Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 17. јула 2009 године

Данас прослављамо великога светитеља Цркве Божије Светог Андреја, епископа Критскога. Архиепископа који је живио у давна времена и за кога је остало записано да је као дијете био нијем, није могао да говори, и његова благочестива и побожна мајка га је донијела и примио је Свето причешће. И примивши Свето причешће, Свети Андреј је проговорио, не само да је проговорио него је и постао један од ријечитијих  и најдаровитијих учитеља Цркве Христове, који нам је оставио онај чувени канон Андреја Критскога, који читамо на почетку Великог четрдесетодневног поста. Оставио је и Тумачење Откривења Јовановог и друга тумачења и дивне поуке којима се до данас храни Црква Божија.

Овај догађај који се догодио са дјететом Андрејем је изузетно значајан и показује како је моћ и сила Божија у Причешћу и зашто је Црква Божија све своје тајне и сав свој живот и све дарове Божије сабрала око тога светога дара, око те Свете тајне причешћа – тајне примања Тијела и Крви Христове. И зашто је Господ када је завршавао свој земаљски живот сазвао своје ученике у Јерусалим и онда узео хљеб, преломио га и рекао: „Узмите, једите ово је Тијело моје, које се за вас ломи на отпуштење гријехова“. А онда је узео и чашу по вечери и рекао: „Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога завјета која се за вас и за многе пролива за опроштење гријехова“, додавши: „Ово чините у мој спомен када год овај Хљеб ломите и ову Чашу пијете, ви се моје смрти и мога Васкрсења сјећате.“ У тој великој, светој тајни ми се на живоносан начин сјећамо, оприсутњујемо у свој свакидашњи живот, живот Цркве, само присуство Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. У Светој тајни причешћа је присутан сам Господ, оно Његово тијело које се родило од Пресвете Дијеве на тајанствен начин. Па се зато и Црква, која се причешћује од Његовог тијела, назива Његовим тијелом. Зато и они који примају ту Светињу над светињама, они се сједињују са Њим и виде Га и осјећају на начин на који су Га видјели и опипали Његови први ученици.

Тако и сва Црква кроз вијекове на исти начин Господа доживљава. Зато и пјевамо на крају Литургије ону дивну пјесму: „Видјесмо Свјетлост истине.“ Не само чусмо, него и видјесмо свјетлост истиниту, примисмо Духа Свесветога, Пресвету Троицу. Велика и света тајна примања Тијела и Крви Господње, велика и света  тајна присуства Божијег са нама и међу нама, а Свето причешће, залог живота, како Га називају Свети оци и лијек безсмртности. Они који примају Тијело и Крв Господњу примају безсмртни, вјечни и непролазни живот. Онај који јесте Господ, живот који дарује Господ онима који Га љубе, јер Он је, кога примамо, пут. И не само ум по којем треба да ходимо и по којем ходимо, него и истина. И не само истина која нам се јавља и открива, вјечна и непролазна истина о Богу, о свијету, о човјеку, о људскоме смислу, него је и живот. И не обични живот, него живот Вјечни и бесмртни, онај живот који исповједамо и у кога вјерујемо, вјерујући у Васкрсење мртвих и вјерујући и знајући да је Бог Бог живих, а не бог мртвих.

Зато кад год се неко упокоји, онда и ми се молимо да их Господ упокоји у њедра Аврамова, Исака, Јакова, праотаца и да Га упокоји тамо гдје сија свјетлост лица Божијега. Ево упокојио се ове ноћи један дивни свештеник наше цркве, протојереј Бранко. Управо што се упокојио и што излази пред лице Господње, ми смо га и поменули на овој Свеој литургији, молећи се Господу да Га упокоји у мјесту свијетлом, у мјесту гдје нема болести, туге и уздисања. Поменули смо данас и ђенерала Дражу, Драгољуба Михајловића, једног од великих страдалника нашега народа. Хришћанина који је живот свој жртвовао за вјеру и отачаство, заједно са многим другима, и који се жртвовао, којега су жртвовали. И којега су не само жртвовали, него су га као и Господа блатили, оцрнили, прогласили за издајника. Њега који је сав свој живот и своје дјело жртвовао и приносио за слободу свога народа, за борбу против нацифашистичког и комунистичког зла, не зна се које зло је било веће од та два.

