Izaberite stranicu

Пише: Јовица Вукасовић

Хајде да на кратко оставимо по страни питање да ли је могуће заразити се преко светог причешћа? Не бисмо сада улазили у проблематику, да ли се њиме може или не може заразити? Да ли да се причешћујемо из једне кашичице и да ли то може бити смртоносно, погубно за нас?

Употреба кашичице у Православној Цркви, дошла је знатно касно, негдје у 12. вијеку. Већина списа које нам је Црква предала из неког ранијег периода, свједоче да се причешће вјернима дјелило тако што се прво дјелио комадић агнеца, а затим би приступали путиру.1 Због великог броја вјерника, Црква је нашла лакши начин, сједињења Дарова у свети путир, и подјеле истих заједно, преко кашичице.

Непосредно пред Освећивање светих Дарова, на Литургији, у дијелу који се зове Анафора (Αναφοραά – приношење, узношење), свештеник уздижући Путир и Дискос, на којима се налазе хлеб и вино (помјешан са водом) изговара: „Твоје од Твојих, Теби приносећи због звега и за све.“ Управо овим ријечима ми потврђујемо једну реалност. Ми Господу приносимо оно што нам је Он дао. Приносимо Творевину. Творевину Божију, али и творевину наших руку, хлеб и вино, као производе који су намјењени за исхрану, и привилегију конзумирања предата је човјеку. Можемо рећи да су ти производи, у којима човјек уноси цијелог себе, цио свој живот, „зној лица свога“, те као такви представљају основне животне намирнице.

Дакле, ако приносимо творевину, знамо да је творевина пропадљива.

Немамо за циљ да говоримо о кварљивости или могућности заразе преко светог причешћа. Битно је рећи да је то принесена и освећена творевина. Немојмо заборавити и да се након Анафоре, када су Дарови већ освећени, и благодаћу Духа Светога, претворени у Тијело и Крв, молимо у јектенији „за принесене и освећене часне дарове“, „да човјекољубиви Бог наш, примивши их у свој свети, наднебесни и умни жртвеник, као мирис миомира духовнога, ниспошље нам зато божанску благодат и дар Светога Духа“.

Нека ми причешћивање Светим Твојим Тајнама Господе, не буде на суд или на осуду“.

Ово је реченица, добро позната сваком вјернику, који приступа светом причешћу.

Али, прво што можемо примјетити јесте да се ова молитва односи на појединца, а не на заједницу, што није уобичајено за свету Литургију, у којој су све молитве заједничке, саборне, и свештеник их узноси Богу у име цијелог Сабрања. Ова молитва почиње ријечима “Вјерујем Господе“. Дакле, само Символ вјере и ова молитва, на светој Литургији почињу првим лицем једнине. Јасно је да неко други не може вјеровати, нити исповједати за мене. Ја сам тај који носим свој крст и свједочим своју вјеру. И као јединка ја сам дио заједнице, пуноће Цркве.

Сада бисмо поменули један други проблем,са којима се Црква свакодневно сусреће, а то сам ЈА. Проблем мог егоизма у светој Литургији. Ми се често понашамо као да смо сами у храму и на светој Литургији. Чини се као да је Литургија давно престала да буде заједница оних који се познају, браће и сестара, окупљених око Тијела Христовог. Данас је у градовима готово немогуће познавати понаособ сваког ко је у цркви, али је могуће, да га прихватимо као брата.

Но чини нам се да ми на светој Литургији тражимо неки дио цркве само за себе, за своју личну молитву, тражимо свој дио Раја, свој дио Царства небеског, не осврћући се око себе, нити погледати на брата, који случајно стоји поред мене.

Из свега тога, што смо себе поставили на прво мјесто, произилази још један проблем, који се данас, у данима заразе и помора, јавља као горући.

Да ли Ја, којим случајем “свјесно или несвјесно” могу бити заражен смртоносним вирусом COVID19? Чак и да то не знам, да нисам тестиран, или да једноставно, будем преносиоц болести? Ја сам тај који потенцијално угрожава другог. И то ми не смета.

Ја, ћу се причестити. Ја ћу задобити Царство Божије. Мени ће бити “на исцјељење душе и тијела” а за остале и не марим, јер сам Ја задобио Царство.

Овим нашим Ја, не само да се униптава наша душа, која себе узвисује над многима, него се и руши оно што је Црква увијек била, а то је заједница сабраних око тијела Христовог. Да овај проблем није само проблем данашњице, свједочи нам и Свето Писмо Новог Завјета. Када Христос поново прими Петра, и позвавши га поново ријечима „хајде за мном“, Петар се окреће и угледа Љубљеног ученика, запита: „Господе, а шта ће овај?“ (Јн. 21,21)

Овим стиховима, јасно нам је показано, да су и апостоли били људи, да су се борили против свог егоизма и егоцентризма.

Није ли Господ рекао “гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.” (Мт. 18,20), али исто тако каже непосредно прије тога: “А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску.” (Мт. 18,6)

Дакле, ако ја саблажњавам брата свога, ја нисам достојан Господа. Не каже ли Апостол Павле “ако јело саблажњава брата мога, нећу јести меса до вијка, да не саблазним брата свога“ (1. Кор. 8,13). Апостол нам савјетује да гријешећи се о нашу браћу, о Христа се гријешимо.

