Izaberite stranicu

Интернет-литију 2. августа 2020. предводио је Његово високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. 

Ваше високопреосвештенство, најприје дозволите да Вам у име Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и других архијереја Српске Православне Цркве чија се јурисдикција простире у Црној Гори изразимо велику захвалност што сте нашли могућност, да и поред великих обавеза које имате на дужности предсједника Одјела спољних црквених веза у Руској Православној Цркви у овај празнични дан говорите у „ИНТЕРНЕТ ЛИТИЈИ“. Као што Вам је познато, послије усвајања антицрквеног закона народ Црне Горе је изишао на улице, да изрази своје незадовољство због неправде која се нашој Цркви наноси тим законом. Против неправде наш народ, односно Црква, устала је мирно, ненасилно и молитвено кроз наше литије. Стотине хиљада људи је мјесецима сваког четвртка и недјеље мирно у братској љубави и молитви призивало наше власти, да се тај неправедни закон повуче или измијене његове спорне одредбе. Због мјера везаних за епидемију COVID 19 молитвене шетње су привремено обустављене и пресељене на интернет пространство. 

Знамо да сте добро упознати са процесом који се у Црној Гори одвија већ дужи низ година, а посебно се интензивирао у последњих годину дана везано за проблем слободе вјероисповијести, односно закона о црквама и вјерским заједницама, који је влада Црне Горе једнострано наметнула а парламент изгласао крајем прошле 2019. године. О томе, колико сте упознати са том темом најбоље свједоче Ваши јавни наступи, као и изјаве највиших органа Руске Православне Цркве, Светог синода и свјатјејшег Патријарха Кирила. У којој су мјери људи упознати у Руској Цркви и у Русији уопште са овим проблемима? И како Ви гледате на развој догађаја, укључујући и недавне, везане за неуспјеле преговоре експертских тимова Цркве и црногорске Владе?

Ја бих хтио да срдачно поздравим све оне који нас вечерас гледају у Црној Гори и у Србији и све оне који нису равнодушни према судбини православља у Црној Гори. Шаљем свој срдачан поздрав Његовом високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију и другим архијерејима, који врше своје служење на црногорској земљи. Хтио бих, на првом мјесту, у име Његове светости Патријарха московског и све Русије Кирила, као и у своје лично име и у име Руске Православне Цркве, братску Српску Православну Цркву да увјерим да имају нашу укупну подршку. Желим да изразим своје дивљење подвигу исповједништва који пројављује данас православни народ у Црној Гори. Ја сам понио веома јак утисак од прилога које сам могао да гледам, који су били преношени и на нашим централним руским телевизијама, гдје сам видио десетине и стотине хиљада широм црногорских градова који исповиједају своју вјеру, и ти снимци су оставили велике и снажне утиске уопште на цио наш вјерујући народ у Русији и наравно да сви бринемо за судбину Цркве у Црној Гори. И поздрављамо то што су православни вјерници Црне Горе, који због епидемије немају могућност да се сабирају на улицама на овом интернет простору ријешили да исповиједају своју оданост православљу. То што се данас дешава у Црној Гори ми доживљавамо као директан напад грађанских власти на оно што је вјековна традиција и својина православне Цркве у Црној Гори, и ти напади нису на српску Цркву, ти напади су на канонско православље. Православље, то је васељенска вјера. То није нека вјера византијска, руска, српска или црногорска. У сваком народу и у свакој земљи та истинска вјера има своје национално изражавање. Али, канонско устројство цркве и њена административна организација се никада нијесу поклапали са административним границама држава, и многе из православних цркава су многонационалне. Руска Православна Црква, то није само Црква Русије. То је црква и Украјине, и црква Бјелорусије и црква Молдавије и то је црква и балтичких република и то је црква и држава Средње Азије. То је црква која има своју јурисдикцију и у Јапану и у Монголији и у Кини и у свакој од тих земаља Православна Црква има одређене националне одлике и оних простора у којим функционише. Али све те мјесне цркве у склопу су једне помјесне Руске Православне Цркве. Исто тако и Српска Православна Црква постоји не само у Србији него и у другим државама. И када политичари говоре да морају створити своју Црногорску Православну Цркву, одвојивши је од Српске Православне Цркве, ми се са тим не можемо сложити. Зато што је Црква устројена тако да она самостално треба да решава своја питања, а не могу црквена питања решавати политичари. Политичари треба да се баве црквеним питањима, дипломатским питањима, да се брину о социјалној сигурности становништва. А мијешати се у унутрашња питања Цркве, у црквено устројство, политичари не би смјели.

