смислу, ова дисертација је и на нивоу херменеутике, и на нивоу разумијевања Паламине мисли, представља, то могу без икакве задршке да кажем, једну од најбољих књига о Палами икада написаних.

Она је објављена 1973. године и до дан-данас је актуелна, она је једна од најцитиранијих књига о Григорију Палами у цјелокупној паламитској учености, не само да је она релевантна за српску теологију, она представља један свехришћански догађај. Недавно је један амерички теолог Норман Расл објавио књигу о рађању паламизма, гдје наводи различите студије о том византијском оцу и Митрополиту посвећује неколико страница, па каже на једном мјесту да је Митрополитова интерпретација Паламиног учења о разликовању суштаства и енергија у Богу најлуцидније излагање те теме уопште у паламитској учености. Заиста када посматрамо историјски, видјећемо да он то Паламино учење узводи ка библијским коријенима, што је веома важно у свјетлости оне Жижијеве тезе да је Паламина мисао одвојена од предања. И ту се по први пут наводи један додатни проблем који Расл не помиње, а то је да Митрополит у цјелокупној паламитској учености први пут анализира однос ипостаси и енергија и на тај начин антиципативно побија многа потоња тумачења његове мисли. Једна њемачка, како се то популарно данас каже, теолошкиња, објавила је 1985. једну књигу гдје говори да код Паламе долази до дефункционализовања божанских испостаси зарад божанских енергија. Митрополит на самом крају дисертације показује да је енергија не само пројава божанског суштаства него пројава личности Свете Тројице, да енергија подразумијева дјелатника, дакле, онога ко удјеловљује енергију и да је она заправо нека врста екстазиса којом божанско биће иступа из себе самога и спушта се на човјека и на такав један екстазис позива и самог човјека да би се из преизобилне доброте, како Палама каже, дошло до једног заједничења, до једног, како је то митрополит Амфилохије говорио, сусрета Бога и човјека јер без тог сусрета, без тог сретења, тајна човјека, по његовом суду, не може бити ни одгонетнута.

(Излагање на „Данима Митрополита Амфилохија“, Подгорица, 27. октобра 2021. године)

 

Pin It on Pinterest

Share This