Izaberite stranicu

Пише: Тања Вујовић

Требало је да са неколико пријатеља у понедјељак 16. марта гледамо позоришну представу „Смрт и њени хирови“ у Црногорском народном позоришту, према мотивима истоименог, одличног Сарамаговог романа у којем се изненада и без најаве у једној држави зауставља смрт.

У нашој стварности десило се супротно – заустављен је живот. Онај живот на који је савремени човјек навикао, живот у којем смо сви, чак и наша дјеца, 24/7 заузети, у којем многи обављају двије или више радњи истовремено, док зарада и потрошња диктирају све, а слободно вријеме проводимо загледани у неки од бројних екрана. Живот у којем је створен привид да све држимо под контролом.

Помислих, можда и није случајно што је баш тог 16. марта заустављен рад свих школа и вртића и отказана сва културна дешавања и у нашој земљи због пандемије корона вируса. За мене је било неке симболике у томе.

Остати код куће, не отићи с друштвом на кафу у омиљени кафић, изоставити јутарњу шетњу, куповину, биоскоп, посјету родитељима… проводити све вријеме које ти је на располагању са својим укућанима и самим собом! У први мах се чинило немогућим. Неки родитељи су се уплашено питали – шта ће да раде са својом дјецом, сада кад не иду у школу и вртић?

Одмах затим је у нама оживио онај добро утренирани потрошач, па смо се окренули набавци свега потребног и непотребног (за сваки случај), гурајући се у редовима испред самопослуга и апотека себично пунећи корпе, а за друге – ко мари. Стварамо привид да је и даље контрола у нашим рукама.

Убрзо смо признали себи да ће Земља наставити да се окреће око Сунца иако нисмо у својим канцеларијама, учионицама, радионицама, кабинетима, на позоришним сценама, спортским теренима… што нам је само неколико дана раније било незамисливо.

Појавио се, до тада скоро заборављен, осјећај да имамо времена колико желимо и да ћемо надокнадити све оно што смо пропустили када је живот текао устаљеним током. Правимо списак књига које ћемо прочитати, филмова које ћемо одгледати, листу пријатеља које ћемо коначно позвати телефоном, коначно прочешљати све дигиталне фотографије и ставити их у један фолдер, спремне за израду „чим ово прође“… И трудимо се, није да не покушавамо, али ипак посегнемо за телефоном или лап-топом (који су нам увијек при руци) и читамо вијести о пандемији, пунимо се страхом, постајемо анксиозни и све теже се враћамо књизи, филму…

Већ након неколико дана поново почињемо да изговарамо ону чувену реченицу: немам времена! Схватамо да смо у своју кућу уселили свој посао, а дјеца школу. Ту је и набавка хране, спремање оброка, дезинфекција свега и свачега, опсесивно прање руку, посуђа, гардеробе… Неки успијевају да се посвађају јер раније ни за то нису имали времена. Звучи парадоксално али је истинито – пријатељи се жале једни другима да немају кад.

Ипак, неки родитељи су по први пут имали прилику да посматрају своју дјецу, да их заиста слушају, разумију и боље упознају. Да им помогну у учењу, да се играју са њима, присјете се свог дјетињства… Неки мужеви су се прихватили кућних послова а дјеца ревносније извршавају своје обавезе. Многи показују више емпатије и захвалности према својим родитељима, разумију да су нам они у сваком животном добу драгоцјени. Неки су схватили колико непотребних ствари складиште у свом животном простору и чак не могу да се сјете због чега су их куповали. Многи су разумјели да имају пуно тога што могу подијелити са другима – храну, одјећу, књиге, новац, вријеме, пажњу, подршку. Многи одржавају оптимизам дијелећи преко друштвених мрежа позитивне вијести, показују примјере доброчинства, препознају заједништво и солидарност. Као никада раније, путем интернета можемо бесплатно користити многе познате библиотеке, гледати филмове, позоришне представе, слушати уживо концерте, похађати различите курсеве.

Не можемо а да се не запитамо да ли ћемо након пандемије све брзо заборавити и вратити се старим навикама?

Надам се да ће нам, као и у Сарамаговом роману, љубав, која се увијек ипак појави (као што се појавио живот у граду духова Чернобиљу, много прије него је ико мислио), помоћи да из ове ситуације изађемо бољи, хуманији, разумнији, одговорнији, брижнији према себи и другом човјеку – познатом или непознатом. Као што то у једној од бриљантних, кратких прича (Прослава вјенчања разума и срца), рече Едуардо Галеано постати – осјећајноумни! Ријеч коју су измислили рибари са колумбијске обале да би дефинисали језик који говори истину.

Ауторка је дипломирани педагог

Извор: Вијести

Pin It on Pinterest

Share This