Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 25. септембар 2009. године

Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, коју смо прочитали: ,,Ко прима мене, прима Онога који ме је послао.” Говори Господ о себи и говори о своме Оцу небескоме, који је Њега послао, када је дошла пуноћа времена, у овај свијет да каже исто тако дубоку истину: ,,Ко је видио мене, видио је Оца који ме је послао.” Онај који види Христа Господа, ко се у Њега крсти, ко се у Њега обуче, ко се просветли Његовом вјечном и непролазном свјетлошћу, у тој свјетлости Његовога лица он види вјечну и непролазну свјетлост Бога Оца, Онога који је Њега послао. Зато није чудо што у древним временима, када су хришћани били мудрији од нас савременика, они никада нијесу сликали Свету Тројицу. Ми данас сликамо у виду човјека Бога Оца, што није правилно да се тако чини, с обзиром да Бог Отац није постао човјек и није примио људско тијело, па је Он неописив и неизрецив и како можемо Њега сликати и описивати?

Једино у лику човјека са људском природом можемо сликати самога Господа. И зато, када су древни иконописци сликали Христа Сведржитеља, када сликају Старца данима, како Га пророк назива, ту не сликају Бога Оца, него сликају Господа Христа и у ореолу Његовом се записују оне ријечи: ,,Онај који јесте”. Дакле, ко Њега види, ко прозре Његову тајну, коме се Он јави, кроз Њега и преко Њега се открива Његов Отац и наш Отац, Бог небески. Даке, зато се тако и слика и у Пећкој патријаршији, када уђете у припрату Архиепископа Данила, видећете насликанога Старца данима. Тако Га назива пророк и многи мисле да се то односи на Бога Оца, али не. Тај кога је пророк назвао Старцем данима је управо сам Господ, који је старији од свих времена, кога је изњедрио Бог Отац. Он је тај кроз кога видимо Његовог Оца небескога. Зато се Он и моли: ,,Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје.” Учи нас да се молимо и да исповједамо не само свога Оца, него и Његовог Оца да исповједамо. И тим исповједањем имена Његовога, ми исповједамо Његовог Оца који Га је именовао, јер Он је име Божије које је изнад свакога имена. ,,Надјенућеш му име Исус.” Тако је казао Свети архангел Гаврило када се радио Пресветој Богородици.

Дакле, Он је тај преко кога нам се открива тајна Бога Оца и Он је тај који нам шаље Духа Светога. Сва Света литургија, од почетка до краја, она је у знаку од Бога Оца, од кога је све, Бога Сина, кроз кога је све, Бога Духа Светога, у коме је све. Дакле, Пресвета Тројица, вјечна и непролазна божанска тројична истина и тројична љубав која се открива у тајни Сина Божијег јединородног. Не би ми знали за Бога да Га није Син Његов јединородни јавио. Зато, тек хришћани и они који су примили Божије откривење, који су примили Христа, они су први у историји рода људскога почели да исповједају Бога као Оца. Било је оних који су исповједали Бога, али нико никада прије Христа није исповједао Њега као Оца. Он Га је открио као Његовога вјечнога Оца и као нашега Оца и открио да Он није неко апстрактно биће филозофа, него да је Он Бог Отац који је послао Сина свог јединородног да открије тајну Његову и тајну своју, силом Духа Светога животворнога, који уводи у сваку истину.

,,Ко, дакле, види мене види Оца. Ко прима мене, прима Онога који је мене послао.” Зато Господ каже: ,,Као што Отац посла мене, тако шаљем и ја вас.” Дакле, као што је Он послан од Бога Оца, тако и они који су примили Њега као Бога свога и Господа свога, који су Га исповједили као Сина Божијега, тако и они бивају послани од Њега на начин на који је Бог Отац Њега послао. И као што се кроз Њега и преко Њега открива тајна Бога Оца, тако се и кроз оне које је Он послао открива се, јавља се и посвједочује се сам Господ Христос. Он је тај који се открива и кога свједочи сабор апостола, кога свједочи Оци Цркве Божије, кога свједочи Црква као живо и живоносно тијело Његово. Црква је Његово послање, они који су у Цркви су Његови свједоци, они су они које је Бог послао да свједоче Њега и да кроз Њега посвједоче Бога Оца, силом Духа Светога, који је душа Цркве и који је сишао на Цркву, на Духовдан и који непрекидно силази на наш призив и позив да сиђе на нас и на наше дарове и да освети нас и наше свете дарове.

