Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Св. Архиђакона Стефана у Кучким коритима, 5. августа 2012. године
У име Оца, и Сина и Светога Духа. ,,Камен који одбацише зидари, он постаде крајеугаони камен и дивно је то у очима нашим.” Ријечи су које смо чули од Светог јеванђелиста, које је изговорио Господ прије двије хиљаде година, али ријечи које су истините и које су се непрекидно остваривале и остварују у историји рода људског. Ко је тај камен кога одбацују зидар? Под каменом, Господ подразумјева Себе самога. Подразумјева име Божије, име Бога живога, вјечнога и непролазнога. Он је камен темељац свеукупне творевине, свега што постоји. На Њему је саграђено све што постоји и као што је записао други Јеванђелист за вјечног Христа, вјечног Логоса Божијег, вјечну Ријеч Божију, да је кроз Њега постало све што је постало и без Њега ништа не постоји што постоји. Ако би тај крајеугаони камен, ако би тај темељ на коме почива свеукупна творевина, сва васиона, сви свијетови видљиви и невидљиви, ако би тај камен избацили и помјерили, онда би свеукупна васиона и сви свијетови нестали. Јер, они постоје управо зато што су утемељени руком живога Бога и што су испуњени силом Божијом, силом постојања, силом живота и не само силом пролазног живота, него силом вјечног и непролазног живота. На ту силу, на тај вјечни и непролазни живот је призван и човјек и сва творевина око њега, у којој се рађа.
Ко је тај који одбацује тај крајеугаони камен? Управо човјек, који кроз сву своју историју, на различите начине, покушава да објасни творевину Божију, да објасни овај свијет и да објасни себе самога и веома често или полаже лажно камење, лажне темеље свијету и човјеку, или уопште пориче да постоји неки камен, да постоји Творац, да постоји неко кроз кога је све постало и кроз кога постоји све што постоји. У разним временима били су различити зидари, који су покушавали да без тог камена, без Бога, да граде људску историју, људски свијет. У наше вријеме било је много таквих зидара и има их и данас, који сматрају да свијет, да човјек постоји сам од себе. Да се ова хармонија свих свијетова и да се ова мудрост уграђена у човјеку и свим створењима, да је то само по себи постало. Као да би могао, рецимо, сат да постане сам по себи и да функционише. Као да би могле ове грађевине, па ево и грађевина овога храма, сама по себи да постане, да није било мајстора, зналаца.
И што је бољи мајстор, што је бољи зналац и каменорезац и грађевинар, то је његова грађевина стаменија, љепша и величанственија. Највеличанственије грађевине на земљи су подигли најумнији, најмудрији људи. Ако те грађевине не могу постојати сам од себе, како онда може постојати сама од себе величанствена грађевина свих знаних и незнаних свијетова. И како је човјек толико безуман да пориче Творца, Творца неба и земље. Није случајно древни пророк и цар Давид рекао: ,,Рече безумник у срцу своме: Heма Бога.” Само безуман човјек, само човјек примитивне памети, кратке памети, који незнање проглашава за знање, који мисли да се у његовом малом уму може смјестити велика и света тајна, попут неког дјетета, описује један мудрац на Средоземном мору, видио је, каже: ,,Захвата својом шаком, а просипа пијесак у неку рупу коју је сам ископао.”
Па га пита мудрац: ,,Шта то радиш?”
Па каже: ,,Хоћу море да преспем у ову рупу?”
,,Kaко? Колико је велико море, а ти хоћеш у ту малу рупицу да га преспеш својом шаком. Па ниси ваљда луд!”
,,Не знам ко је луђи.” Каже том мудрацу то дијете. ,,Или ти који мислиш да можеш да сместиш сву тајну васионску у свој мали разум или ја који хоћу да преспем море у ову рупу?”
Oтприлике такав је човјек који, у срцу своме, мисли да је могуће да без камена темељца, крајеугаоног камена, постоји овај свијет, човјек и људска историја и да се све то одвија само по себи, без закона, без законодавца. Као што би неко рекао да је законе по којима се управљају људи, народи и државе, да су они сами себе створили, а да није човјек, уман и разуман, на основу вјековног искуства свечовјечанског, те законе обликовао и стварао како би људски живот био организованији, како би људски живот био сигурнији и разумнији. Тако дакле, без Законодавца, о коме говори пророк Мојсије, нема закона у овом свијету. Без Творца нема творевине, без вјечне мудрости нема мудрости у људској природи. Без крајеугаоног камена на коме почива небо, земља и сва васиона, нема и не може постојати овај свијет и његов вјечни и непролазни смисао.
Зато и каже Господ да је Он крајеугаони камен кога одбацују безумни људи, а увијек изнова тај камен, име Божије, Бог живи се враћа људима, као што ево, и у ово наше вријеме, послије оног безбожног, антибожног времена, опет су се људи вратили. Позвани су да нађу неке друге темеље за градњу свога живота, своје историје, па су видјели да је то безуман посао и онда су се вратили, и непрекидно се враћају и све се више враћамо том крајеугаоном камену, Христу Богу. Али и даље остаје да важи она прича коју је испричао Господ и коју је завршио са овом Својом реченицом, прича о виноградару који је засадио виноград па је направио и пивницу и задужио раднике да до јесени брину о том винограду и када дође да му дају оно што му припада. Па је послао у јесен своје слуге да покупе оно што њему припада из винограда, које је он засадио и које је припремио, а ови виноградари неке побише, друге каменоваше, а треће прогнаше. Па посла поново друге и са њима исто урадише. А онда је послао сина свога, јединороднога: ,,Ваљда ће се њега застидјети, па ће њему дати оно што му припада.”
