Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Светог Јована Крститеља на Петровићима, 1. 08. 2015. љета Господњег

,,Обрадоваће се и веселиће се праведник у Господу.“ Тако пјевамо када прослављамо праведнике Цркве Божије, оне који су ходили правим путем и који су правду Божију, изнад свега, носили у своме срцу, своме дјелу, своме животу. А ево, ми такве праведнике и прослављамо данас, Преподобну Макрину, сестру Василија Великога, која је Василију Великом, Григорију Нисијском и другима Светим оцима Цркве била и као сестра и као мајка. Служећи Господу, а служећи браћи својој и Цркви Божијој, славимо и Светога деспота Стефана Лазаревића, праведника који је некада владао, у древна времена, овим мјестима и крајевима. Једном владар, свагда владар. И његову мајку, царицу Милицу, Евгенију, која је једна од оних удовица косовских, које су градиле себе и жртвовале себе, заједно са својим мужевима, за крст часни и за слободу златну, за Христа Бога, за Царство небеско, вјечно и непролазно.

Ево, данас овдје, спомињемо у молитвама и све ове праведне душе Божије, које почивају на гробљу, које су саградиле овај свети храм у коме се сабирамо вијековима, а посебно помињемо данас нашу мајку Марицу и сестру Зорицу, који су овдје нашли покоја, у овом светом гробљу се прибројали својим прецима, да би овдје, на овом светом мјесту, под овим крсним знамењем, очекивале васкрсење мртвих. Које испраћамо, а испратили смо их, а и сад их испраћамо, као и све овдје упокојене, са ријечима ,,духови праведника прослављаће Господа“. Праведници су у рукама Божијим, они су овдје, на овој земљи, били са Богом праведним, живим, вјечним и непролазним, Њега су примили у себе, Његов свети квасац, Његово Тијело и Крв, Његово Свето причешће. Примили су часно Крштење у име Оца, и Сина и Духа Светога, примили су силе божанске у себе, вјечне и непролазне, којима су освештане оне силе које су примили од својих родитеља, тјелесне и духовне, рођене из материнске утробе. Као и ми, као сви људи, поред тих сила Божијих и тих дарова Божијих, које нам дарује Господ преко наше природе људске, и природе у којој се рађамо и живимо, примили су и ту силу Божију, тај квасац Божији. Силу вјечну и непролазну, примили су у себе самога Бога, Његов живот, Његову истину, Његову љубав.

И зато је и блажен пут оних који ходе овим путем и они прослављају Господа, праведници. Добро је рекао древни пророк Давид: ,,Рече безумник у срцу своме: Нема Бога.“ Сви они који у Бога не вјерују, они су, несумњимо, иако могу бити учени и доктори, владари и не знам шта, безумници. Сви су они, од првога до последњега, поклоници не живота, не напретка, не људског достојанства, него поклоници смрти. Ништавила! Јер све оно што се догађа на овој земљи, и са нама и међу нама и око нас, ако се завршава гробом, и то гробом без Васкрса, онда шта је то друго него безумље? Таква вјера, то је невјера, а нема горе вјере од невјере. Свака вјера је лажна која не признаје Исуса Христа, који је дошао у овај свијет и овај свијет заквасио собом као вјечним и непролазним Богом и Својим вјечним и непролазним животом. Заквасио је Својим Тијелом и Крвљу. Нијесмо довољно ни свјесни какав је то дар божански! Да се ми сабирамо на Тајној вечери, ево двије хиљаде година, око Христа Господа, и понављамо и слушамо и примамо ријечи Његове: ,,Примите, једите, ово је Тијело моје; пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога завјета, која се за вас и за многе излива за отпуштење гријехова и за живот вјечни.“ Дакле, Светиња Тијела и Крви Господње кроз коју је сами живи Бог присутан међу нама и усељава се у нас кад Га примамо. Господа примамо у тајни Крштења.