Дакле, мала ријеч Господња, али у њој садржана велика истина и велика Божија мудрост коју су свједочили сви свети Божији људи и сви хришћани су свједоци те Божије истине. Призвани су да посвједочу ту истину свети мученици, и онај кога данас прослављамо, Автоном, који је побјегао из Италије, стигао у Малу Азију и тамо читав народ преобратио у хришћане и крстио их. И на крају, у храму који је сам сазидао, он је мученички заклан у олтару тога светога храма, тако да се на њему испунила она истина о Христу, да је Христос Онај који жртвује и који се жртвује. Тако је и он, који је приносио Христову жртву, као Његов ученик, презвитер и свештеник, и он је не само говорио о жртви Христовој, него је и сам, у истом том олтару у коме је приносио свету жртву Тијела и Крви Господње, и сам се поистовјетио са том светом жртвом. Тако исто и Корнут, епископ који је био у Иконији, старац у дубоким годинама. И када је кренуло гоњење, у вријеме Текија и Валерија, императора римских, хришћани су се разбјежали из тога града, а старац епископ Корнут није хтио да бјежи, остао је и исповједио Христа пред гонитељима. Послије тога су га везали и вукли су га, крв његова је обагрила калдрму по којој је вучен и на крају је мачем посјечен. Тако да је своју крв мученичку помјешао са крвљу Христовом и на тај начин постао најбољи свједок самога Господа, јер је живот његов био истовјетан са Христовим животом. Као што је Христос пролио своју крв на Голготи, тако је и Корнут, епископ иконијски, својом крвљу посвједочио Господа.

Њему су слични и мученици Македоније, Татијан и Теодул, који су такође мученички пострадали за Господа. Ови прије су пострадали у вријеме оних великих прогона Цркве Христове прије цара Константина који је дао слободу хришћанима, а они су пострадали у вријеме онога отпадника Јулијана, који се вратио као пас на бљувотину и покушао да поврати многобоштво, као што и савремени Европљани и Американци и савремена цивилизација, који су се борили у своје вријеме против безбожнога комунизма, они данас, на начин Јулијана отпадника, поновно успостављају паганство у овом свијету и враћају се томе паганству, одричући се нарави Божије, нарави Христове. Отуда је било и могућ онај покушај у Београду да оно о чему је срамно и стидно и говорити, да то проповједају Параду поноса, оно чега се паметан стиди.

Луд се тиме поноси! Оним што унижава људско достојанство, људску природу, човјеково звање пред Богом, оно што не може наслиједити царства Божијега, то се пропагира као људско право. Наравно, човјек има сва права на земљи, али треба ићи право, Божијим правим путем! Не ићи наопаким, безбожним путевима, него оним путем којим су ишли свети Божији угодници које смо поменули и многи други кроз вијекове и који су гледали Господа и Њега признавали пред људима и Господ њих признавао пред Оцем Својим небеским. Њега су гледали и кроз Њега гледали Онога кога је послао и били Његови свједоци, Његови посланици били и остали, била је и остала Црква Његова, Његово послање, Његово свједочанство, свједочанство о Њему, о Његовој вјечној тајни. Тајни Бога Оца који шаље Сина, тајни Бога Сина који открива Оца и о тајни Духа Светога, Утјешитеља који нас уводи у сваку истину и кога Син шаље и оставља у овај свијет, да не би ми били сироти, као што је рекао у светом Јеванђељу.

Молитвама светих мученика, које данас прослављамо, и свих светих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This