Izaberite stranicu

Пише:Јелена Петровић

“Тешко је бити под влашћу горега од себе.“
“Ко наноси неправду, несрећнији је од онога који је трпи.”
-Демокрит-

L’état c’est le crime, вели Ками. А до слободе у тој и таквој држави, како је тврдио, не долази се мржњом, нити насилним остварењима циљева, долази се хуманошћу. Данашњем изгубљеном човеку хуманост може да врати само прометејски бунт. А прометејски дух је диван и храбар, субверзивно праведан, дух који не сме да остане усамљени носилац наде и побуне, за чијим криком не можемо остати глуви. Дух без чије ватре данас не видимо, дух који никада више не смемо заковати за земљу и стену. Данас је много гласова који вређају и чији се ехо преноси одјекујући као на почетку Есхилове трагедије: гласови Силе и Насиља. Такви су гласови и реакције које добијамо преко информацијско-комуникацијске технологије. Они су опасни и побуђују управо мржњу и насиље. Говори политичара сасвим експлицитно манипулишу слушаоцима и све оно што они раде је велика алегорија манипулације, лажи, мучења и тортуре коју над људима врше путем медија. Медији су постали посредници између државе која се повинује бахатости тржишних захтева и народа који тежи да оствари свој критички поглед на свет. Циљ више није хуманистички, већ је циљ бити близак политичким врховима у чијем стварању они имају највећи удео.

Оно што највише забрињава јесте реторика којом се данас од простог пука, преко медија, па до врха елита користимо. Језик је „живи организам“. Језик којим говоримо обликује нашу свест, па тако све креће од, и из њега. Бритким избором, силином својих речи, свог дијагностичког смисла да покаже зло које нас све раздире, сваки одговоран човек је дужан да стане против прождрљиве хидре корупције, преваре и лажи, каријеризма, отимачине. Камијевско правило којим треба да се води сваки слободан човек јесте, то, да се слободан човек бори за оно у шта верује да је истинито, бори се тако као да његово деловање може утицати на ток догађаја, иако можда не буде тако, не објављујући ништа што би могло потакнути на мржњу.
Овде би ми као добар пример био филм Mihaela Hanekea, Funny Games, у ком породицу која одмара у својој кући на обали језера посећују два момка, наизглед учтива и фина, али pежисер управо њих двојицу, између осталог, представља као метафору медија. Два момка која почињу са злостављањем породице имају имена Paul и Peter, али зову један другог још неким надимцима, чиме режисер јасно потцртава нестабилност идентитета савременог човека. Мењајући тако преко имена идентитет, причајући о својим животима различите верзије, а да вам се свака учини тачном, они користе страх својих таоца и играју се с њима. На крају испричаних прича младић каже: „Знате да ово ништа није истина, зар не?“ Породица не може да изађе из тог круга, желе да се све што пре заврши па макар то била и смрт. Paul и Peter носе беле кошуље и представљају сву безазленост коју видимо споља. Те кошуље су кринка оног мноштва полуистина, полуинформација или нетачности које износе о себи. Медији нас обасипају разним лажима у које слепо верујемо и исте приче интерпретирају на различите начине, попут Paula и Petera. Овај филм отвара питање да ли je било какав покушај борбе унапред осуђен на пропаст.
Реторичка вештина од својих је почетака подразумевала орнаментални и персуасивни квалитет где је персуасија наговор, такав облик комуникације у којем се аргументима и информацијама настоји утицати на ставове, веровања или деловање појединца. Успешност персуасије зависи од умећа комуникације где је веродостојност информација пресудна. Дакле односи се на убедљивост, аргументацију и способност деловања на слушаоце. Орнаментални квалитет, у својој суштини, повезан је са књижевношћу и естетском функцијом језика. Како каже Роберт Фоли: „Језик је један делић комплекса ствари које нас чини људима”. Када директор Управе полиције Црне Горе Веселин Вељовић каже да иза литија стоје „насртаји на уставно уређење Црне Горе као грађанске државе, повампирење четништва, снажење десничарских покрета на платформи националног шовинизма, радикализма и екстремизма“, онда је природно да се запитате стоји ли то стварно јер све што очима видимо јесу људи који управо траже Уставом загарантована права човека исте те грађанске државе. Какав је то језик? Шта подрива и кога штити? Штити само лични интерес појединца. Пре неколико дана се једно десетогодишње дете нашло на удару медија. Његово рецитовање о Светом Сави је оцењено као злоупотреба детета у политичке сврхе. Када неко на јавном сервису користи дечји безазлени наступ, рекла бих, невешту жељу да се и његов гласић чује, за који (наступ) као родитељ и педагог не налазим оправдање, али уз допуштење грешкама да се десе, дакле, када одрасли користе децу у кампањи провлачења кроз блато хришћана у Црној Гори, како се то зове? Ми се не меримо само по ономе што кажемо, већ и по ономе што смо у стање да ћутимо. По вештини да не говоримо оно што други тражи од нас, а да то не мислимо. Новинари објективношћу проверених информација помажу онима који их читају или слушају, и дужни су да одбију пропаганду, забране увреде, односно, да служе истини у људској мери својих снага.
Када сам била мала, у бескрајним вожњама са родитељима и сестрама, у нашим путовањима, обавезно смо посећивали и спомен паркове негујући културу сећања. У срцу и глави имам фундус наслеђа из историје националне прошлости наших народа. Али бих овде издвојила само један – Спомен парк Шумарице. Сећам се да сам тихо, да ме нико не чује рецитовала пред тим спомеником: „Доста су свету једне Шумарице“. Тако сам у знању заувек похранила препознавање фашизма у свим облицима, али и да препознам “фашизам антифашиста”. А данас најтеже речи користе баш ови последњи.

1° Izvornik: Albert Camus, L’Été, Gallimard, NRF, Paris, 1954

Фото: Banksy Dancing TV Heads Wall Mural

Pin It on Pinterest

Share This