Како су безумни људи који дјецу своју не крштавају! Осуђују дјецу своју на смрт, на пролазност, на ништавило! На безумље! Дакле, примамо часно Крштење, запечаћујемо се Духом, не само овим духом нашим, којим нас је Бог обдарио кад смо рођени и кад смо створени, који је такође дах Божији, дар Божији, али створени дах Божији, као и наше тијело. Али Дух Божији, којим се запечаћујемо, то је Дух Живота којим дише све што дише и живи све што живи, и на коме почива све што почива и који вјечном радошћу, свјетлошћу, мудрошћу, истином, правдом освјећује свако словесно, људско биће, чинећи га истински словесним. Ако је смрт последња ријеч о човјеку, о људском животу, о човјечанству онда је бесловесност, ништавило, оно што господари живима и мртвима, господари небом и земљом, ништавило је оно из кога се рађамо и коме се враћамо. Тако би то било да овај свијет не почива и није настао кроз живога, јединороднога Логоса Божијег, Сина Божијег, кроз кога је све постало, и да се у овај свијет и у нашу природу пролазну није уселио Он, Својом силом вјечном и непролазном, Својим вјечним животом, Он који је Пут, Истина и Живот, и да не приступамо Светињи Тијела и Крви Његове, примајући тако залог вјечнога и непролазнога живота.

То су биле Марица и Зорица. Знамо их, часне и честите, кратко поживјеле овдје на земљи, а ко живи дуго овдје на земљи?! Каква је то разлика између онога који је умро у пет година или педесет или деведесет, као Матусала, како пише у древним књигама, скоро је хиљаду година живио. Све је то кратко и пролазно и ништавно, кад не би било Бога живога, истинитога, у Христу јављенога и нама дариванога.

Дакле, праведник се радује и весели у Господу. ,,Блажен је пут којим данас идеш, душо.“ То ми пјевамо када некога испраћамо. За безумнике, за људе без вјере и без страха Божијег, то је безумна пјесма! Пјевати некоме који одлази из овога живота, привидно у смрт, пјевати му да је блажен пут. Тачно, блажен је пут јер иде из пролазности, причешћује се вјечности, непролазности и припрема се, у њедрима Божијим, да чује трубе Судњега дана. ,,Дођите сви који сте уморни и натоварени, ја ћу вас одморити.“ И да чује ријечи Господње: ,,Ви који сте чинили добро, изађите у живот вјечни. А ви који сте чинили зло, у живот пролазности.“

Нема добра, нема разлике између добра и зла, између мржње и љубави, између свјетлости и таме, између лажи и истине, ако Бога нема, који је дародавац добра, дародавац живота вјечнога. Ако Христа нема, ако се Њему не поклонимо, сви они који су овдје похрањени, па и они који су нека друга знамења поставили на својим гробовима, ипак су они били крштени. Чекају они, ипак су се надахнути вјером својих предака трудили да чине добро у својем животу. Тако да ће и њих Господ питати на Страшном суду, не да ли су толико вјеровали у Њега, штета Богу много, вајде од наше вјере, од наше невјере, него ће да пита: ,,Шта сте ви урадили са оним што сам ја вама дао?“

Један потресан догађај, опростите што сам одужио, али морам то да вам испричам. Са покојним, Бог да му душу прости, безбожником Вељком Влаховићем. Био у Швајцарској на лијечењу, пре своје смрти, па каже како га је неки наш новинар интервјуисао шта му је тешко, а он каже: ,,Најтеже је што некакви попови овдје као гавранови долазе у болницу и једва чекају хоће ли неко да умре.“ Долазили су да испрате, да посјете болеснике, то је обичај на западу, и то диван обичај који су сачували, без обзира што су кренули и они у новије вријеме безбожним путевима и све безбожнијим, нарочито они који данас просвјећују човјечанство овим новим поретком, обезбоженим, расхристовљеним поретком који данас господари свијетом. То је њему тешко било.

