Izaberite stranicu

На данашњи дан, 22. септембра 1990. године у Сремским Карловцима, уз учешће око 100.000 људи, одржана централна прослава 300-годишњице велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. У рану јесен 1690. године, у дугој историји српских сеоба на сјевер, догодила се и она највећа, позната под именом „Велика сеоба“. У вријеме Бечког рата (1683-1699. године) Турци су се постепено повлачили пред хришћанским војскама, сједињеним под заставом аустријске круне, напуштајући територије које је Сулејман Величанствени запосио вијек и по раније. Ослобођени су сви значајнији градови по Угарској, а од јесени 1686. године до љета 1688. године и цијела Бачка. Освајањем Петроварадинске тврђаве, хришћанским војскама био је отворен пут према Србији. Београд је заузет септембра 1688. године, а царска војска је наредних мјесеци, уз помоћ српских устаника, стигла све до Ниша, Скопља, Приштине, Призрена и Пећи. Почетком 1690. године велики везир Мустафа Ћуприлић реорганизовао је турску војску и државне финансије, и успјешно је покренуо противнапад. Због расула које је завладало у аустријској војсци, Турци су напредовали и освојили Приштину и Ниш, гдје је извршена окрутна одмазда над српским становништвом, што је покренуло велике масе српског градског и сеоског живља на сеобу према Сави и Дунаву. Турци су, почетком октобра 1690. године, поново заузели Београд, а велики избјеглички збјегови почели су да прелазе Саву и Дунав, те су наставили на сјевер, уз Дунав, све до Будима и Сентандреје. Српске избјеглице су путовале и по 40 дана уз Дунав, пјешке и запрежним колима, или пловећи лађама по Дунаву, носећи са собом сва своја покретна добра која су могла да буду брзо скупљена и понесена. Успут је дио избјеглица остајао у насељима Потисја и Подунавља, од Бачке и Барање, све до Будима, Сентандреје, Коморана, Острогона и Ђера. Међу избјеглицама се налазио и знатан број градског становништва – кнезова, трговаца и занатлија из српских варошица и градова, који су сарађивали са аустријском војском приликом њеног продора у Србију. Са народом се селило и свештенство, на челу са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, носећи мошти српских средњовјековних владара и светитеља, рукописне и штампане књиге и црквене драгоцености. Напуштајући своју постојбину, са Косова и Метохије, из Јужне Србије и Македоније, Рашке, Шумадије, Поморавља, Подриња, Тимочке крајине, Браничева, из Мачве и Београда и околине у Угарску је, према бројним различитим процјенама, у Великој сеоби прешло од 30.000 људи, па до 40.000 породица (само се у околину Будима, до почетка новембра 1690. године, населило око 15.000 српских избјеглица), а највјероватнији број пресељених процјењује се на 70 до 80 хиљада душа.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

 

Pin It on Pinterest

Share This