Izaberite stranicu

Нама приговарају – због чега Православна Црква сматра толико важним полагање руку приликом рукоположења свештеника? То питање често постављају секташи. Према њиховом мишљењу, то је непотребан детаљ. Они то питање постављају подсмешљиво, не очекујући озбиљан одговор, не желећи да добију одговарајуће објашњење.

Ми овај текст не пишемо због тих самољубивих и самоуверених секташа, него ради православних људи, у жељи да им објаснимо значај полагања руку приликом посвећења у епископе, јереје и ђаконе Христове Цркве.

Свештеничко рукополагање или посвећење – представља Свету Тајну, Тајинство – једну од седам Тајни које је наша Црква наследила од времена раног хришћанства. Наша Црква од времена апостолских никада није имала сумњу по питању значаја и неопходности полагања руку – које у суштини представља својеврсну тајну додира.

У природи, органској и неорганској, ми видимо безбројну количину додира, које за собом повлаче разноврсне промене или преображаје… Додир се састоји из разноврсних осећања осетљивог, мирисног или видљивог поретка. Додиром се, генерално, може назвати сједињавање лица или предмета у времену и простору. У друштвеном животу људи поздрављају једни друге додиром руку – руковањем (то није обичај на Далеком истоку), или љубљењем руку, чела или образа (не уста у балканским земљама и Русији). Уопштавајући, можемо рећи да се цео свет састоји од додира…

Међутим, нас овде интересује само свештени додир два света – видљивог и невидљивог.

1. Велика дела Христова, учињена додиром Његових руку

После Проповеди на гори, Христа је срео губавац и поклонивши Му се, рекао: „Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити. И пруживши руку Исус, дохвати га се говорећи: Хоћу, очисти се. И одмах се очисти од губе своје“ (Матеј 8, 2-3).

Нешто касније, Исус је журно позван у Петрову кућу, где је лежала његова ташта у грозници. „И дотаче се руке њене, и пусти је ватра, и устаде и служаше му“ (Матеј 8, 14-15).

У Јерихону је двоје слепих седело на путу. Чувши да Исус иде поред, почели су да вичу: „Помилуј нас, Господе, сине Давидов! …И смилова се Исус, и дотаче се очију њихових, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за Њим“ (Матеј 20, 30). Ђаво мора да уложи много више напора да начини човека слепим, него Исусу – да учини да он прогледа. Он је управо тако и урадио – у једном трену!

Видео је Исус једном жену која је имала духа немоћи. Она је била згрчена и није се могла никако исправити током осамнаест година. Испуњен саосећањем, Исус је позвао… „И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога“ (Лука 13, 13).

И, о Господе! Ко је у стању избројати све страдалнике који су хитали или били приношени Теби, како би додиром Твојих руку оздравили, стекли снагу и чак живот! Слушај читаоче шта нам свети Лука, који је сам био лекар, приповеда: „А када захођаше сунце, сви који имадоше болеснике од раличитих болести доводише их Њему; а Он на свакога од њих полагаше руке и исцељиваше их“ (Лука 4, 40). Да, без иједне речи, једним додиром Својих руку!

И без иједне речи, једним додиром Својих руку, Он је исцелио ухо Јудиног саучесника у Гетсиманији (Лука 22, 51).

Увек брз када треба помоћи, Исус је одмах одговорио на позив Јаира, начелника синагоге и пожурио у његову кућу где је лежала његова умрла кћерка од 12 година. „И узевши девојчицу за руку рече јој: – Талита куми – што значи: Девојчице теби говорим, устани!“ И одмах устаде девојчица, и ходаше… И зачудише се чудом великим“ (Марко 5, 22-24, 38-42).

У другом случају Исус чак није ни додирнуо мртвог човека, него само његов одар. Мртав је био син јединац удовице из Наина. Процесија је ишла ка месту погребења и Господ их је срео код градске капије. И видевши тужну мајку„… Господ се сажали на њу и рече јој: – Не плачи! И приступивши ухвати се носила, а носиоци стадоше, и рече: – Момче, теби говорим, устани! И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој“ (Лука 7, 11-15).

2. Чудеса Христова, учињена додиривањем Његових хаљина

Побожни православни људи у нашој Отаџбини имали су обичај да додирују ризе свештеника за време богослужења или процесија. Тај обичај је толико стар колико и Христово Јеванђеље: он говори о вери у исцелитељску силу Господњу, која исходи из свештеничке одежде, као да се она налази на Њему Самом.

