Izaberite stranicu

 

Пише: Тијана Лекић

Салетели ми Срби, па више од пет стотина година кукај: „Јао, Косово!“… „Косово тужно!“… „Куку, Лазо!“ Плакасмо тако претећи кроз плач душманима: „Ми ћемо овако, ми ћемо онако!“ Плачемо ми јуначки и претимо, а душман се смеје. А ми се досетисмо у јаду Марка и узмемо зивкати човека да устане из гроба, да нас брани и свети Косово. Зивкај данас, зивкај сутра, зивкај сваки час, за свашта: „Устани, Марко!“… „Дођи, Марко!“… „Погледај, Марко, сузе!“… „Куку, Косово!“… „Шта чекаш, Марко?“ И тако то зивкање пређе у безобразлук. Напије се неко у механи, па се тек кад потроши паре ражали за Косовом, обузме га неко јуначко чувство па одмах: „Јао, Марко, где си сад?“ И то, брате, није мало, него је то трајало тако пет стотина лета. На Косову већ читава баруштина српских суза, а Марко се претурао по гробу, претурао, па се већ и мртву човеку досадило.

Радоје Домановић, Марко Краљевић по други пут међу Србима

Говорило се и говорило, а над нама, високо на слици, грлила су се три гола младића грлећи тробојку. Био је весео дан, Видовдан. Увече су се изопијали, но то је код нас “од прадедова”.

Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу

Овакве Видовдане наш народ живи већ преко стотину година, а и ја годинама лутам “са сребрним луком” од Домановићевог Марка до Милошевог Чарнојевића, “смејући се државама и стеговима разним”. Тако су постепено све песме које смо читали, слушали, учили напамет, чији су се стихови такође почели масовно чујати на утакмицама и у кафанама, почеле да изазивају код мене презир и одбојност.

Пресељењем у Црну Гору, овај осећај је кулминирао.

Националне организације, трибине, вечери поезије, народни скупови, стихоклепци који у заносу говоре стихове и бране језик и писмо, били су оваплоћење говорника који у Домановићевој приповеци на крају стрпају Марка у лудницу.

Сувишно је да помињем шта се са тим нашим мучеником језиком догодило и још увек догађа.

Ово је трајало и трајало све док шупља звека и разводњеност није “доћерала цара до дувара”.

Уз ову нашу очигледну слабост, када је непријатељ препознао погодан тренутак да нападне, догађа се нешто на шта, безбожник, није рачунао. Проговорио је Дух Свети и још једном показао да само Он може научити народе.

“Речи где празнина звечи” су утихнуле, а проговорили су учитељи Цркве. Народ је препознао оне “који ведра чела пред Пилате стижу / и реч им је блага, но силна ко река, / поносита, царска, света реч човека / што ступа Голготи”.

И “све тако даље, тамо до Голготе“, нама се у литији, као на исповести, десило ослобођење.
Ослободили смо се страха.
Ослободили смо се борбе “на причу”.

У заједничком крсном ходу, ослободили смо се погрешних корака из прошлости.
Ослободили смо се лажних вођа и ауторитета, окренули смо се једином Ауторитету.
Ослободили смо се јер смо познали Истину.
Ослободили смо се јер нас је Истина ослободила.

Јер Господ Господ не чини ништа не откривши тајне своје слугама својим пророцима. Кад лав рикне, ко се неће бојати? Кад Господ рече, ко неће пророковати? (Амос 3:7,8)

По предању, Свети Кнез Лазар је славио Светог Пророка Амоса као своју крсну славу, а на Видовдан наша Црква прославља и спомен овог светитеља и пророка.

Никад нису биле актуелније његове речи упозорења и кад их читам, осећам као да их пророк изговара са Обилића пољане громогласно да га могу чути до Будве и препознати се у њима:

Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежем у дворима својим.
Зато што газите сиромаха и узимате од њега жито у данак, саградисте куће од тесана камена, али нећете сједјети у њима; насадисте лијепе винограде, али нећете пити вина из њих.
Јер знам безакоња ваша, којих је много, и гријехе ваше, који су велики, који мучите праведника, примате поклоне и изврћете правду убогима на вратима.
Зато ће праведни мучати у ово вријеме, јер је зло вријеме.
Тражите добро а не зло, да бисте били живи; и тако ће Господ Бог над војскама бити с вама, како рекосте. (Амос 5:11-14)

Знам да Вила куне “чарне очи, да не би гледале” како од Обилића пољане чине проклето Лијевно.

Знам да пољана неће заувек остати пуста и да немушти кустоси неће довека прескакати Обилића медаљу спроводећи туристе по музејима.

Знам да ће доћи време кад ће они који на брду стоје опет видети боље него они под брдом, када стргну повез са очију који су саградили на Ловћену.

Знам, али до тада, окружена сам истим оним духом и настројењима којима су наши људи били окружени у Бечу о Видовдану 1914.

Знам да неће довека, али су ми, као и тога Видовдана Црњанском, очи пуне суза.

 

Pin It on Pinterest

Share This