Izaberite stranicu

На данашњој Литургији у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, на Светој Литургији коју је служио епископ буеносајрески и јужно-централно амерички Кирило у чин презвитера рукоположен је ђакон Павле Божовић. Отац Павле служи у цркви Светог Димитрија, вјероучитељ је при Саборном Храму Христовог Васкрсења, а дугогодишњи је новинар у радију Светигора.

На трпези љубави он се обратио ријечима благодарности. Његово поздравном слово преносимо у цјелини:

 

Како је само тешко недостојним устима правилно заблагодарити Богу за неописиви дар који сам примио. Зато прибјегавам ријечима Светог апостола Павла из писма Тимотеју „Захваљујем Христу Исусу, Господу нашем, што ме за вјерног прими и постави ме у службупоказавши на мени првоме сво дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у њега за живот вјечни

Нарочито тугујем што не могу захвалити лицем у лице захвалити и нашем светопочитвешем митрополиту Амфилохију, архипстиру светом, незлобивом и чистом који је благословио да примим овај свети дар. Он је своје очи увијек одвраћао од мана и грехова својих ближњих и тражио у њима трагове оних врлина у којима је сам обиловао.

Хвала и његовим вјерним синовима преосвећеним епископима Јоаникију и Кирилу који су довршили овај наум благоженоупокојеног митрополита Амфилохија. Нарочита ми је част што је руке на мене положио Владика Кирило, син овог светог храма под чијим сам сводовима и сам заволио Господа и његову науку.

Свијет у коме живимо и даље дијели ону збуњеност јеврејског свештеника Никодима који је чуо од Христа да се човјек рађа два пута – једном од својих родитеља а други пут одозго, водом и духом.

Са та два рођења, Хришћанин добија и двије породице, ону по тијелу и ону по духу. Сваки човјек својој породици дугује много и превише, тако и ја у овом за мене емотивном тренутну не могу да се не захвалим свима за велику љубав према мени којом су, свјесно  или несвјесно, свједочили и указивали на Господа Исуса Христа

Желим да захвалим на љубави и подршци својој супрузи Јелени која ми је била и надам се остаће подршка за живот у Христу и његовој Цркви.

Нарочито желим да захвалим својим родитељима. Моја мајка Оља својом жртвеном љубављу према свима, највише према мени, посвједочила је својим животом Христа који је из љубави, коју међу људима можемо упоредити само са мајчинском, принио себе као жртву за живот свијета. Могу мирно рећи  да сам љубав Христову препознао управо према оној коју ми је прижала мајка. Бескрајно јој хвала за то.

Мој отац Горан, поред очинске и родитељске љубави, примјером је поучавао своје синове како се, и по цијену великих одрицања, остаје вјеран свом народу коме је одано служио у времену када су се многи одрекли од њега. Ову али и многе друге вриједне лекције од њега су усвојили и његови синови, Јосиф, Давид и Аврам, који, иако млађи, свом старијем брату у многоме могу бити примјер из ког ћу учити.

Нарочиту захваност дугујем и ујаку Мому, поред редитеља веома важној личности мог одрастања. Он је поред многих врлина био и учитељ вјере – и данас чувам као вриједну реликвију икону који је донио са свог вишемјесечног бораква као конзерватор у Пећкој Патријаршији.

Данас са нама због здрастених проблема није ђед Ђорђе, голоотчки и мученик  бројних животних недаћа. Овом догађају са оног свијета радују се сигурно и преминули чланови моје породице баба Нада која је за живота предвидјела овај догађај и тетка Лидија која ме је као дјечака учила молитви, као и баба Анка, те ђед Љубо чији  ликови блиједе али топли осјећај љубави остаје. Хвала и свим другим члановима породице без којих сигурно данас не бих био овдје.

Поменули смо да рођењем у бањи крштења сваки хришћанин добија и другу – духовну породицу тј Цркву која није ништа мање значајана за живот човјека.

Нарочито мјесто у тој породици за мене је имао мој духовни отац протојереј Мирчета Шљиванчанин. Он је мени и мојој браћи у Христу отворио врата Цркве. Очинском љубављу, молитвом и бригом везао нас је за Христа поучавајући прије свега соспственим примјером честитог и врлонског живота и љубави према Богу и ближњима.

Велику захвалност дугујем и протојереју Николи Пејовићу. За црквену заједницу покрај моштију Светих момишићких новомученика везано је наше упознавање са богослужењем које смо завољели гледајући примјер оца Николе. Он нас је увео и у велику Светигорину породицу у којој је била и остала радост и част служити Богу.

Нарочити благослов  за мене је било досадашње ђаконско служење у цркви Светог Димитрија  на Крушевцу уз по много чему изузетног оца Бориса Брајовића као и браћу Драгана, Владана и Слободана те друге чланове парохије у којој сам одрастао, у којој су стасавали и моји родитељи и родитељи мојих родитеља.

Мој сусрет са Црквом нераскидиво је везан за овај свети храм поред кога сам растао. Зато нарочито благодарим старешини оцу Драгану као и Далибору, Миладину, Предрагу, Бранку и Владу као и браћи и сестрама сатрудницима на истом задатку међу којима би нарочито издвојио колегиницу и пријатељицу Ану, са којом сам се до сада био на највишем задатку увођења дјеце у тајне вјере кроз вјерску наставу.

Велики учитељи били су ми и моји ученици. Благодарим Богу на сусрету са њима, дио мог срца заувијек ће остати у овој учионици у  којој се налазимо ма гдје год ме потреба Цркве даље одвела у животу.

Овај својесврсни поменик захвалности не би био потпун без истинског и правог свједока Христа у мом животу. То је мој кум и брат Нино Радовић. Најискреније и најоданије 25тогодишње пријатељство и кумовску љубав са њим доживаљам као један од највећих дарова којим ме је Бог благословио. Хвала куме.

Хвала и другим кумовима и пријатељима, браћи и саборцима. Хвала Вам свима. Бог вас све благослвио и наградио за велика добра која сте ми учињели јер се ја  по слабости никада не могу вратити на прави начин.

 

Pin It on Pinterest

Share This