Владајућа структура у Црној Гори, односно Демократска партија социјалиста, је на свом партијском конгресу у план и циљеве за будућност уврстила и стварање своје аутокефалне «цркве». Како гледате на ту појаву, посебно имајући у виду да се ради о секуларној партији грађанске оријентације?

Христос је рекао: „Саградићу Цркву и врата адова неће је надвладати“. Данас видимо политичаре који кажу: „Ја ћу да створим своју цркву“. Посао политичара није да стварају цркве већ да стварају политичке партије, а стварање и организација цркве је прерогатив црквених људи. Знамо да су се историјски границе Цркве мијењале. То није неки факт који се не може помјерити. Напротив, то је један веома помјерљив процес. Међутим, тим процесом не треба да руководе политичари. То је, искључиво, унутарцрквени процес, и уколико нека од политичких партија поставља у своје планове стварање неке нове цркве, шта то значи? Да она нема више чиме да се бави? Да је она  ријешила сва социјална питања? А постоји такав израз као слобода савјести и слобода вјероисповијести. И уколико грађанска партија секуларне оријентације даје такве најаве да ће организовати и стварати своје цркве, то је директно мијешање у унутарцрквена питања у која политичари ни у којем случају не би смјели и требали да се мијешају. Такође, то је кршење права слободе вјероисповијести и савјести. Желим само да вам наведем примјер: Римокатоличка Црква има своје епархије и структуре у многим дјеловима свијета. При томе, црквени центар те Цркве се налази у Риму. Недавно је у Народној Републици Кини била таква ситуација гдје је кинеска власт захтијевала да Римокатоличка Црква Кине буде одвојена од Рима. Међутим, са тачке гледишта Римокатолика, то је ненормална појава. На крају, кинеске власти су ступиле у контакт са Римокатоличком црквом, у дијалог са њима и дошли су до закључка да кинески Римокатолици могу као свој центар да признају Рим. И у овом случају Рим је духовни црквени центар за све Католике у свијету.  А, на примјер за Православне, који су вјерници Руске православне цркве, и то не само оне православне који живе на територији Русије већ и на територијама које сам раније поменуо, духовни и црквени центар је у Москви. И морамо да знамо да то није политички већ духовни центар. И иста је ствар са Српском православном црквом која има структуре у разним државама. Међутим, њен духовни центар је Српска Патријаршија, који се тренутно налази у Београду а некада се налазила у Пећи. Исти је случај и са Руском православном црквом, чији се духовни центар налази у Москви. Међутим, он се некада налазио у Кијеву. И из тог разлога, политичке партије не треба да се упуштају у авантуре са стварањем нових цркава. Дајте црквеним људима да сами решавају своја питања и своје проблеме.

Ових дана предсједник Црне Горе је изјавио да се Српска Црква одупире дијалогу са црногорским властима и да нема договора, будући да добија такве инструкције из Москве и Београда. Такође, такве оптужбе често чујемо од разних политичара и аналитичара већ дужи временски период. Какав однос има Руска православна црква према сестринским помјесним црквама, а у том смислу и према нашој? Јесу ли оправдана оваква мишљења?

 Руска Православна Црква не може давати неке инструкције сестринским помјесним црквама, али Руска православна црква може подржати сестринске помјесне цркве, на првом мјесту молитвено, што она и чини. Ја желим да напоменем и то да везе између Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве имају своју многовјековну историју, и такође желим да напоменем о оним дубоким историјским везама које постоје између руског православног народа и црногорског православног народа, и није у Русији већ у Црној Гори настала она чувена пословица „Нас и Руса има толико и толико“ и наводи се одређени број. Јединство наших народа је запечаћено и крвљу наших војника који су своју крв проливали за ослобођење балканских земаља. И то је историја која је за нас света. И ми наравно подржавамо српски народ и црногорски народ и подржавамо и подржаваћемо Цркву у Црној Гори и Србији. Али, наравно, подржаваћемо ону канонску цркву а не неке расколничке групације, оне које себе називају православним, а у суштини су самозванци и самопосвећеници.

Овдје је познато, да је Руска Православна Црква, у протеклих двије деценије приликом разних турбулентних превирања, везано за Црквено-државне односе у Црној Гори, била спремна да подржи сваку иницијативу у погледу побољшања и регулисања тих односа. И осим редовних сусрета и контаката са представницима Српске Православне Цркве, имали сте сусрете са највећим представницима црногорске власти. Познато је да је господин Ђукановић у Москви имао сусрет са блаженог спомена Патријархом Алексејем Другим. Такође, садашњи Патријарх Кирил, приликом освећења Саборног Храма у Подгорици имао је такав сусрет. Ви, приликом своје посјете Црној Гори 2011. године, имали сте сусрете са државним врхом наше земље. Каква је Ваша порука црногорским властима на данашњи дан?