Свети Марко описује како су људи: „… На постељама доносили болеснике где год би чули да је Он. И где год је улазио у села или у градове или у насеља, на раскршћима полагаху болеснике и мољаху га да се барем скута од хаљине његове дотакну; и који год Га се дотицаху, спасаваху се“ (Марко 6, 54-56).

А о томе, какви су били ти болесници, пише свети Матеј: „И приступи му народ многи који имаше са собом хроме, слепе, неме, богаље и многе друге, и положише их пред ноге Исусове, и исцели их, тако да се народ дивљаше, видећи глуве где чују, неме где говоре, богаље исцељене, хроме где иду, слепе где гледају“ (Матеј 15, 30-31).

Запрепашћујућа историја исцељења крвоточне жене која је додирнула крај ризе Христове, испричана је од стране сва три писца синоптичких Јеванђеља. У маси народа која је ишла за Христовим стопама, која Га је стискала, налазила се усамљена и немоћна жена. Она се с муком пробијала кроз гужву до Христа како би Га додирнула. Дванаест година је боловала од крвоточења, „и много пропатила од многих лекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било“. Са губитком имовине, изгубила је и веру у људе, лекаре. У крајњем случају, поставши још болеснија и сиромашнија него икад, чула је за Исуса-Чудотворца. Зрачак светлости пробио се кроз мрак њених невоља. Она је пришла од позади, али ју је руља одбацила од Њега. „Ако се само дотакнем хаљина Његових, оздравићу!“ – говораше она у себи. Нико, чак ни Он, неће знати о томе – мислила је она – јер се стидела да каже Њему гласно да сви чују, о својој болести. И она је успела да додирне крај одежде Његове „и одмах пресахну извор крви њене, и осети у телу да оздрави од болести“. (Марко 5, 25-29). „Ко се то дотаче Мојих хаљина“, упитао је Исус; није питао јер Он није знао – јер он све зна – него зато што је желео да то буде познато народу и да покаже велику силу вере те жене.

„Ко се то дотаче Мојих хаљина?“ Немајући могућност да се сакрије „… жена, уплашивши се и дрхтећи, знајући шта јој се догодило, дође и клече пред Њим, и каза му сву истину. А он јој рече: Кћери, вера твоја спасила те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ (Марко 5, 30-34).

Зашто је Исус рекао: буди здрава од болести своје, кад је она већ била исцељена? Он као да јој је рекао: „Имајући такву веру у Мене, буди здрава и убудуће“.

Веома много у овој причи објашњавају речи Исусове „Неко Ме се дотаче, јер осетих силу која изађе из Мене“ (Лука 8, 46).

У овоме се налази кључ за објашњење свих Његових исцељења, учињених посредством додира било руку Његових, било одежде. У томе се састоји и логика и оправдање полагања руку – у Његово име – на оне који се посвећују на свештеничко служење о коме ће касније бити речи.

3. О додиривању у Старом Завету

У Старом Завету велико значење, позитивно и негативно, приписивало се додиру. Додир се може чинити и код проклињања и код благосиљања. На пример, „И ко се дотакне чега нечистога, или нечиста човека или нечиста живинчета, или којег му драго гада нечистога, па једе меса од жртве захвалне принесене Господу, тај да се истријеби из народа својега“ (3 Мојсијева 7, 21).

Јаков је имао 147 година када је умро у Египту. До умирућег оца Јосиф је довео своја два сина, Манасију и Јефрема, да би они добили благослов од свога деде. „А Израиљ пруживши десну руку своју метну је на главу Јефрему млађему, а лијеву на главу Манасији,… И благослови их у онај дан“ (1 Мојсијева, 48, 14 и 20).

Једном је запитао Мојсије Бога о имену заменика који ће повести народ кроз пустињу у Земљу Обећану. И Господ му је рекао: „Узми к себи Исуса сина Навина, човјека у ком је дух мој, и метни руку своју на њега“. Мојсије, послушавши, испунио је реч Господњу „И метну руке своје на њега, и даде му заповијести, како бјеше заповедио Господ преко Мојсија“ (4 Мојсијева 27, 18 и 23).

