Izaberite stranicu

Пише: Новица Ђурић

Подгорица – Кад је ухапшен председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић и на Видовдан испоручен Хашком трибуналу, био сам главни и одговорни уредник „Гласа Црногорца”. Дан по много чему болан, да болнији не може бити. У редакцији сви питају да ли је Србија смела да на тај светли дан испоручи Милошевића да тамнује у хашком казамату. Питају и скоро углас одговарају: „Срам их било! Зар на овај дан? Бог ће их казнити, невере и издајнике… слуге Запада… шпијуни…” А од зидова као да одјекује: „О, кукавно Српство угашено”.

И како се примицао крај том дану и дошло време да се осмисли насловна страна, одлучујем да буде сва црна с Милошевићевом фотографијом, испод које ће писати управо то што су зидови „узвикивали”: „О, кукавно Српство угашено”.

Недуго након тог издања сретох се с митрополитом Амфилохијем, с којим сам на многе теме разговарао, а неке од њих ће заувек остати само наше. Из те очинске заоставштине имао сам његов благослов да обелоданим, сада јавно, пошто сам то причао многим нашим пријатељима, његове речи поводом црне насловне стране „Гласа Црногорца”.

Никада нисам осетио такву приврженост и љубав као митрополитову према „Гласу Црногорца”. За њега је овај лист био црногорски „Монд”. Говорио је да по својој тачности и господству мора да личи на „Монд”. „Што је за Французе ’Монд’, то је за нас ’Глас Црногорца’”, понавља.

Знао сам, када тако почне наш разговор, да следи и она његова друга, саветодавна реченица, али овог пута има дозу замерке. „Па добро”, почиње владика, „Како ти иде с новинама? Видим, а и људи ми кажу да је то доста добро. Но, ми реци ко је одлучио да цела насловна страна новина буде црна, с оном поруком ’О, кукавно Српство угашено’?”

„Ја, владико”, рекох.

Тајац. Чекам да ме сада грди и прошива онако мекано, а болно.

„Да ниси мало претерао?”, пита ме. Ја се огрнуо Видовданом и само у вези с тим покушавам да оправдам насловницу новина које владика воли од свих највише.

Онај ко је био против неких Милошевићевих потеза за време његовог владања био је и митрополит. Није то крио, нити је касније себе због тога прекорио.

Време је одмицало и Милошевића одбрана пред судом у Хагу променила је много шта код митрополита, али и на неки начин обавезала га да иде к њему и разговара као с човеком који има уверење да је оно што ради одбрана Срба од западних поробљивача. То је код митрополита изазивало бес и неретко би и подвикнуо кад је говорио о западним, како је говорио, „убицама наше деце”.

Обрео се митрополит у Хагу и није исповедао Милошевића, човека који је верно припадао комунизму, али су исповедали један другог о страхотама историје која се у сваком веку понавља према њиховом народу. Ту су били под истим крстом и свако је на свој начин, најснажније што је могао, знао и умео, бранио свој намучени народ.

Није владика много причао, не да се бар јавно обзнанило, о разговору с Милошевићем у хашком казамату, али га је јавно бранио исказујући му захвалност и поштовање за држање у суду највеће неправде у 20. веку.

Владику је некако копкала неодлучност што није отишао у Хаг и сведочи Милошевићу.

„Не одох на суђење Милошевићу у Хаг. Послушах савет Цркве. Црква је тако говорила, а моје срце је то искрено хтело. Не одох…”, тихо изговара митрополит.

„Владико, ипак сте Милошевића посетили у Хагу пре његовог уморства у том казамату”, кажем.

„Да. Да. Па да.” Док изговара поглади два-три пута седу браду и додаје: „Посетио сам га, али не сведочих… Не!”

„Шта Вам рече?”, упитах га.

„Ништа. Ћутао је”.

„Народ је све то добро разумео, ако не тада – сада сигурно. А и на сахрани његовом брату Бориславу, након опела у Љеворечким Тузима, рекли сте пред свима да сте се о Слободана огрешили и извинили”, кажем му.

„Погрешио сам што нисам отишао. Време све гласније показује и тек ће показати да се он искрено борио за српски народ. Његово име ће у књизи вечних бити уписано неизбрисивим словима”.

Помало неочекивано, излете ми реч:

„Владико, да мало не претерасте?”

„Не. Ни ти онда, а ни ја сада”, одговори ми.

„Њему су”, настави, „судили они којима је требало да се суди. Нису му пресудили, невин се преселио у Царство небеско. Божји суд на крају све решава. У имену Божјем је и суд и правда…”

Извор: Политика

Pin It on Pinterest

Share This