Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Светог Димитрија на Крушевцу у Подгорици, 25. августа 2007. године
У име Оца, и Сина и Светога Духа. У данашњем Светом јеванђељу, драга браћо и сестре, видјели смо и чули смо како је Господ пролазио кроз град Јерихон и за Њим је ишла велика маса народа, као што се то и догађало гдје год се Господ појавио у вријеме Свога земнога живота. И ту, у Јерихону, била су двојица слијепаца, који су Га срели. А Јерихон је један од најстаријих градова у Палестини, Блиском Истоку и уопште у свијету, стар је преко четири хиљаде година. Он се налази у подножју оне горе гдје је било кушање Христово, горе кушања и искушења. Град који и данас постоји и ко год иде у Свету земљу, он обавезно посјећује и овај град кога су освештале ноге Господње, који је благословио и онога цариника Закхеја, који се био попео на дивљу смокву. И данас, ко тамо иде, наћи ће таквих дивљих смокви које су биле у Христово вријеме. Двојица слијепаца, чувши, пошто нијесу могли да виде, да пролази Господ, почели су да вапе: ,,Помилуј нас, Исусе, сине Давидов.” Народ их је ућуткивао да му не досађују, а они су све више и гласније говорили: ,,Помилуј нас, Господе, сине Давидов.” Господ се окренуо, испуњен Свога човјекољубља које га је и довело на земљу, и питао: ,,Шта хоћете да вам учиним?”
,,Отвори нам очи, Господе.”
Господ је услишио њихову молитву, благословио их и отвориле су се њихове очи и прогледали су слијепци. Не пише, додуше, у Јеванђељу да ли су били од рођења слијепи или су ослијепили послије свога рођења. И каже Свети Јеванђелист: ,,Отворише им се очи и пођоше за Њим.” Велико Божије чудо, Господ који је вјечно око, који је вјечни вид, који је вјечна свјетлост и који Својом свјетлошћу обасјава сваког човјека који долази у овај свијет, природно је да је подарио вид овој двојици слијепаца и услушио њихову молитву. Уосталом, зато је и дошао са неба на земљу – да они који су слијепи прогледају, да они који су болесни оздраве, који су хроми да ходе, који су смртни да постану бесмртни, који су помрачени да буду обасјани свјетлошћу богопознања – вјечна Христова свјетлост која је засијала са лица Његовога на свети дан Преображења. У овом светом и чудесном догађају нарочито је значајно да размислимо о тој двојици слијепаца и томе како су они вапили Господу да их помилује, о томе како их се Господ дотакао, отворио им очи, и о томе како су они отишли за Њим. На вапај ове двојице несрећних људи у Јерихону, на њихову молитву се огласио Господ и питао их: ,,Шта хоћете да вам учиним?”
,,Да нам се отворе очи, Господе.”
Има ли ишта важније, ишта значајније за човјека који ходи по земљи, од његовог вида и његових очију. Много је дарова којим је Бог обдарио човјека, а најчудеснији дар је човјеков вид, два ока којима човјек ходи кроз овај живот и гледа свијет око себе и преко којих упија свијет, љепоту његову и себе. И преко тога упијања свијета овога и доброте просвећује се мудрошћу Божијом, јер творевина Божија приповједа славу Божију. Тако да само они који творевину и препознају њену тајну, они ће и прогледати и задобити ту велику и свету мудрост. У овој двојици слијепаца није било само тјелесно сљепило, били су и духовно слијепи. И зато су и вапили, прво, да им Бог подари тјелесни вид, можда и несвјесни да поред тога вида има и други вид, који је много значајнији и важнији од тјелеснога вида. И Господ, свемилосрдни, вратио им је и тјелесни вид, да виде и Њега, и ученике Његове, и народ око Њега, и свијет и творевину Божију, али им је подарио и онај други, духовни вид, много значајнији вид.
Отворивши им тјелесне очи, да виде себе и свијет око себе, Он им је отворио и духовне очи да виде Њега као Сина Божијега и као вјечну свјетлост, јер да им није отворио и духовни вид, не би се догодило оно што се догодило, да они пођу за Њим. Јер само они који су духовно прогледали, могу кренути за Господом. Да им се вратио само тјелесни вид, онда би они кренули за осталим народом, своме доме, својој кући, својим обавезама земаљским, својим пријатељима и комшијама. Међутим, они су кренули за Господом, што значи да се њима отворио духовни вид, да су они видјели у Њему, Сина Божијега и вјечну свјетлост и осјетили да Он није обичан човјек и да није ни обични чудотворац, него да је Месија, Избавитељ и Искупитељ, ослободитељ од свакога сљепила и даровадац вјечне свјетлости и вјечнога живота. Тако, прогледавши слијепци, и тјелесно и духовно, они су кренули за Господом.