Наша порука је веома проста: Даље руке од канонске и православне Цркве! Дубоко смо убијеђени да они политичари који се мијешају сада у црквено питање у Црној Гори, да не раде само лоше већ и дубоко антинародно дјело и да иду против свог народа. О томе и свједоче десетине хиљада људи који су излазили на литије по цијелој Црној Гори. О томе свједоче потписи љекара, учитеља, војника, адвоката, професора и свих оних људи који ових дана сабирају своје потписе и тиме исказују подршку правој Црногорској Православној Цркви која је јединствени дио Српске Православне Цркве. У тој ситуацији, држава која је отишла против канонске цркве је посвједочила да је отишла против свог народа. И наша порука црногорским властима је веома проста: зауставите се, размислите и прекините са прогоном и са завршавањем дјела које сте започели. Још до почетка ове епидемије, изгледа по наредби предсједника Ђукановића, мени се обраћао и амбасадор Црне Горе. Донио ми је, већ чувени закон који је већ усвојен са преводом на руски језик и покушавао је да ме убиједи да никаква дискриминација православне цркве тамо не постоји. Ја сам тамо прочитао неке ствари које ћу рећи сада по сјећању, а увјерен сам да ви боље знате текст тог закона. Ја сам тамо прочитао да сва црквена имовина која је саграђена до 1918. године аутоматски постаје државно власништво, а тек на основу тога нека државна управа или неко министарство може да решава којој религиозној структури ће додијелити одузету имовину од канонске цркве. И тада сам рекао господину амбасадору, имајући у виду власт у Црној Гори, да ви стварате такву атмосферу гдје омогућавате национализацију и отимање црквене имовине са могућношћу додјељивања те исте имовине неким другим структурама. То је веома опасан пут и желио бих, обраћајући се црногорским властима, да кажем следеће: Уколико желите подршку народа, не идите против Цркве. Подржите Цркву и вас ће подржати народ.

У Вашим ранијим интервјуима, посебно у програму: „Црква и свијет“ видјели смо да сте повлачили паралеле између актуелне ситуације у погледу односа према Цркви у Украјини и Црној Гори. Не можемо да не примијетимо да се ни у Украјини, нити у Црној Гори та тема не проблематизује од стране не само вјерујућих људи, него уопште од друштва у цјелини. Проблематизација и у једном и другом случају долази управо од државног врха. Зашто се то дешава?

Ситуација у Црној Гори нас, заиста, подсјећа на ситуацију коју смо могли видјети у Украјини, у вријеме владавине предсједника Порошенка. Господин Порошенко је, такође, у вријеме своје предизборне кампање као један од главних циљева ставио одвајање Украјинске Православне Цркве од наше РПЦ. Мислио је да ће преко тога обезбиједити своју политичку будућност и свој други предсједнички мандат. Ради тога он је направио договор са Патријархом Вартоломејем. На нашу велику жалост, Патријарх Вартоломеј је подржао те политичке амбиције и легализовао црквени раскол у Украјини и тај чин, ни у ком смислу, није ријешио питање украјинског раскола зато што канонска Црква, као што је била и остала је у јединству са РПЦ, а расколници су остали у расколу. У том расколу у Украјини постоје људи који нијесу имали, чак, ни трага од архијерејске хиротоније. То су, такође, самозванци и самопосвећеници и никакав Томос Патријарха Вартоломеја им није могао дати легитимитет. Говорити о томе како се завршила политичка каријера предсједника Порашенка је непотребно, то је добро познато. Он је цијелу Украјину обилазио са тим несрећним Томосом, а на изборима је пропао, изгубио, како би се код нас рекло, срамотно. Томос није помогао. Мислим да велику грешку чине они политичари који стављају акценат на црквена питања у склопу својих предизборних кампања. Тим прије када се политичар не труди да добије подршку Цркве, него напротив жели да уништи Цркву у своје политичке циљеве. То јесте, њему се не допада та Црква која постоји сад у Црној Гори, већ жели да створи неку другу Цркву, али Црква и народ то је једна цјелина. Онда можда се и народ вама не допада, можда и тај народ треба замијенити неким другим народом. То је политичка брзоплетост и политички авантуризам.