Међутим, додир или полагање руку на главу било је прописано законом не само у односу на мужеве изабране за службу Богу, него такође и за одабране животиње, предвиђене за жртву умилостивљења (за грехове), или за жртву благодарења: воловима, овновима или јарцима. „И доведе Мојсије теле за гријех, и Арон и синови његови метнуше руке своје на главу телету за гријех… и на главу овну“ (3 Мојсијева, 8, 14 и 18). Смисао полагања руку на такозваног „жртвеног јарца“[1], објашњава се следећим: „И метнувши Арон обје руке своје на главу јарцу живому, нека исповједи над њим сва безакоња синова Израиљевих и све пријеступе њихове у свијем гријесима њиховијем, и метнувши их на главу јарцу, нека га да човјеку спремном да га истјера у пустињу. И јарац ће однијети на себи сва безакоња њихова у пустињу; и пустиће онога јарца у пустињу“ (3 Мојсијева 16, 21-22). У томе је садржан очевидни симбол Христа, као што је Исаија предсказао о Њему: „А Он болести наше носи и немоћи наше узе на се…као јагње на заклање вођен би“ (Исаија 53, 4 и 7).

И Свети Јован Крститељ је указивао народу на Христа, сведочио о Њему (760 година касније): „Гле, јагње Божије које узима на себе грехе света“ (Јован 1, 29; Римљанима 3, 25). Бог је положио руке Своје на Сина свога као на жртву умилостивљења, да би Њиме искупио свет од греха.

О додиру се такође говори у Старом Завету: „Што се год дотакне олтара, биће свето“ (2 Мојсијева 29, 27). Дакле, додир има различита значења у Старом Завету. Преко додира нечисто постаје чистим. Додиривање олтара – освештава. Додиривањем руку, постављаних на главу мужева изабраних у име Господње, предаје им се благодат вођства или благосиљања. И на крају, полагањем руку на жртвену животињу, последњој се предаје грех онога ко приноси жртву или целог народа.

4. Христос благосиља децу

Када у нашим храмовима мајке подижу своју децу, оне су дубоко уверене да дете на тај начин додирује Христа. А пошто свештеник представља Христа , то мајке приносе децу у храм не само ради молитве, него и ради додира… И не само болесну децу, него и здраву. Неким Американцима то може изгледати чудно или ново – међутим, то није ни чудно ни ново. То исто се дешавало и у Јеванђелске дане: „И доношаху Му децу да их се дотакне“ (Марко 10, 13). Но, апостоли, не знајући у то време ништа о сили додира „одозго“ нису пуштали те који доносе децу. Они су, стога, мислили да само одрасли и болесни могу приступати Учитељу. „А видевши Исус узнегодова и рече им: Пустите децу нека долазе Мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије“. А потом је Он додао следеће запрепашћујуће речи: „Заиста вам кажем: Који не прими Царства Божија као дете, неће ући у њега“ (Марко 10, 14-15). Тако то и јесте, јер нормално дете прихвата речи Јеванђеља с поверењем, једноставношћу и послушањем, без икаквих сумњи, високоумља или лажног мудровања.

После објављивања тог основног услова за улазак у Своје Царство, Исус „загрливши их, стави руке на њих те их благослови“ (Марко 10, 16).

У житију светог Игњатија Антиохијског говори се како је светитељ, као дете, био међу том децом. Исус га је узео и благословио са посебном љубављу, предвиђајући да ће Игњатије у будућности, за време царствовања цара Трајана, примити мученичку смрт ради Њега.

5. Додир апостола

Непосредно пред Вазнесење, Исус је рекао Својим Апостолима: „…седите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу са висине“ (Лука 24, 49; Дела апостолска 1, 8). Нису морали дуго чекати на испуњење тог обећања. На дан Педесетнице (педесети дан по Његовом Васкрсењу), када су они седели у зборници „…једанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога…“ (Дела апостолска 2, 1-4). На тај начин, посредством додира Духа Светог они су били посвећени у апостолски чин, највиши у црквеној јерархији. Дух Свети не само да их је лагано додирнуо, него и испунио, обдарујући свакога различитим даровима: даром језика, исцељења болесних, истеривања демона, поред дара знања, мудрости, одважности итд. „А рукама апостолским биваху многи знаци и чудеса у народу… тако да су на улице износили болеснике и полагали на постељама и носилима, да би кад прође Петар бар сенка његова осенила кога од њих… доносећи болесне и од нечистих духова мучене, и сви се исцељиваху“ (Дела апостолска 5, 12-16).

