Izaberite stranicu

У име владика, за трпезом љубави, након сахране Митрополита Амфилохија, Митрополита и учитеља, бесједио је Владика диселдорфски и све Њемачке Григорије.

Бесједу Владике Григорија преносимо у цјелости:

Ваше Екселенције, Еминенције, драга браћо и сестре, драга и мила и честита породице Радовић,

Добио сам благослов од владике Јоаникија да у име нас владика кажем неколико ријечи за овом трпезом која је у спомен Амфилохија, нашег оца и митрополита и учитеља.

Данас смо чули много лијепих ријечи, чудесних ријечи које су описивале и описују његову личност. Зато ћу покушати да кажем коју ријеч из једног угла који данас није изражен, а сасвим је природно да није, јер је немогуће то све изразити – како је лијепо рекао Владика Јоаникије – и изражаваће се у будућим деценијама и стољећима.

Прије тридесет пет година, као осамнаестогодишњак, пожелио сам да ми духовник буде Амфилохије, а то је ваљда сваки младић који је постојао на тлу Српске Православне Цркве желио. Кад сам дошао код Амфилохија, он ми је рекао: „Хајде ти код Атанасија. Биће ти боље”, и ја сам помислио: „Куд сад ово, види како немам среће”, а онда ме је читав живот Атанасије упућивао на Амфилохија. И немогуће је да будеш код Атанасија, а да не будеш код Амфилохија и обрнуто, јер то пријатељство је задивљујуће, и вјерност у том пријатељству.

Онда сам ишао у богословију са Јованом, синовцем Амфилохијевим, и тако упознао његову браћу и његову дивну мајку Јованку – Јоку, и Павића, и пуно, пуно лијепе хране појео у њиховом дому. А од Павића, као и од Амфилохија и Атанасија, учио сам, колико сам могао, о животу.

Овом приликом, прочитаћу нешто што сам негдје друго писао – а мислим да ће сваки архијереј пронаћи себе – онашем односу према Амфилохију као учитељу:

На Богословском факултету у Београду, он је био онај учитељ који несебично открива свијет теологије, тумачећи нам аутентично не само учење о Богу, већ и сам живот и све оно од чега је живот сачињен. Својом појавом, изузетно широким образовањем, нарочитом животном енергијом, непоколебљивом и живом вјером у Христа Бога, а понајвише својим безграничним човјекољубљем, од првих дана се, уз свог најбољег пријатеља Атанасија, наметнуо као наш учитељ и путеводитељ: онај коме се безусловно вјерује; онај за којим се иде, и то се иде без задршке. Куд он иде, ми идемо за њим с пуним повјерењем. Али оно што је најчудесније, најдивније: он то никада од нас није тражио. Идемо за њим са повјерењем и љубављу, и то чак најтежим стазама. Такав неприкосновени ауторитет потоњег цетињског Архипастира, понад свега је извирао из његове духовне и душевне ширине, којом је умио да пригрли и разумије свако људско биће, без обзира на природу његовог посрнућа или на тежину пада. Какви год да смо, пред њим смо сви били једнаки, у његовој љубави и сверазумијевању које нам је пружао, дозвољавајући нам свима подједнако да неспутано узрастамо уз његову доброту и стрпљење.

Такав је био Амфилохије као учитељ.

Још је један детаљ, мислим, врло важан да га се сјетимо, поготово ми који живимо, могло би се слободно рећи, у раскоши, ми којима многи служе, ми који наређујемо… То је слика коју ћете многи у својим очима видјети кад вас подсјетим.

Ако сте било кад и било гдје са Амфилохијем наишли поред убогог и сиромашног (То је онај тренутак кад ми људи најчешће убрзавамо корак, лакше нам је да га не гледамо, лакше нам је да не губимо вријеме са њим. Па и ако му нешто дамо, то дамо на брзину, или не дамо ништа), ако сте некада ишли са Амфилохијем гдје има пуно таквих, морали бисте изгубити цијели дан, јер би он са сваким од њих причао као да је цар и као да је краљ. Исвакоме би тихо, испод руке, понешто дао, све што би имао од новца… Али оно што је најважније: он је тим људима, поред којих људи обично пролазе брзо, давао пажњу. Он је био врло пажљив према њима. Слушао је досадне баке, луде, кљасте, убоге и сиромашне, као да су најумнији, најпаметнији, најчеститији… и тако показивао Христову љубав. Мој утисак је да је то, што понекад заборавимо, била највећа и најдрагоцјенија слика коју смо могли да запишемо у свој ум и своје срце.

Трећа слика, најважнија, макар за мене, и поготово данас:

У овом тренутку, овога дана, у Црној Гори, многе душе плачу, многе мајке плачу, многа дјеца, дјевојке,дјевојчице… Народ плаче. Али, овога дана је васкрсно осјећање. Ја цијели дан, тако ми се чини, не могу да се отмем том утиску да је данас Васкрс. Да је данас Побједа. И то побједа онога који је као ријетко ко, као нико у наше доба, знао да Васкрсења не бива без смрти. И зато је он побиједио. Прије свега зато што је Христов, зато што је ишао за Христом, зато што је часно носио име Христово, али и зато, мислим, што је он то све спроводио у живот: сваку Христову ријеч, па и ту ријеч да не презре никога. Зато је он гледао те сиромахе тако. И колико данас сиромаха у Црној Гори плаче, јер знају да неће више нико бити такав, да њих тако слуша, ускоро… Неће бити могуће, јер се такав врло ријетко рађа.

Дакле, осјећај Васкрсења данас је највећи осјећај који можемо да имамо. Због те жртве и због тог односа према сиромасима и онима који су понижени, због тога Митрополит никад није имао страха од оних који су богати и моћни. Не можете немати страха од богатих и моћних, а презирати сиромаха. А кад сиромаха видите као великог и моћног, онда и богатог и моћног видите као сиромаха. Због тога је непотребно да поновимо да је Амфилохије и отац и светитељ, и учитељ и путеводитељ.

Нама архијерејима је највећи проблем… У Црној Гори је Амфилохије родио своје синове духовне, који могу, захваљујући његовој надљудској борби, ипак сад полако да управљају бродом кроз мирно море. Свети Саво ће сигурно имати све то у виду и молиће се Богу – добиће ускоро Митрополија новог Митрополита, и овдје неће бити великог вакума. Али треба да схватимо да нећемо моћи у сабору да имамо другог Митрополита, нећемо моћи да имамо другог Амфилохија, јер он не постоји. У том смислу, можда је данас најбоља порука да се од њега научимо ономе чиме је он живио, а то је љубав и праштање, незлопамћење. Не постоји ниједан човјек кога сам срео на земљи, а вјерујем да то свједочите сви, коме сте могли рећи све у очи, све што вам се не свиђа, ма све против њега и све на њега, и да онда очекујете да вам каже: „Добро ти мени рече, човјече, ову ријеч!”; и да вас загрли и да вас помилује по глави, а не да вам о глави ради.

То је Амфилохије.

Зато је данас Васкрс.

Христос васкрсе!

Тијана Лекић

Pin It on Pinterest

Share This