Данас, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, славу манастира Острог, на платоу испред Горњег манастира служена је Света архијерејска Литургија којом је началствовао Његово високопреосвештенство Архиепископ Јашија и Митрополит молдавски и буковински г. Теофан, уз саслужење: Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, Његовог високопреосвештенства Митрополита будимљанско-никшићког г. Методија, Његовог високопреосвештенства Архиепископа мостарско-требињског и Митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског г. Димитрија, Његовог високопреосвештенства Архиепископа лосанђелеског и западноамеричког г. Максима, Његовог преосвештенства Епископа вашингтонско-њујоршког и источноамеричког г. Иринеја, Његовог преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-цетралноамеричког г. Кирила, администратора Митрополије загребачко-љубљанске, те бројног свештенства и свештеномонаштва, и учешће више хиљада вјерника.
Након читања Светог Јеванђеља архипастирском бесједом присутнима се обратио Високопреосвећени Архиепископ лосанђелески и западноамерички г. Максим.
Владика Максим је нагласио да Свети Василије није само црвено слово у календару, већ знамење присуства Божијег.
Подсјетивши на ријечи Светог Јустина Ћелијског, он је казао да је Бог даровао Светог Василија Цркви, свијету и сваком човјеку, као свједока Своје Славе.
Говорећи о житију Светог Василија, Архиепископ Максим је казао да се Свети првој школи светости научио у својој породици, гдје се, како је казао ”више мислило о Богу и души, него о привременим стварима”.
Владика је поучио да истински људи постајемо када стојимо пред Господом, те да светост Светог Василија, иако се он повлачио у молитву и тишину, није могла остати у келији, већ је Светац Силом Божијом из ње силазио и постајао свима пастир, епископ и отац.
Рекао је да је највећи преображај који се дешава код кивота Светог Василија преображај срца, односно истинско исцјељење.
Упоредивши вријеме у којем је живио Свети Василије са нашим временом, владика Максим је казао да постоје велике сличности, те да нас у том погледу Свети Василије учи да спасења нема у самозатворености, већ у заједници и сабрању.
На крају бесједе, Архиепископ лосанђелески и западноамерички г. Максим, рекао је да је топлота Божија која је угријала и студену острошку стијену, оно што нас призива да долазимо и сабирамо се у Острошкој светињи.
Бесједу Архиепископа лосанђелеског и западноамеричког г. Максима доносимо у цјелости.
Христос Воскресе!
Χριστός Ανέστη!
Hristos a inviat!
Christ is risen!
По благослову Високопреосвећеног Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског и чувара Пећког трона, кад затреба, обраћам вам се, драга браћо и сестре, у овај свештени дан, дан благодати, дан славе, дан милости, стојећи крај ове свете стијене, која је симбол сусрета са Господом.
Као што је то и Сихар самарјански, Студенац Јаковљев, као што су то библијска мјеста, тако и ово мјесто припада свештеној топографији Божијег откривања и Његовог промишљања, и Његове љубави према народу своме и према Његовој творевини. Острог и његов светац су свједочанство не просто чуда, него присуства Божијега, а сам Свети Василије није пуко име у календару Цркве, кога се сјећамо неколико пута годишње, него је знамење и свједочанство оног присуства Господњег у историји, које из историје уводи у вјечност, у Царство Тројичнога Бога.
Када је Преподобни Јустин Ћелијски описивао живот Светог Василија, рекао је да га је Господ даровао, онако како Он чини у свим временима, као свједока Своје славе, и тако он постаје свједок и Божији човјек не само једном народу, не само једноме мјесту, било којој групи или категорији, него он је дат Цркви, дат је свијету и дат је сваком човјеку који у њему налази утјеху, исцјељење, опроштај, мир и спасење.
Име му бјеше у почетку Стојан, рођен у Херцеговини, од побожних родитеља, од којих мајка би препозната од Сабора наше Цркве као Света и Блажена Ана. У том дому се више мислило, како каже опет животописац, о Богу и души него о привременим стварима.
И тако сазнајемо, драга браћо и сестре, да породица јесте прва школа светости, прва школа познања Бога, гдје се дијете учи да је живот не само нешто што имамо, него оно што јесмо — Стојан који стоји усправно пред Богом. И то је порука за свакога од нас, свако дијете, било ког узраста, од најмањег до оних најстаријих. И тако је Стојан мали, као дијете, улазио у храм и цјеливао под, иконе и крст, и учио се да стоји пред Господом у храму као пред престолом Божијим.
Тај мали и млади Стојан већ је знао оно што ми често заборављамо, а то је да постајемо истински људи када стојимо пред Господом, а не кад се затворимо само у себе. И та светост којом је он зрачио, иако се повлачио у ову стијену на подвиг молитве и тишине, истовремено је и преображај свијета, учећи свијет да буде биће заједнице. Том силом Божијом Свети Василије није могао остати у својој келији трајно, него је из ње силазио, постајући свима пастир, епископ, отац.
Не може молитва човјекова бити одвојена од његовог народа и бриге за његово спасење. Из келије се понекад понајбоље види мука народа, а са ове острошке висине посебно. Тако да је Василије силазио и градио храмове у душама људи и храмове живе Цркве, која јесте Божији народ сабран у покајању и нади. Тако овај Острог постаје, драга браћо и сестре, чудо, али не само због тога што се заиста у њему дешавају исцјељења, свакодневна устајања и васкрсавања људских душа, бића, него због тога што се овдје открива шта је љубав и ко је љубав. Сазнаје се и доживљава опитно да никад нисмо изгубљени.
Човјек никад није изгубљен, докле год има коме да принесе своју сузу. Највећи чудесни преображај који Свети Василије дарива није само исцјељење наших клонулих тијела или депресивних душа, него преображај срца. И када човјек, живећи у тами, одлазећи из ове светиње као други човјек — преображен и надоносан, када му се туга претвори у наду и радост, када му се страх преточи у молитву, а гријех у покајање, тада се дешава оно што је истинско исцјељење код истинског љекара.
Да кажемо и нешто за данас, јер је Свети Василије, иако је живио подоста подалеко од нас временски, живио у сличним временима — временима подјела, ропства и слично томе, одговорио позиву Божијем вјерношћу својом. Његова савременост је стога и данас таква да нас учи томе да човјек усамљен, растрзан, уплашен, затворен у себе, како год да га опишемо, не налази спасење у својој самозатворености, изолацији, него у заједници, у сабрању, као што је то овдје.
Ова света стијена, и ту бих завршио, драга браћо и сестре, говори нам да се ни Црква, а ни било која људска врлина, не скрива или сазива, саздава у људској моћи, него искључиво у Крсту и Васкрсењу Христовом и Господњем. Камен овог Острога јесте хладан, и, како је записано у житију његовоме, тај хладни камен је постао мјесто топлоте Божије. Живио је у студеној стијени топлоте ради Божије, вели његова записана биографска ријеч.
Та студена стијена и та топлота Божија јесте, драга браћо и сестре, оно због чега овдје долазимо, али и због чега се осјећамо позвани опет да дођемо. Управо је то смисао Јеванђеља, да ономе ко се обраћа Христу, Цркви, пастиру, сваки пут буде драго да се опет врати на то мјесто. Нека нас та студена топлота острошке светиње, драга браћо и сестре, свагда подстиче да праштамо, да волимо ближњега и да кроз то, такав начин живота и тај етос, и ми достижемо кроз студен живота до топлоте Божије. Да та топлота буде она малена радост која се смјеши смрти.
Христос Воскресе!
Χριστός Ανέστη!
Hristos a inviat!
Christ is risen!
О. Б.
Вијест у припреми.