А о апостолу Павлу се каже: „И Бог чињаше необична чудеса рукама Павловим, тако да су убрусе знојаве од тела његова или појасеве носили на болеснике и они се исцељиваху од болести и зли духови излажаху од њих“ (Дела апостолска19, 11-12).

Сличне приче читамо и о другим апостолима у Библији и Житијима Светих. У њима су се заиста оправдале речи Исуса Христа: „Заиста, заиста вам кажем: Ко верује у Мене, дела која Ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити“ (Јован 14, 12). Још чудесније дело је, заиста, било исцељење додиром сенке апостола: о тако чудесном исцељењу чак се не говори у вези са чудесима која је починио Христос. Штавише, на апостолима су се потврдиле речи Његове (тада још несхватљиве): „Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе“ (Јован 7, 38). Не рукавци, или потоци, него реке! Под живом водом подразумева се Дух Свети као што је даље објашњено (Јован 7, 39). У осмом члану Симбола Вере Дух Свети се назива Господом Животворним. Тај Животворни Дух у изобиљу се спустио на апостоле. Но, никаква река се не би називала реком, уколико би брзо прекидала свој ток: пре би то била бара или језерце, али не река. Господ Исус Христос нарочито истиче реч „река“, јер жива вода која происходи од апостола од момента силаска Духа Светог на њих, тећи ће до краја историје, до Другог Христовог доласка у слави.

Физичка смрт апостола није могла зауставити тај ток. Благодат, коју су они добили преко додира са Духом Светим, била је преношена путем додира руку њихових наследника, епископа – и кроз епископе, на свештенике, ђаконе, непрекидно на сва времена.

6. Апостолско рукополагање

Прво рукополагање (посвећење) у свештени чин помиње се у Делима Апостолским у вези са постављањем ђакона. Изабравши између себе „седам осведочених људи“, „поставише пред апостоле и они помоливши се Богу положише руке на њих“ (Дела апостолска 6, 3 и 6). Верујући народ је те људе изабрао, међутим, рукоположили су их апостоли.

Апостол Павле пише светом Тимофеју: „Из тога разлога ти напомињем да разгореваш благодатни дар Божији који је у теби преко полагања руку мојих“ – и даље објашњава какав је то дар: „Јер нама Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и целомудрености“ (2 Тимотеју 1, 6-7).

Титу поручује апостол Павле, његов духовни отац, да „поставиш по свим градовима старешине, као што ти ја заповедих (Тит 1, 5).

О Павлу и Варнави се каже: „И рукоположише им презвитере за сваку цркву, па помоливши се Богу са постом предадоше их Господу у Кога вероваше“ (Дела апостолска 14, 23). Ми подсећамо на то, јер речи „помоливши се Богу са постом“ указују на то, како се у пуној усредсређености и страху Божијем вршило рукополагање. То је корисно упозорење нашем покољењу, које је исувише склоно лакомисленом пировању поводом тог великог Тајинства.

Пост са молитвом такође је претходио рукополагању апостола Варнаве и самог апостола Павла (Дела апостолска 13, 3).

О том да сам Свети Дух узводи епископе и свештенике сведочи нам апостол Павле у његовом обраћању епископима који су се окупили у Ефесу: „Пазите дакле, на себе и све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога…“ (Дела апостолска 20, 28).

Присетимо се овде и древне молитве , која се увек изговара у моменту полагања руке на клирика који се посвећује: „Божанска благодат, која свагда немоћне исцељује, недостатке допуњује, рукопроизводи (име и чин онога који се рукополаже), помолимо се дакле за њега да дође на њега благодат Светога Духа“.

Дакле, Бог Дух Свети, Утешитељ, представља тријумфалног руководиоца Цркве Христове. Он чини «све у свему». Он је главни извршитељ и извођач свих седам Тајинстава наше древне Православне Цркве: Тајинстава међу којима се прво сматра рукоположење (свештенство). И Тајинство свештенства (рукоположења) врши се са два додира, видљивим и невидљивим, другим речима: видљивим додиром људских руку и невидљивим додиром Духа Светог.

Николај, Епископ Охридски и Жички

Превод са руског – Ранко Гојковић

Извор: Богословский Сборник, Выпуск III

Pin It on Pinterest

Share This