У недјељу седму по Педесетници, на празник Светог Ермолаја и Преподобномученице Параскеве, служена је Света литургија у храму Светог Вазнесења на Топлој. Началствовао је протојереј Игор Балабан а саслуживао је о. Радомир, старјешина храма. Протојереј Игор Балабан се обратио вјерном народу словом пастирске бесједе, коју преносимо у цјелости:
У име Оца, и Сина и Светога Духа. Читамо у Апостолу и каже нам апостол Павле да не треба да угађамо себи него да угађамо Богу. И тиме каже, и ми то треба да знамо и тако да се владамо, да живот хришћанина, док живи на овој земљи у овим условима пропадљивим, неће бити лак. Али каже одмах апостол Павле: ”Имајте утјеху у Писму.” Под тиме мисли на Свето Писмо, тада, наравно, на Свето Писмо Старог завјета, али већ мисли и на Јеванђеље, то јест на ону благу вијест коју ми читамо свакодневно и тјешимо се њоме. А једна од тих утјеха у нашим невољама, у нашим мукама животним, је и овај одломак који смо и данас прочитали.
Долазе слијепци код Господа и моле Исуса да их помилује и кажу најприје: ”Помилуј нас, сине Давидов.” Они и даље мисле да је Он неки благословени човјек, благословени пророк кога ће Бог послушати ако Га он замоли и зову Га сином Давидовим. А Он им каже да мало прецизније искажу ту своју жељу, па их пита: ”Вјерујете ли да ја то могу учинити?” А они одговарају другачије и не зову Га више сином Давидовим, него кажу: ”Да, Господе.” Користе ријеч ,,Господ”, која се користила за Месију, за Бога, за Онога који ће доћи да ослободи људски род. Они су тада мислили само јеврејски род, али, наравно, откривење је за читаво човјечанство, а не само за један народ. И они Га називају тим именом – Господ. И кад су Га тако назвали, када су Га исповједили као Бога, као Месију, као Онога који држи све, Он каже: ,,По вјери вашој нека вам буде.” И њима се отварају очи. Послије тога долази нијем и бјесомучан човјек, кога исто тако исцјељује.
Како је то утјеха нама данас? Нико од нас, или можда ријетки од нас, није видио право исцјељење, овакве врсте као што је описано у Јеванђељу. Па се онда можемо запитати: ”Па како нам је то утјеха?” Али није Црква случајно дала да се овај Апостол чита, а и ово Јеванђеље да се данас чита. Па нам апостол Павле каже: ”Heмојте себи да угађате, него Богу угађајте.” A yЈеванђељу нам Господ каже: ,,По вјери вашој нека вам буде.” Да се поучавамо: шта је Богоугађање, а шта је себеугађање? Наравно, није гријех молити од Бога здравље. Није гријех молити од Бога да се има неки кров над главом. Није гријех молити од Бога да се има парче хљеба појести, за себе и за своју породицу. Ништа то није гријех. Али нас Бог учи да је то мање, а да оно што веће треба да тражимо, да то можемо задобити вјером. А то веће не можемо остварити у овоме свијету. Царство Божије се не задобија тако што ћемо себи угађати у овоме свијету. Царство Божије се задобија тако што ћемо са вјером приступити Господу и Њему се препустити, што опет не значи да не треба да се старамо ни о чему. Бог је оставио да будемо сарадници Његови на овоме свијету. Али ако себе и читаво своје биће утемељимо само у томе, да будемо здрави, да будемо сити, да имамо лијепе куће, лијепа одијела, да имамо добре послове, да нам се дјеца добро школују, ако себе сведемо на то, ако не разумијемо да је све то пролазно, трулежно и пропадљиво, онда смо несрећна бића.
Збиља је човјек најтрагичније биће ако овако, пун ових идеала, пун овога мишљења о вјечноме, пун мишљења о лијепоме, доброме, ако се сведе на ових шездесет, седамдесет, осамдесет, деведесет, па и стотину година. Али ако човјек утемељи своје биће на вјери и тјеши се, како нам апостол Павле каже, у свим мукама и невољама, сљепилима и тјелесним и духовним, нијемошћу тјелесном и духовном, у свим тим невољама ако се тјеши Писмом и слуша, како нам опет Јеванђеље каже, Јеванђеље о царству, благу вијест о царству, коју нам је Господ наш Исус Христос доставио, а Његови ученици донијели, ако се тјеши тиме и ако се томе нада и ако то вјерује, онда ће збиља испунити своје назначење, испуниће своју велику улогу коју има у овоме свијету, а то је да се спасе. Да се спасе и да уђе у царство Божије. Да га Господ спасе и да га Господ препозна као једнога од Својих ученика. Ми често мислимо да треба да спашавамо друге, али како кажу Преподобни оци: ,,Спаси себе и спасићеш хиљаду око себе.” Но, и кад многи људи се спасавају и уче друге Јеванђељу, овај свијет је такав какав је и бивају прогоњени. И сам Господ је био прогоњен. Дакле, тај пут није лаган. Ми се често молимо Богу да нам буде лакше, да нам буде све благословено, макар кажемо: ”Па побогу, зашто мени ово да се деси? Па нијесам ли учинио ово добро дјело?”
Па јеси! Чинио си, чинила си! Али ако су Господа самога, који гријеха једнога на Себи није имао, који је сама врлина, који је само добро, који је сами Створитељ свега, ако су Господа могли људи, ми, нијесу то неки посебно зли људи били, него људи као и ми. Ако смо Њега могли да разапнемо и ако је од наше руке страдао, па буди увјерен да ћеш и ти морати да страдаш у овоме свијету. Макар исцјељивао мртве, макар изгонио демоне, тако су фарисеји, велики учитељи, вјерски и свјетовни, тога времена, упрли прсте у Исуса и рекли: ”Види Га! Силом демонском изгони демоне!” Упрли прстом у Бога самога и рекли: ”Бог користи силу демонску да изгони демоне!” Упрли су прстом у Њега, не знајући да упиру прстом у самога Бога. То је прича која се наставља у све вијекове и наставиће се до краја свијета и вијека. Многи праведници ће страдати, многи ће се усудити да најблагословеније међу нама прозову за оне који силу демонску користе да проповједају царство Божије.
Страдање нам не гине, али треба да се тјешимо Писмом и да слушамо Јеванђеље о царству и да се надамо да ћемо се населити у том царству, царству Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт: Данило Балабан