У истој посланици Коринћанима, када говори о Установљењу Свете Тајне Евхаристије, (у Канону Новог Завјета, о установљењу Литургије говоре синоптичка Јеванђеља, Матеј, Марко и Лука, као и Апостол Павле у својој Првој посланици Коринћанима)2 , Апостол каже: “А човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије.” (1. Кор11,28)

Засигурно, наша тјелесна болест није наша духовна недостојност ,нити наша прљавштина пред Господом. Али она може да угрози, саблазни брата мога. У том случају, дужни смо да се повинујемо Цркви и одлукама нашег епископа, и да себе, ако је то зарад спасења брата мога “удаљимо” од Причешћа.

Вријеме Великог Поста је савршено вријеме за сузбијање свог егоизма, и дислоцирања свога Ја. Ослободити се од робовања себе и себи, и предати се на служење другима. “Видиш брата свог, видиш Бога свог” је суштина нашег односа према другом. Без тог другог, ми нисмо Црква. Ми нисмо заједница Тијела и Крви. Господ каже “два или три”, а не гдје си ти сам.

Господ је био кушан у пустињи 40 дана, и ми смо сада на кушању.

На тјелесном смо кушању. Стога, повуцимо се у духовну пустињу Великог Поста, и дајмо шансу покајњу. “Покајања отвори нам врата Животодавче”. Ево, врата су нам отворена. Да ли ћемо проћи кроз њих?

Не заборавимо и то да Јеванђелист Јован не описује сам чин последње вечере, већ помиње чин када Христос пере ноге апостолима (Јн. 13,2-11). Он каже да је Исус „устао од вечере“ а затим почео да пере ноге. Јано је да свети Јован Богослов овдје подразумјева Вечеру Господњу, али зарад духовне користи хришћана, помиње и други начин како можемо служити Господу, а то је чинити добро другоме, макар то захтјевало и наше понижење пред њим.

Унижење себе, сопствених жеља, зарад брата свога, „кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ (Мт. 25,40)

Господ је умивши ноге, нама показао на који начин можемо привремено „замјенити“ свету Литургију, нашим жртвовањем за друге. Свако од нас зна, да је света Литургија незамјењива. Она је наш пут ка Спасењу, наш залог Царства Божијег.

Но, не заборавимо и житије Преподобне Марије Египћанке. Она се причестила прије одласка у пустињу и поново тек након 47 година, када је срео старац Зосима. Али она је својим сузама, својим постом и својом молитвом, саму себе приковала за Царство Божије. Она није била одлучен од причешћа, већ је услед животних и просторних околности, била без хране, како ове земаљске и пролазне, тако и вјечне и непролазне.

Суштина нашег живота у Цркви, у заједници око Тијела Христовог лежи у томе да ми, не смијемо да љубоморно чувамо причешће само за себе, не водећи рачуна о другоме. Зар је најбитније од свега да се Ја причестим?

Зар не бисмо могли, у данима када је Црква позвала вјернике, да се придржавају уредби и правила које је Држава (или државе) прописала, а који важе за све, да допустимо и оном другом нашем брату да се причести Светим Тајнама?

Ето, Ја ћу се ове недјеље жртвовати за брата, и омогућићу му да он не погине, већ да има Живот вјечни, тако што ће се он причестити ове седмице, а ја неке следеће. На тај начин ћемо сви „ући у радост господара свога“.

Недопустиво је да се гордимо и да правимо једну врсту црквене елите, која ће бити привилегована и сваког дана заузимати прве редове у цркви, не осврћући се око себе.

Није суштинско питање данас, да ли ћу се редовно причестити сваке недјеље, већ да ли ћу услед новонасталих мјера предостожности, бити брат према брату и својим овонедјељним непричешћивањем, пружити могућност да се неко други сједини са Господом.

Сједињењем са Господом ми задобијамо бесмртност, али и ту бесмртност, морамо заслужити својим дјелима, трудовима. А има ли бољег и свештенијег периода од Великог Поста. Ево прилике да дамо Господу десетак свог живота, кроз помоћ угроженима, кроз бригу о старијима, кроз молитву за све који је потребују.

Јасно је свима да ова болест, попут многих других, коју историја памти, није ни једина, на најгора, ни вјечна. „Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи.“ (Mт. 24, 35)

И поново, када све прође, када се Црква врати у своју свакодневицу, када изађе из окова, који су сада наметнти, ми ћемо се вратити на наш пређашњи начин живота у цркви. Али опоменути горким искуством. Надамо се да нам је ова заразна болест савршен учитељ смирења, покајања и старања за другог.

И на само крају, не заборавимо да се сила Божија „у немоћи показује савршена“ (2. Кор 12,9) .

Господ нас куша на разне начине. Можемо рећи да смо ми у Црној Гори, на тренутак били уздигнути до „деветог неба“, ношени на крилима Анђела. Показали смо како се и на који начин, молитвом и подвигом, бране светиње. Сада нам Господ даје ово искушење, како бисмо се у немоћима, поново показали јаким и поново доказали, да смо достојни оног „дивљења“, које нам је указао цио православни свијет.

Сјетимо се нашег великог Његоша „у добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци.“

1 Да је ова пракса била опшеприхваћена, по узору на Вечеру Господњу, данас нам свједочи и Литургија светог апостола Јакова, брата Господњег по тијелу, која се служи на сам празник светог Јакова, и том приликом се у храмовима у којима се служи, а гдје су присутни и епископ (или свештеник) и ђакон, вјернима раздаје свето причешће, тако што прво добију комадић агнеца, а потом приступају светој чаши.

2 Ако бисмо хронолошки поређали када настају списи у којима је описан догађај Тајне вечере, онда свакако, најстарији запис је управо Павлова посланица Коринћанима.

Pin It on Pinterest

Share This