Izaberite stranicu

Пише: Миомир Ђуришић

Црна Гора, Montenegro, Karadag, Crvena Hrvatska, Besudna zemlja ili Ničija zemlja? Како се зове земља у којој живимо? Моја отаџбина је Црна Гора. Увијек се моја отаџбина звала Црна Гора и када би се неко намјерио да је назове неким од горе наведених имена, Црна Гора би затреперила праисконским инстиктом самоодржања.

Био је Владика Мардарије чија вјера није била довољно јака да савлада овоземаљске слабости. Попустио је под притиском силе…и прихватио „понуду“ Ватикана да Црногорци пређу у католичанство. Причали су наши стари да су га Црногорци каменовали и да она гомила камења и дан данас стоји на исто мјесто да би могла да је виде дјеца на путу од куће до школе. Наравно, да је каменовање владике мит, али иако често мит није истина он непогрешиво показује пут ка истини.

Петровићи и Радоњићи су се борили за превласт и власт у Црној Гори. Али, када је Махмуд-паша Бушатлија наумио да је Црној Гори промијени име у Карадаг, а Св. Петар Цетињски био у Русији, гувернадур Јован Радоњић је предводио Црногорце у име Св. Петра Цетињског. Знао је да није битно како ће се звати владари Црне Горе него како ће се звати Црна Гора.

А на Петровдан 1941. године сакупила се мала дружина Црногораца који су мислили да Црна Гора није Црна Гора него Монтенегро, и себе назвали скупштина. Сјутрадан је народ устао и јасно рекао да Црна Гора није Монтенегро.

А један, који је био доглавник Анта Павелића, се досјетио да Црна Гора није ни Црна Гора ни Монтенегро него Црвена Хрватска. Е, управо његова мисао је трајала таман толико колико је времена провео у јефтином аустријском хотелу, са свим својим златом и драгоцјеностима, који му је био последње коначиште.

Свједочимо вријеме у којем су један човјек или група људи убиједили себе да Црна Гора није Црна Гора. И више од двије деценије безуспјешно убјеђују цио народ. Народ се бунио а он стезао каиш. Како се народ више бунио, он је још више стезао каиш, као некад Милош Обреновић. Ипак, јасно је да неће бити мудрости као код Милоша Обреновића да се попусти каиш када народ заћути. А народ је заћутао у децембру прошле године, када су помислили да Законом о слободи вјероисповијести коначно заврше домаћи задатак…  и промијене народ. Народ је ћутао и достојанствено ходао улицама свoје отаџбине. Молио се Богу за мир, за Црну Гору. Али, као што сотона бјежи од крста тако модерне џелате иритира молитва, свијеће, иконе.

У данима када су наше жеље, мисли и молитве окренуте ка Св. Василију Острошком режим у Подгорици је прешао на high level. Полиција, пендреци, сузавац… војска!!! Пребијања, масовна хапшења!!! Зашто сила? Имају ли намјеру да стану? Немају! А зашто? Свјесни су да нијесу испунили задату агенду и стратешки циљ да промијене цио народ и да промијене име Црне Горе, методом куване жабе. Народ је опстао и постао још јачи. Увијек у смутним временима народ се савјетовао са  Црквом и Историјом. И није гријешио. А Историја, помало строга учитељица, са свим својим периодима, епохама, вјековима,  миленијумима, за коју су двије деценије и читав људски вијек трептај ока, са поражавајућом тачношћу „што је чије даје свима“. Хоће ли режим у Подгорици успјети? Наравно да неће! Јер њихова сила није у служби одбране државе и народа. Њихова сила није моћ него одраз у зрцалу онемоћалог љубавника којем се ближи седма деценија живота. Одраз који може уплашити само онога који стоји пред огледалом. Није њихова моћ полиција, за коју још увијек нијесмо сигурни да ли све ове године бију, хапсе, засипају народ сузавцима и пендрече збога тога што морају или што воле то да раде. Ближи се час када ће „наша браћа која држе породице“ морати да се одлуче којем ће се привољети царству. Такве одлуке су наизлед тешке и нико их не воли. Али што се прије донесу, безболније су!