А то што се догодило са њима двојицом, то се догађа са милионе људи кроз историју до данашњега дана. И онда, као и данас, било је много људи који су имали тјелесни вид и тјелесне очи, али те тјелесне очи су им давале да се сналазе у свакидашњем животу и да пролазе кроз овај живот, гледајући предмете и људе и уређујући свој тјелесни живот. Али многи који су имали и који имају тјелесне очи, остали су духовно слијепи, без духовних очију. Тако им тјелесне очи нијесу помогле. Није ли краљ и господар Црне Горе, блаженог спомена, Никола, који је подигао овај свети храм, записао: ,,Будале су с очима слијепе, требају их за просте потребе, а у свему осталом су као животиње.” Животиња, дакле, и змија, и црв и мрав и свако живо створење има очи као дар, али само они којима се отворило око срца њиховог имају и оне дубље, духовне очи. Ове тјелесне очи су и лажљиве! Није ли записано у народној пјесми за старца Вујадина када су му вадили очи живе и када су тражили од њега да изда оне код којих је јатаковао и рујно вино пио, да је рекао: ,,Очи су лажљиве очи, које су ме на зло наводиле, гледајући куд Турци и трговци ходе у град Лијевно.”
Ове тјелесне очи су пролазне, дар су велики Божији, али није довољно за човјека да му се отворе тјелесне очи. Само онај човјек који духовно прогледа, који својим духовним оком и види лице Божије, који се просвети истином Божијом, вјечном и непролазном, кога обасја Божија свјетлост, само тај човјек је једини, истински и прави окати човјек, човјек који види и који сагледа не само спољашњу површину ствари и предмета, него види и дубину творевине Божије и дубину и смисао свога бића. И не само да своје биће сагледава, и мудрост и љепоту уткану, Божијом руком, у људску природу и творевину, него се удостојава и оног неизрецивог дара кога су се удостојила тројица ученика на Гори таворској, Петар, Јаков, Јован и двојица пророка, Мојсије и Илија. Свети Боговици, који су видјели живога Бога у Старом завјету, позадину Његову, и сјенке Његове и Његово присуство у свијету. А у Новом завјету Га видимо на Гори таворској и у тајнама Божијим, које нам отварају очи у Светој тајни крштења и миропомазања. Видјели су самога Бога и исповједили, као и Петар: ,,Ти си Христос, Син Бога живога.”
Kaо апостол Тома: ,,Ти си Господ мој и Бог мој!”
Као апостол Јован: ,,Оно што чусмо, што опипасмо, што видјесмо очима својим, то свједочимо, ријеч вјечнога и непролазнога живота.”
Благо нама хришћанима што нам је Бог отворио то духовно око, да сагледамо и да видимо, као двојица слијепаца, у Исусу из Назарета, Сина Божијег Јединородног, кога је Господ Бог Отац послао у овај свијет, да свако ко вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни. Најокатији људи, највидовитији људи на земљи су хришћани. Једини људи који су истински прогледали и који су у човјеку видјели Бога и који су добили тај духовни вид и, просвећени том духовном свјетлошћу, благословени Духом Светим. Сви хришћани, свих вијекова, до наше сестре Зорице, која је данас овдје духовно прогледала, примила Свето крштење, у Христа се обукла и примила печат дара Духа Светога, Духа животворнога, Духа вјечне Божије свјетлости, духа знања и премудрости, мира и радости, Духа Божијега. То је примила Зорица и примили смо и ми, а овај храм је свједок и свједочанство те велике истине. Градили су га они који су духовно прогледали, чували га они који су га обнављали и обнављају га, они који имају духовни вид, а хтјели су да га униште они који су духовно ослијепили. И данас има оних који покушавају да овај свети храм оскрнаве, који су слијепци, а када слијепце води, заједно са њима у јаму пада.
Овдје, код овог светог храма, скупља се, нажалост, и групица наше заблудјеле браће, духовно ослепљене. Они, намјесто да се поклоне Христу Господу, да Његову свјетлост приме, да се сабирају заједно са нама и другим хришћанима у светим храмовима, они идоле призивају у помоћ, претварају Бога у идола и подмећу Богу лажне идоле, мислећи да ће преко идола и преко свога партијско-паганског многобоштва угодити Богу. Додуше, они се и не труде Богу да угоде, него да угоде својим страстима, својим заблудама, лажним учитељима, лажним идејама, идеологијама, без обзира како се оне звале, они њима служе! Духовно слијепи, иако имају тјелесне очи.
А ми смо се сабрали, духовно просвећени, да призовемо Господа у наша срца, да нас ослободи од грехова, знаних и незнаних, од свега онога што помрачује човјекову душу и скрнави човјеков ум и помрачује га, да би могли да видимо све дубине и све ширине и све висине тајни Божијих. И да би и ми, заједно са двојицом слијепаца, кренули за Господом, без узмака! Јер само они који за Њим ходе знају зашто се рађају, знају пут који води у живот вјечни, јер Он и јесте Пут, Истина и Живот.
Молитвама Светих видовитих мученика, Фотија и Аниките и са њима пострадалих, молитвама Светога великомученика Димитрија, дивнога витеза Христовога, нека би Господ и нама очистио ум и срце, да духовно гледамо и прогледамо и да за Њим ходимо, у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