Нацифашистичко је обоготворило крв и расу, а ми хришћани се не клањамо тијелу и крви него страшноме и животворноме, живоносноме Богу. Као што је и комунизам, бољшевизам, обоготворио класу, безличну причу о људском пролетеријату, о безличном свијету, проповједајући братство и заједницу, али га темељећи на оцеубиству и братоубиству. Онај који Бога убија, убија Оца небескога. Зар то није чудно да су, у вријеме тога система комунистичког, многи убијали своје оце гдје су убили Бога Оца, а да не говорим о томе колико је братске крви проливено, колико је жртвовано… милиони људи. Не само у Совјетском Савезу, свједоче савременици, ти збивани историчари, преко од шездесет милиона! А и код нас стотине хиљада су жртвовани. И данас њихови гробови су остали неопојани. Треба отићи до Лисичјег потока, овде у Београду, гдје тврде људи да је преко дванаест хиљада побијено послије такозваног ослобођења, овдје испод Калемегдана, такође. На стотине и стотине хиљада њих побијених у Јасеновцу, они су пливали Савом, вода их је донијела и овдје су вађени. Још нијесу на прави начин опојани. Око манастира Ваведења, такође, све је гроб до гроба, невино побијених људи. Игралишта, као што је у Чачку, почивају на костима невино побијених људи, не само оних у Крагујевцу побијених од нацифашиста него и од безбожника наших, који су покренули крваво братоубилачко коло 1941. године током окупације.

Страшна времена која су уродила плодовима злим и опаким, само неке од њих поменусмо. Оне стотине хиљада побијених од усташа и фашиста, с једне стране, и оних стотине хиљада побијених од других безбожника, од комуниста, који су побили невине људе, и то не само у току рата, него крајем рата. Данас је откривено да је 1945. године, послије ослобођења, преко четири стотине хиљада побијено у Словенији, и међу њима хиљаде и хиљаде наших одавде, који су потекли из Србије, Херцеговине и Црне Горе. Међу њима десетине и десетине свештеника. Међу те спада и Митрополит црногорски Јоаникије, који је доведен и убијен у Аранђеловцу. Ни данас му не знамо ни гроба ни мрамора. Све су то они који су жртвовани тим безбожним идеологијама, које су хтјеле нове поретке да стварају по Европи. Имамо многих поредака који су, све што су радили, урадили у име човјека, добра људскога, а у ствари убијали управо онога за кога су се, наводно, борили и убијали хиљаде, стотине хиљада, да не кажем милионе људи.

Међу њима је, ето, и Драгољуб Дража Михаиловић, ђенерал, издан и продан. Као што су Христа издали и продали за тридесет сребрњака, тако је и он издан и продан од својих савезника. И устоличен је у Београду, у Србији, у ондашњој Југославији, безбожник Броз, који је из осветољубивости побио толике људе послије тога и који је увео један тоталитарни систем, који је унизио људско достојанство, достојанство народа. И кад се све то сабере, послије свих тих збивања, долазе 1990-е године, када они који су припадали тој и таквој идеологији, они је сад мијењају. И шта се догађа? Прихватају ову идеологију због које су побили милионе. Они су сад, многи од њихових духовних потомака, за многопартијски систем, за демократију, за интеграције, за све су они сада. А до јуче шта је било и како је то било, то је сада ,,Ништа се није догодило“. А много тога се догодило, много страшнога се догодило.

Жртвовати себе за ближње своје, као што се Господ жртвовао за ближње Своје, живот Свој принио за живот свијета, тако су и многи послије Њега жртвовали себе за ближње и спасење свијета. И то је света Божија жртва, богочовјечанска жртва и жртва оних који су христолики и боголики. А друго жртвовање је жртвовање других за себе. И једно и друго је жртва, само што је једна демонска жртва, принос демонски, принос злу, мржњи, нечистој савјести, а друга је жртва света, чудотворна, животворна жртва, жртва христолика и жртва боголика. Зато Свето причешће није ништа друго него свједочанство те и такве жртве, Божије жртве. Ми се причешћујемо Тијела Господа Бога нашега и Спаситеља, који је Себе жртвовао за живот свијета и који нама дарује Себе за наш живот и наше спасење. Тој светој жртви је служио наш отац, протојереј Бранко дуго година свога живота, као свештеник ту жртву је служио и ту жртву је приносио. И приносио је и себе самога и сав живот свој принио до свога последњег издисаја Господу на принос и на жртву.

Нека би Господ њега, ђенерала Дражу и све који су живот свој жртвовали за вјеру и отачаство, упокојио у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Симеона Мироточивога. И нека би се кроз њих прославило име Божије, нека би они били путоказ и будућим покољењима, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

 

Pin It on Pinterest

Share This