Грађанисти! То су Црногорци, Бошњаци, Муслимани, Хрвати, Роми, Египћани и Ашкалије! Сви осим Срба. Они немају право на то јер нијесу грађани. Грађанисти су свих ових година из, ничим или нечим изазване, лагодне позиције „критиковали режим“ због недовољно брзог процеса приближавања европским стандардима. Притиснути чињеницама, одавали би признање режиму да је много урадио на пољу људских права, и напретка земље. Уз добронамјерну сугестију да може још боље. И увијек, када прилика дозволи, запитали би се… зашто Срби скрећу са теме? Осим, ако нијесу против државе! Сами би давали одговор на своје питање. А што се тиче „српског питања у Црној Гори“, били су задовољни што не морају да се петљају у тај прљав посао. Чистих руку чекали су да режим у Подгорици ријеши то питање, односно да се ријеши Срба.

Међутим, када су литије показале снагу народа примјетна је промјена наратива грађаниста. Стидљиво, између редова признају да су свих ових година Срби прогањани и изопштени. И било би лијепо да је искрено. Но, не треба се заваравати… они то зборе јер су видјели огромну снагу народа. Они сада критикију режим, али не због тога што је кренуо да рјешава “српско питање у Црној Гори“, него начин на који га је рјешавао. Разлика између њих и режима је софистициранији приступ који они заступају а који би довео до исхода који жели режим у Подгорици.

А какав, у ствари, исход жели режим у Подгорици? Све њихове јавне и тајне жеље пројектују се на Јавном сервису. То је њихово уточиште и чаробно огледалце које им испуњава све жеље и говори о њима какви би вољели да буду… и они и Црна Гора којом господаре! Црна Гора какву желе а каква никад неће бити. Нешто као фелерични ватромет, купљен на бувљој пијаци, који у почетку необично сија, прска на све стране и осветљава ноћ у најљепшим бојама а онда експлодира у рукама онога која га држи. И што је реалност поразнија и погубнија за режим, Јавни сервис је маштовотији. Врхунац њиховог националног и умјетничког израза је Марко Перковић Томпсон. Да се подсјетимо… то је онај чији курикулум музичког опуса глорификује Макса Лубурића који се у Хрвата прославио кољући везане српске цивиле. Због те чињенице Перковић-Томпсон Максове другаре, у пјесми, лирски назива месари.

Да ли је све тако сјајно? Да ли се полако гасе свијетла позорнице на којој режим у Подгорици игра главну улогу? Јединствени ововремени сабор народа у Црној Гори и ригидност и безобзорност режима треба посматрати у контексту геополитике Балкана и шире. Утицаји великих сила, преламање и сукобљавање њихових интереса на нашим просторима су увијек усложњавали процесе и догађаје и лимитирали судионике. Треба бити реалан и констатовати да је режим у Подгорици подржаван од стране међународних фактора који креирају балканску стварност. Ипак, бројни су примјери, посебно у новијој историји, да такве подршке не трају вјечно. Само до одређеног тренутка. На нама је да учинимо да тај тренутак дође што прије. Како? У току мирних и достојанствених литија лако се могло уочити да у ријечима и дјелу представника великих сила у Црној Гори нема препознатљивог стереотипа о подјели улога у коме је за режим у Подгорици резервисана рола добрих момака. Напротив, велике силе, које ми називамо Запад, из прагматичних разлога почињу да прихватају реалност и, рекло би се, на један дискретан, дипломатски начин верификују неуспјешност пројекта оличеног у актуелном режиму у Подгорици. Да будемо јасни, Запад неће одступити од свога магистралног правца, али извјесно је да су спремни да га коригују у разумној мјери која не угрожава њихове круцијалне интересе. Е, управо та разумна мјера може бити мјера одбране наших светиња и повлачење Закона о слободи вјероисповијести. Постало је јасно да народ за то има снаге. У чему је снага народа?

Литије свједоче да је снага народа у вјери у Бога и у себе!

Снага народа је у одговору на хапшење Владике Јоаникија и у могућем одговору на његово задржавање у затвору!

Снага народа је када режим све више људи утамничи а народ све слободнији!

Снага народа је када на батине и сузавац режима узвраћа цвијећем!

Снага народа је када учи из прошлости да би имала љепшу садашњост док гледа у будућност!

Снага народа је када између стварне силе и лажних сребрњака бира слободу!!!

 

Pin It on Pinterest

Share This