Поменули сте односе између РПЦ и Константинопољске Патријаршије. Могли смо видјети, и поред оптерећених односа, приликом доношења решења и промјени статуса цркве Премудрости Божје Свете Софије и њеног претварања у џамију,  крајње негодовање у Руској Цркви због тог чина и то са највиших и са Ваше лично адресе. Шта нам можете рећи на ту тему? Да ли то може бити повод за превазилажење неких разлика? 

Желио бих само да напоменем да је Свјатјеши Патријарх московски и цијеле Русије Кирил први од православних првојерараха подигао свој глас против претварања Цркве Свете Софије у џамију када је већ био припремљен акт и решење о томе, међутим, још није ступило на снагу. Одмах за Његовом Светошћу државна Дума Руске Федерације исто је изјавила своје негодовање поводом тог питања. Постоје неки новинари код нас у Русији, у Украјини који говоре да је Патријарх Вартоломеј сам крив зашто је Света Софија поново постала џамија. Кажу да је то као једна врста казне зато што је он подијелио православље. Али, ја са том тврдњом никако не могу да се сложим зато што је Света Софија константинопољска општеправославна светиња. За нас Русе она има посебно значење. Када је равноапостолни кнез Владимир решавао коју вјеру треба да прими руски народ послао је своје изасланике на разне стране да би видјели гдје и како се ти људи моле, и која ид тих вјера ће бити најближа руском народу. Да дођу, да виде и да му кажу. Ти изасланици кнеза Владимира били су у Јудеји, били су код муслимана, били су код западних хришћана и на самом крају дошли су у Константинопољ. И када су ушли у дом Премудрости Божје у Константинопољу – Свету Софију, када су видјели како је уређена унутрашњост, те скупоцјене мозаике, када су чули благозвучно појање хорова у Светој Софији и присуствовали богослужењима, када су се вратили и све те утиске пренијели кнезу Владимиру, рекли су: Ми нисмо знали да ли се налазимо на земљи или на небу. Управо та посјета изасланика кнеза Владимира је одредила у којем правцу и како ће се сам кнез Владимир одредити, а у име његово и цијели руски народ за православно хришћанство. 

Претварање Цркве Свете Софије у џамију је удар за цијело православље и не само на православље, ја бих рекао на цијело хришћанство, уопште. То је удар који је нанио бол свим хришћанима и веома тешко се носимо са тим болом. Поједини код нас, такође, говоре да је Патријарх Вартоломеј могао да спријечи претварање цркве Свете Софије у џамију, али да он то није урадио. Ни са том констатацијом, такође, не могу да будем сагласан. Он то није могао да уради, исто тако, као што већ дуже вријеме не може да добије дозволу за отварање богословске школе на острву Халки. Турске власти игноришу Патријарха Вартоломеја. Али, веома нас жалости и чињеница да се свјетско православље, православље у цијелом свијету сусрело се са овим ударом, претварања Свете Софије у џамију, веома раздијељено. Као да није довољно што имамо нападе споља, него још и сами себи задајемо ударце. То је веома тужна чињеница. Али, у нашим животима постоје и радосни моменти. Недавно је у Москви освећен велики храм у којем ће да се моле наши војници, а у Београду се приводе крају радови на унутрашњем осликавању и украшавању Храма Светог Саве. У том благочестивом дјелу учествују руска држава, РПЦ и наши мајстори мозаичари. Надамо се да ћемо у скорије вријеме, када буду сви ти послови завршени, долазећи у Храм Светог Саве у Београду, улазећи у њега, моћи да се осјећамо као они изасланици кнеза Владимира када су ушли у Софију. 

Благодаримо Руској Православној Цркви, руској држави, руским умјетницима на њиховом великом доприносу у изградњи нашег Саборног храма, не само Београда већ и читаве СПЦ. Што се тиче односа Цркве и државе у Русији констатовано је да су недавно изгласане нове уставне промјене и да је Руска Православна Црква имала своје предлоге на ту тему. Какав значај тих уставних корекција за Цркву и за руско друштво уопште? 

На првом мјесту у Уставу Русије данас се помиње име Бог и то је веома значајно за све вјерујуће људе у нашој земљи, не само за православне него и за друге религије. Због тога су и друге религије у Русији једнодушно подржале те уставне промјене. Такође, све традиционалне религије у нашој земљи су подржале и ону уставну норму која каже да је брак савез између мушкарца и жене. Тамо имамо и друге измјене које се тичу побољшања социјалног статуса нашег народа, нпр. члан о обавезном повећању пензија. Тамо имамо чланове о заштити мајчинства и дјеце од стране државе и те уставне промјене одговарају оним очекивањима нашег народа и зато је већина нашег народа и подржала те уставне промјене. 

Инфо служба ЕБН

Pin It on Pinterest

Share This