Пише: Марија Живковић
Ево нам Видовдана – наше мјере и сунца. Нашег Вида бескрајнога и Дана вјечнога! Нашег погледа у прошлост и будућност. Ко њиме види – тај види све! Он зна за сјутра јер гледа оштрога Вида из прошлости Дана вјечнога!
„Видовдане, мој очињи виде / Тобом видим што други не виде.“
А шта виде очи моје? Шта данас гледају ископане очи грачаничке љепоте Симониде? Шта виде дубоке очи Светога Саве с милешевске фреске? Зенице Светога Стефана Дечанског? Шта виде очи моје, „анђеле брате“ на лицу твом, очи моје Мајке Љевишке и Харитона светога? Данас немају снаге да гледају, данас не виде од суза, данас би да их нема. „Чарне очи, да би не гледале“ мрзост, трулеж, немоћ звану охолост, батинање и понижавање, пад и слепоћу очајника и безумника, силника на власти што за правило лудост изабраше.
Да би не гледале хаос и апсурд, изопачење вриједности, изокренутост начела гдје се они који су ватре гасили и људе спасавали из огња не штедјећи своје животе – кажњавају и проглашавају криминалцима, гдје се они који се моле за добробит и благослов – слуге Божје – протјерују и проглашавају нападачима „достојанствених полицајаца“, гдје се криминалци одијевају у униформе да би кројили правду, гдје предсједник општине позива своје грађане да се не лијече код часних љекара, гдје органи присиле с епитетом „народни“ (ваљда јер их народ храни) гуше тај исти народ чизмом за врат, шутирају. Гази литијаша! Гдје је двјеста људи на једном мјесту сабрано (нарочито ако нијесу вјерски скупови) безазлено по пренос вируса, а већ двјеста први је непожељан, ризичан, гдје су молитвене поворке ризик по здравље, а ноћни клубови душекорисни, гдје су доушници у поетичним ријечима студенткиње о мирису никшићких липа видјели подривање система. Она је поменула некадашњи симбол Никшића поноситог, липе, које су главешине немилосрдно сјекле да би „средиле град“. Не зна се да ли та епизода с кажњавањем студенткиње
више личи на епизоде из Гулага од оне из Скупштине гдје посланици – представници народа – лицемјерно гласају мозгом партије, страхом, личним интересом, не знајући шта гласају. Њима би боље пристајало да кажу: „Ја сам ја“, па да гласају својом главом. Али како кад је овдје Ја – држава – један човјек! И ако шушнеш против њега опаучиће те чувар реда звани Ја сам ја, па се ти носи са својим именом, идентитетом, бременом! Јер Ти ниси Ја, Ти ниси држава, јер си Ти ти, а таквима у овој демократској држави нема мјеста, нема мјеста људима! Него само лудилу.
До суза је смијешна и до боли трагична ова наша позорница, комеНдија, баш онаква каква треба да буде једна комедија „огледало човјечјег живота, примјер за нарави и слика истине“. Дођите и видите! Ево љетње позоринице у Црној Гори, стварности „фантастичније од сваке фантастике“, да је туристи могу посматрати с дистанце без бојазни од заразе и смијати се до миле воље.
Али, Богу хвала, ипак има људи! Сваки је витез онај који не да људско достојанство и човјека, који не да светиње!
