Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Светог Николе у Куршумлији, 15. септембра 2019. године, поводом 850-годишњице ове светиње

Осам стотина и педесет година, драга браћо и сестре, овдје се сабира овај народ Божији око имена Христова, око ове светиње, утемељене Светим оцем нашим Стефаном Мироточивим. Није то мало вријеме, а Црква Божија је присутна непрекидно, и данас као што је била јуче. Пропадале су државе и царства, владари и империје, па и ови који су данас моћни из западне Европе и Америке, и они ће пропасти, то да знате, а мисле да су вјечни и непролазни. Али једина установа која је вјечна и непролазна је Црква Христова, која овдје постоји и приноси Господу дарове свете, ова света Црква светосавска, која обиљежава и осам стотина година свога самосталнога постојања. А тих осам стотина година је тек почетак онога што чека Цркву Божију, Христов народ, светосавски народ, који се поново враћа Цркви. Једно вријеме смо се отуђили од Цркве, па онда није чудно што је Бог мало попустио и пустио ове несреће и на западу и на истоку, и на Косову и на Метохији. Оступили смо ми од Цркве, од Светога Симеона Мироточивога, запоставили многе цркве и многе храмове.

А онда је Бог рекао: ,,Док сте били са свецима својим, са Савом и Лазаром, дотле сам и ја био са вама. А када сте одступили од њих, одступили сте и од мене.“ Али, хвала Богу, данас смо овдје сабрани, то је велики дан и велики Божији благослов и, хвала вашем владици Арсенију што нас је данас овдје сабрао да се саборно, нас једанаест епископа Цркве Божије, међу којима је и наш владика Алексеј, који је дошао из мученичке и страдалне Украјине, гдје су моћници, и домаћи и они са Запада, покушали да разоре јединство Цркве Божије. А разарајући јединство Цркве Божије у Украјини, они разарају јединство Цркве Божије у васељени, то јест хтјели би да разоре. Али неће моћи разорити Цркву.

Овдје је са нама и наш архимандрит Прокопије, који је из Антиохијске патријаршије. Чули сте да је на арапском неколико јектенија он изговорио, а и то је Божији дар. Антиохијску патријаршију је походио и отац наш Сава и он је донио ону руку Свете мученице Текле, која се данас чува у Сарајеву. Е, Свети Сава је њу донио и ишао је оним путем којим је ишао апостол Павле, према оном храму у коме се налази глава Светог Јована Крститеља, али данас је то џамија. Хтјели муслимани, кад су претворили храм у џамију, да униште главу. Међутим, потекла је крв из главе Светога Јована, они су се престравили и направили су јој капелу. И када идете у Дамаск, наћи ћете у тој џамији главу Светога Јована Крститеља, као што ће те наћи једно турбе тамошње на тој џамији, турбе Исе, пророка Божијега и увјерење тих муслимана је да ће ту бити други долазак Христов и зато су и подигли то турбе. Вјерују да ће Он са тог мјеста судити свијету.

И то је једно од чуда Божијих и присуство нашег архимандрита је доказ да је Црква јединствена широм васељене и да треба сачувати то јединство Цркве Божије, од Јерусалима до Александрије, Антиохије, Цариграда, Москве, нашега Београда и широм свијета, у другим мјестима гдје су наше благословене Цркве благословене. Велики Божији дар за нас да припадамо тој Цркви, оној изворној Христовој Цркви, Цркви Светих апостола. Ту смо Цркву добили преко Свете браће Кирила и Методија, преко Светог Симеона и Саве и наставили су наши да чувају ту древну светињу јерусалимску. Зато су наши митрополити, рецимо Митрополит карловачки Павле, у оно вријеме када је укинута Пећка патријаршија 1766. године, он је говорио: ,,Ми припадамо Јерусалимској цркви, нашој мајци.“ И јесте. Једина Црква која се у богослужбеним књигама назива мајком Црквом.

Ја се надам, послије свих ових збивања, да ћемо се поново вратити у Јерусалиму и да ће се поново питања решавати на начин на који су се решавала у вријеме Светих апостола: саборски. Не може било који патријарх или епископ да сам решава питања Цркве Божије. На сабору апостолском из 50. године је написано: ,,Изволи се Духу Светоме и нама.“ Не каже: ,,мени“ апостол Петар, него: ,,нама“. Сабор Цркве Божије, на којем се ми данас налазимо, тај сабор је оно мјерило и то је једини истински ауторитет у Цркви Божијој кроз вијекове и дај Боже да се тај дух саборности Цркве обнови код нас и широм свијета. Јер данас хришћанство на Западу је у дубокој кризи. Протестантизам полако и престаје да буде хришћанство, а римокатолицизам је у дубокој кризи, ја сам и свједок тога био седам година у Латинској Америци, гдје је сад наш владика Кирило. Велика и дубока криза, то је безбожништво! Ово безбожништво које влада у Европи и Америци, оно је много опасније и опакије од онога титоистичко-марксистичко-бољшевичког безбожништва, јер у оно вријеме су идеје и даље биле хришћанске, а и они који су градили били су крштени.

Данас су некрштени они који владају свијетом и распада се хришћанство на Западу и Европа постаје исламски континент. Милиони муслимана, прогоњени од хришћана бивших, они се сад насељавају по Европи, милионе муслимана, а хришћани се распадају. И једина Црква која остаје тврда и вјерна Богу, саборна Црква која је света и апостолска Црква, то је Православна црква. У њој је спас не само нашег народа, него свих земаљских народа, и будућност хришћанства је у Православној цркви. Зато данас има бројних епископа у Америци и Европи, и Бог да им да да буду јединствени у Духу Божијем, да дјелају дјело Божије, а и ми заједно са њима, сљедећи овај пут који нам је направио Свети Симеон Мироточиви, градњом овога дивнога и величанственога храма. Кад је светиња, она остаје неуништива све докле има вјерних душа светињи.

Ево, осам стотина и педесет година, без прекида, траје овај сабор, не само у Куршумлији, него је то овај сабор. И да ће Бог да се настави и овдје и широм земаља светосавских, српских, а у исто вријеме да се настави и у читавом свијету и међу свим земаљским народима, и на истоку и на западу, и на сјеверу и на југу. У то име хвала владици нашем Арсенију, хвала и свима вама, нашем свештенству честитоме, вашим духовницима који се труде овдје, монасима, монахињама, благослов да почине на овој древној Цркви из времена цара Константина рођенога у Нишу, из Ремезијане, још старија од Симеона Мироточивог. Ево, сад је један од наших епископа ремезијански и обнавља се, преко тога назива, то јединство Цркве Божије од 4. вијека, од времена Светих апостола. И прије Светога Саве до Кирила и Методија, па до Никите Ремезијанскога, цара Константина, па све до апостола Петра и Павла и до самога Господа, који је и темељ и крајеугаони камен ове Цркве Божије неразориве, вјечне и непролазне.

Господ да вас благослови и нека је срећан празник на многаја, и многаја и благаја љета.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This