A они ће рећи: ,,Ево прилике да убијемо насљедника, па ће сва имовина и сав виноград бити наш!” И убише и сина његовога, и онда завршава том реченицом: ,,Камен кога одбацише зидари, постаде крајеугаони камен.” Дакле, Син Његов јединородни, кога су убили, кога су разапели људи, кога су на Голготу подигли. А прије Њега су прогонили пророке, неке су каменовали, неке су побили, неке прогнали, не једанпут. Колико је било пророка које је Бог слао. И Мојсија, и Исаију, и Илију, и Јеремију, и Језекиља, и Данила и друге пророке, сви су они били Божији посланици, које је Он послао у виноград Свој, а ова васиона је виноград Божији. Међутим, као што су каменовали архиђакона Стефана, коме је овај храм посвећен, једне су каменовали, друге побили, треће прогнали. И такође и Сина Његовог, који је дошао кад је дошла пуноћа времена, Он који је вјечни виноградар, дошао је да се побрине за Свој виноград, Свој народ, човјечанство, па су рекли Јевреји: Ево, Њега треба убити! Онда ћемо ми да кројимо капу овога свијета на начин на који ми то мислимо. И по нашој памети или беспамети. И тако је дошло до Христовог распећа.
Али управо Он, тај одбачени, и Онај кога непрекидно људи одбацују, увијек изнова се показује као вјечни виноградар,Творац неба и земље, камен на коме се гради људска судбина и без Бога ништа не може постојати. Зато народ и каже: ,,Без Бога ни преко прага.” Име Божије, у Њему је суд и правда, по ријечима Светога Петра Цетињскога. Његова наука, Његово Јеванђеље, Његова истина је она која обасјава људске путеве и људску судбину и просвећује људски ум. Даје човјеку истинско и право знање, да може да живи овдје на земљи и сазнање зашто живи и зашто се рађа. Сазнање да човјек није као остала пролазна бића, него да је он створен по слици и прилици Божијој. Да је у њега уписана сила Божија и да је обдарен умом, разумом и мудрошћу, и не само пролазном мудрошћу и знањем, него вјечним и непролазним. Јер оно што Бог дарује човјеку и што је подарио преко Сина Свог Јединородног, саградио на том камену крајеугаоном, то је вјечно, то је непролазно.
Људско биће је вјечно и непролазно! Човјек се рађа на земљи! Земља је као гнијездо у коме се птица савија и ту рађа своје птиће. Па онда када окрилате птићи и они полете у ширину васионску. Тако и човјек, из овог свог гнијезда земаљскога, преласком из овог пролазног живота у вјечни и непролазни, он добија крила да лети у бесконачност и да урања у вјечну тајна царства Божијега. Царства Оца, и Сина и Светога Духа, које ми благосиљамо на Светој служби Божијој, тако и почињемо службу Божију: ,,Благословено царство Оца, и Сина и Светога Духа.” Сјеме тога царства, почетак тога царства Божијега јесте ова творевина Божија, јер наше рађање на земљи, јер наше живљење на земљи је припрема и почетак нашега истинскога и правога живота, који овдје почиње, али нема краја. Смрт је само прелазак из пролазног живота у вјечни и непролазни. Тајна васкрсења Христовог је она тајна кроз коју ће васкрснути људска тијела, као што исповиједамо да ,,вјерујемо у васкрсење мртвих и живот вјечни”.
То је оно чиме се ми хришћани разликујемо од свих других идеологија и свих других религија. Вјера у васкрсење мртвих, вјера у вјечни живот, вјера да је човјек вјечно и непролазно биће, вјера да је Црква Божија, овај виноград Божији руком засађен, да он рађа грожђе од кога једемо и кушамо. Примајући Тијело и Крв Христову, ми задобијамо вјечно здравље, вјечни живот непролазни. Сједињујемо се са живим Богом, утемељујемо се на камену, на Њему као камену непролазном и градимо своју грађевину, која је непролазна и која је вјечна.
Ето дакле, мала ријеч Христова, а велика истина, која нам открива велико и непролазно људско достојанство и велике и непролазне могућности људског напретка. Јер само човјек, ако је вјечно биће, онда оно што ради на земљи, оно остаје вјечно, непролазно. Иначе, ако је човјек пролазно биће онда џаба му га било и што се рађамо и што се мучимо овдје на овој земљи и што стварамо, све је онда бесмислено. Али ништа није бесмислено, све има смисао, све има значење. Све у себи садржи тај велики и вјечни смисао, утемељено на камену крајеугаоном, обдарено вјечним и непролазним животом, који примамо у тајни Светога крштења, крштавајући се у име Оца, и Сина и Духа Светога, који примамо у тајни Духа Светога кад се запечатимо Духом Светим, у тајни Миропомазања, који примамо живећи по Божијим врлинама. Примамо Божије врлине које су вјечне, а оне постају и наше својство и ми постајемо саствараоци Божији у овом свијету, Он темељ, а ми градитељи на земљи. Али градитељи себе и онога што градимо, не за пролазни живот, него за вјечни и непролазни.
Такав је био архиђакон Стефан, каменован за име Христово, али који је видио Сина Божијег са десне стране Бога Оца у слави, у вријеме свога страдања и свога каменовања. Па и ови храмови дизани у његову славу, у његову част, су свједоци да је он заиста остао незабораван, запамћен и записан у Књигу вјечнога живота Божијег, али записан и у наше људско памћење као примјер како треба овдје живјети овдје на земљи и за шта треба жртвовати себе и свој живот.
Богу нашему, крајеугаоном камену неба и земље, људске историје, дивноме у Светом архиђакону Стевану и свима светима, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
