Благоје Баковић
Вечној Црној Гори
Црна Гора није више црна
Нит се црном икад може звати
Изви искра камена и трна
И црна је зоре била мати
Сад је црна да нам боље светли
Искра коју нађе љути удар
Којом зору већ зажижу петли
Народ храбар, достојан и мудар
Нису мушка прса охладнела
Нит у њима умрла слобода
Но је душа Бога огладнела
И стекла је ноге, па сад хода
Устале су ливаде и њиве
Устала су и гробља и стећци
Устале су јабуке и шљиве
Устали су потомци и преци
Проходали свеци и кивоти
Вратила се свитања у зоре
Устали су негдањи животи
Спасавају образ Црне Горе
Оне која вековима траје
Коју туђа не понизи нога
Показује и ко је и шта је
Пред прецима у наручју Бога
