Izaberite stranicu

У 13. недељи по Духовима у дану када наша Света црква прославља Св. свештеномученика Вавилу, Св. Пророка Мојсеја Боговидца, Св. Петра Добробосанског као и Св. Стефана Троношког – служена је Света литургија у древном Храму Св. великомученика Георгија, под Горицом у Подгорици.

Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Јован Радовић уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, старешине цркве, и молитвено присуство Његовог преосвештенства Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.

За пјевницом је одговарао ђакон Иван Црногорчевић, праћен вјерним народом.

Светом богослужењу је присуствовало мноштво народа који су се поклонили честицама моштију Св. Стефана Троношког, које су похрањене у овом светом храму.

Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке вјерном народу обратио се началствујући свештенослужитељ прота Радовић, подсјетивши на житије овога светитеља који је прибројан сабору српских светитеља маја 2017. године.

Стефан Јовановић рођен је 1759. г. у околини Цера у селу Текеришу код Јадра. Писмености се учио у манастиру Троноша, гдје се млад (од 10 година) замонашио и рано, у 30 години, постао архимандрит и игуман манастира Троноше. У тим тешким временима за наш народ, Св. Стефан Троношки се пројављује као истакнути борац у ослобађању нашег народа од турскога и отоманскога ропства.

Прота је подсјетио да је у периоду Аустријско-турског рата (1787—1791), када је цар Фрањо Јосиф прешавши Саву дошао до Шапца, Стефан Троношки организовао свој српски народ и подигао устанак и протјерао Турке од Зворника, који су били кренули да нападну Шабац .

“Тако да он организује прве чете устаника и можемо рећи слободно да је овај Стефан Троношки претеча Карађорђа. Он први организује наш народ за борбу с Турцима осјећајући да с те стране може добити неку помоћ, и у људству и у храни, и у оружју, и у свему ономе што је било неопходно за такав један подвиг.“

Као најистакнутији Србин свога времена, казао је отац, Свети Стефан држи школу у Троноши и записано је да је Вук Караџић као десетогодишњак учио школу код њега.

“Вук Карађић је оставио запис о Св. Стефану Троношком, који је објављен у часопису Даница. У њему се каже да је био високога раста и танак, дугуљастих образа и смеђе браде, да је био благога лица и радоснога карактера. Каже Вук да је често проповиједао послије Литургије и да је лијепо пјевао, тако да се често његов глас могао чути у манастиру Троноши”, бесједио је прота.

Нагласио  је да  је  Свети Стефан помагао многе сироте онога времена, да је плаћао харач и дажбине за оне који нису имали да плате Турцима. Он је, како је истакао, народ  окупљао око светиње и учио га слози и достојанству, јединству као основним начинима, да се прије свега уједини па тек онда да крене у борбу са било којим освајачима и непријатељима.

“Тако да је остао у најљепшој могућој слици нашега народа, у тој борби за вриједности оне које су истинске у сваком народу православном”, нагласио је свештеник Радовић, објашњавајући да су по окончању Аустријско-турског рата 1791. године, Аустријанци, по ко зна који пут, оставили Србе на цједилу.

“Нису им помогли. Они су искористили Србе док су им требали. У тим четама својим имали су велики број добровољаца српских војника, које је управо Стефан слао у Фрајковске одреде. Послије Свиштловскога мира, он је неколико пута ишао за Темишвар и за Арад, и за Беч, и код Фрање Јосифа, тражећи повластице, тражећи помоћ за српски народ у оружју, муницији и осталом, желећи да настави борбу за ослобођење Срба од Турака. Међутим, ни по ком основу Аустријанци му нису помогли и он се потпуно разочарао”, подвукао је прота.

Пошто су Турци тражили да га убију због сарадње са Аустријанцима, Свети Стефан је једно вријеме био у Срему, да би се опет вратио у манастир Троношу, гдје је живио повучено до 1799. године. Тада због страшне глади и куге у Србији, смело одлази код зворничког паше и моли милост за свој народ, да добију на зајам жито из силоса, које ће од следеће жетве вратити.

“Док се зворнички паша премишљао, Стефану излеће реченица: Ако ви Турци не даднете, ми ћемо се Аустријанцима обратити, што је и пресудило његов животни вијек. Турци су претпоставили да он шурује са Аустријанцима и Њемцима; и паша зворнички нареди своме кувару Грку Јанку да стави отров у кафу, архимандриту Стефану; тако да је он у својој 40 г. отишао Богу на истину, живећи, и ето, и живот полажући за ближње своје. Није штедио себе ниједнога момента; све што је било потребно, да би народ просветио, да би га подигао из каљуге гријеха, учећи га да не буде рајетин до краја него да у њему пробуди искру слободе – не би ли се народ дигао на ослобођење од тога јарма. И на крају је положио душу своју за ближње своје“, казао је протојереј Јован Радовић.

Говорећи о Светом Петру Дабробосанском, кога данас славимо, прота је подсјетио да је Петар Зимоњић рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забиљежена као “Невесињска пушка”. Завршио је Богословију у Рељеву, послије тога је завршио факултет у Черновицама у Украјини. Онда се враћа и предаје Богословију у Рељеву, да би 1903. г. био изабран за владику захумско-херцеговачког. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабробосанског.

Други свјетски рат га затиче на дужности дабробосанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, Митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао 7 дана, да би се опет након тога вратио у Сарајево. Како су у Сарајеву и другим градовима увелико почела хапшења и убијања Срба, многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио: “Добро смо дјелили са својим народом и зло ћемо дјелити са својим народом.“

“Врло брзо нацисти долазе код њега у Митрополију да је претресу. Један њемачки официр му је том приликом рекао: Јеси ли ти онај што је тражио да се Њемачкој објави рат 1914. г. Свети Петар му одговара: Нијесам ја никога напао, нити мој народ, и знајте да српски народ није капља воде да је попијете на искап него народ који воли живот и жели да живи. И Њемци се повукоше, нијесу претресали Митрополију…

Послије тога, подсјетио је отац, усташки заповједник Сарајева, односно фратар, католички свештеник, Божидар Брале, телефоном саопштава Митрополиту да је забрањена ћирилица у Сарајеву, у усташкој држави, те да убудуће користе латиницу. На то му је Митрополит одговорио: “Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!”

“И то је био разлог да га ухапсе усташе, три дана послије тога. Он је 12. маја ухапшен и испитиван у Сарајеву. Послије тога је био пребачен за Загреб – одакле је био пребачен у логор Керестинац, гдје су му обријали браду, скинули мантију, стравично га мучили. Чак кажу да је 20 часних сестара из једног самостана уживало у том мучењу владике Петра добробосанскога. Не зна се да ли је пострадао у Госпићу, Јасеновцу или у Јадовну, али остало је свједочанство, Јове Лубуре и Јове Фуртуле из сарајевског краја, који су били у Јасеновцу и преживјели, да је он страдао у Јасеновцу. Мучен и убијен, и послије тога бачен у зажарену пећ у коју су се пекле цигле, да не би остало трага том злочину почињеним над Митрополитом Петром светитељем, нашим дабробосанским Зимоњићем.

Нека молитвама овога, Светога Петра и Светога Стефана Троношкога Господ и нас охрабри и подари снаге да до краја будемо вјерни Христу Господу, и ако буде дошло до страдања, да се уз помоћ благодати Божије, дај Боже, као и они не одрекнемо Светиње Божије и Бога нашега коме у Тројици је слава, Оца и Сина и Светога Духа. Амин“”, закључио је протојереј Јован Радовић.

 

Елза Бибић

    Фото: Матковић М.

Pin It on Pinterest

Share This