Izaberite stranicu

Тумачећи честу флоскулу да Црква има тенденцију да Црну Гору врати у “мрачни средњи вијек” професор др Микоња Кнежевић у Интернет литији је казао да би се таква врста мишљења и одређивање средњовјековног периода могла подвести под културолошку, идеолошку, па и политичку предрасуду. Он је нагласио да је у 17, поготово у 18. вијеку, средњовјековни период хришћанске Европе означен као вијек вјере, којој је требало супроставити просвјетитељску мисао као вијек разума.

“Наравно није риједак случај када у историји идеја и цивилизација долази до замјене парадигми, да се она парадигма која се жели замијенити посматра типски у њеним негативним конотацијама, а она парадигма која ступа на сцену да се жели представити као идеал типска конструкција. Хоћу да кажем да приликом замјене парадигми она која се жели превладати, обично се црта у негативним нијансама. И то је наравно био случај и код просвјетитеља који су средњи вијек означавали као вијек регресије и мрачњаштва, супростављајући му свој антирелигијски и антиклерикалан став”, казао је професор Кнежевић.

“У 20. вијеку је на основу силних истраживања показано да се ту ради о једној културолошкој предрасуди и да средњи вијек ни издалека није био мрачан како изгледа. Наравно да је имао своје успоне и падове и ја ћу вам навести само неколико примјера. Како назвати сад мрачни вијек у коме су настали Света Софија у Цариграду, Нотр-дам у Паризу, Високи Дечани на Косову и Метохији? Како назвати мрачним цјелокупну једну епоху у којој имамо појаву универзитета 1088. године у Болоњи? Оно што је такође значајно је то да имамо један процват културе и писмености поготово у позном средњем вијеку”, истакао је професор Кнежевић.

Прогрес који је био у том периоду очигледан у цијелој Европи, није заобишао ни крајеве српске средњовјековне државе.

“То је било не само доба економског напредовања, територијалног ширења и културног напретка већ и доба интелектуалног процвата. Сва она достигнућа византијске културе су преводом теолошких дјела на српско-словенски језик на неки начин интегрисани у нашу средњевјековну културу и она је на тај начин пратила корак са главним достигнућима византијске цивилизације.“

Када се вратимо на нашу црногорску реалност г. Кнежевић каже да је веома интересантно да предсједник Ђукановић критикује средњи вијек када се у неким својим активностима понаша јако средњевјековно.

“Он је недавно најавио да ће да оснива цркву националних Црногораца. Он дакле, у маниру средњевјековних владара који су себе сматрали Божијим миропомазаницима себи даје за право да оснива Цркву, а притом се позива на начело секуларне државе. Он се такође позива на начело из 15. вијека, а то је чије је царство тога је и вјера. Такође се позивао на Халкидонски сабор из 451. године. Дакле када му одговара, средњи вијек му је потаман, а када му не одговара он је мрачан и таман. Ту се не ради о стварима вјере него се Црква користи зарад остваривања неких усконационалних, ускодржавничких интереса. И ту онда имамо један чудесан амалгам најгорих традиција средњег вијека, а то су ове императорске инсигније на које Ђукановић претендује. Даље имамо најгоре традиције новог вијека, а то је овај клерикализам у једном национал-шовинистичком кључу и један чудесан спој послијемодернизма, гдје људи који су лишени било каквог осећаја за вјеру желе конституисати цркву, сводећи је на њене усконационалне координате”, нагласио је Микоња Кнежевић.

У својој колумни “Мали диктатор и велики механизам” професор Кнежевић се осврнуо на термин Јана Кота гдје је Велики механизам дефинисан као историјски механизам који све велике диктаторе који су на нелегитиман начин, обично насилан, дошли на власт, доводи у ситуацију да виде своју судбину и крај који су имали, такође, и њихови претходници.

„Ја сам то искористио као метафору и покушај да на дискретан начин позовем представнике владајућег режима да мало ублаже свој заиста ригидан и агресиван став који је своју кулминацију имао увођењем новог, заиста проблематичног, Закона о слободи вјероисповјести, који представља покушај отимање имовине Српској православној цркви. Скренуо сам пажњу да, уколико се жели стварати нова парадигма Црне Горе, онда се не смије претендовати на прекрајање историје. Не можете у ускопартијску или политичку причу подвести Његоша или Петра Лубарду или све велике мислиоце који су се изјашњавали као Срби. Дакле не ради се о једном интегралистичком приступу који би требао да има за циљ помирење православног живља, већ је ријеч о партијском принципу који има за циљ да на подјелама извуче личну корист, закључио је проф. др Микоња Кнежевић у свом гостовању на Интернет литији.

Раде Дуловић

Pin It on Pinterest

Share This