Умро Вељко Влаховић, прошло четрдесет дана. У Београду била једна бака Мара, слијепа, малтене од дјетињства, али, као што су слијепци обично Богом обдарени унутарњим видом, таква је била и она. Имала је једна група богомољаца у Београду која се око ње окупљала, а покојни владика Данило, потоњи будимски, долазио је тамо и читао Свето писмо тим богомољним душама и молио се заједно са њима. Па ће доћи једног дана код баба Маре, а она њему каже: ,,Владико, имам нешто да ти испричам.“ А он каже: ,,Хајде, баба Маро.“ Па каже: ,,Прије неки дан, за мене је и сан и јава сан, пошто сам слијепа, али јавило ми се нешто.Чујем некакав глас: Маро, Маро! Ја мислио да сам мртав, а ја жив.“

Она ће рећи: ,,Па ако си тјелесно мртав, душа ти је жива.“

А онда чује други глас: ,,Вељко.“ А не види ко му говори.

,,Вељко, зове те отац“, она каже.

А он ће рећи: ,,Какав отац, Маро? Ја не признајем никаквог оца.“

А она ће рећи: ,,Па чекај, то мора да је небески отац који те зове.“

И каже како га зове и да се ,,Он сав усмјерио према некоме, не видим ко је. Чујем само глас: Вељко, док си био на земљи, дао сам ти разум и памет. Хајде да видимо шта си урадио са оним чим сам те обдарио.“ И каже Мара: ,,Као скамењен он постаде пред неким, не знам пред ким.“ А сигурно пред лицем Божијим. И она каже: ,,А ја дођох теби и да те питам владико: Ко је тај Вељко?“

Па каже владика: ,,Потрефило се четрдесет дана послије смрти Вељка Влаховића.“

Као што је предање Цркве да у четрдесети дан душа излази на први суд пред лице Божије, послије свога упокојења. Па ето и тај Вељко који је порицао Бога, крштене душе је био, из знамените породице, Милинка Влаховића, чувенога мојковачког ратника и онога који је са Костом Пећанцем и војводом Радовићем дизао устанак у Тимочкој крајини 1917. године. Али такво је вријеме било и тако је Вељко Влаховић, послије своје смрти, ипак био прикован пред лице живога Бога. Не само он, него сви они који Га поричу.

Богу много вајде од њихове вјере или невјере, али морамо и ми, и сви колико нас има, да положимо рачуна пред живим Богом, без обзира како и чиме се овдје надахњивали на земљи, одрицали или прихватали Бога. Али наравно, најбоље је бити заједно са праведницима Божијим какав је Свети деспот Стефан Лазаревић, владар ове Зете древне, владар Рашке и Србије. Онај који је у пресудна времена био на челу овога распетога народа кроз вијекове, али који је остао до краја и витез Божији, и који је сачувао своју душу и душу свога народа. А посебно његова мајка, Света Евгенија. Таквих мајки ријетко је на земљи бивало, каква је она била. Не само што је све жртвовала за вјеру и отачаство, него је чак, да би спасила свој народ и своју земљу, своје дијете, своју Оливеру дала да буде слушкиња и наложница тадашњег султана Бајазита. Ево, вратила се она на Бешку, тамо код своје сестре Јелене, у старе дане. И ту је сахрањена, понијевши један од најстрашнијих крстова који је ношен од било кога на овим нашим просторима.

А и крст наше Зорице, наше Марице, диван Божији крст који су носиле, и као мајке и као супруге. Носиле су часно свој крст. Кратко поживјеле, али својим подвигом, својом врлином, својим богољубљем и својим братољубљем, оне су себе прибројале праведнима. И блажен је пут њихов и пут свих оних који овдје почивају, на овоме светоме гробљу, сабрани око овога светога храма, Светога Јована Крститеља.

Његовим молитвама нека би Господ и њих упокојио и све који овдје почивају на овоме гробљу. И нека би Господ и нас утврдио у правди Божијој, у истини Божијој, љубави Божијој. И у вјерности Христу Богу нашем, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This