Izaberite stranicu

На данашњи дан, 25. марта 1908. године краљ Никола отпутовао је у посјету Петрограду, гдје је био гост Николају II Романову, како су гласиле званичне информације, са мотивом да посјети своје кћерке и зета Николаја Николајевича. Повјерљиве информације су, ипак, говориле да је један од главних разлога његовог доласка био да испита могућност градње јадранске жељезнице и додјеле руских субвенција Црној Гори. О ставовима руске владе поводом ове веома значајне посјете црногорски суверен обавијештен је након одласка из Петрограда, посредством предсједника Државног савјета Црне Горе Лазара Мијушковића. Црној Гори је одобрена војна помоћ, као и лична субвенција књазу Николи, и изражена спремност да се подрже његови напори да се од Порте добију одобрења за градњу жељезничке пруге на њеној територији, правцем који споразумно утврде српска и црногорска влада, јер није била прихватљива идеја Аустроугарске да она гради, контролише и експлоатише пругу на дијелу трасе кроз Црногорско приморје, преко Бара и Улциња за Скадар.

Жељезничка пруга Београд–Бар међународна је жељезничка пруга која пролази територијом Србије, Црне Горе и малим дијелом Босне и Херцеговине. Укупне је дужине 476 км, од тога у Србији 301 км, а у Црној Гори 175 км.

Већ у другој половини XIX вијека у Србији се јавила идеја њеног изласка жељезницом на Јадранско море. У времену до краја Првог свјетског рата, ту је тежњу могла остварити једино преко територија Аустро-Угарске и Османског Царства. То је било немогуће јер су  ове државе штитиле своје интересе, а поготово имајући у виду да су осим обале Јадранског мора посједовале и знатан дио територија у залеђу. Почетком XX вијека постојала је идеја о Трансбалканској пруги за коју су осим Србије и Црне Горе биле заинтересoване и Француска, Италија и Русија. Дугогодишње усаглашавање ставова, политичке кризе и Први свјетски рат одгодиле су овај пројекат. Између два свјетска рата постојала је идеја Јадранске пруге која би повезала Црну Гору с остатком државе, али ни она није остварена. Једина веза с остатком државе била је пруга Никшић – Билећа и Габела – Зеленика, али оне нијесу могле задовољити потребе Црне Горе.

Након Другог свјетског рата, 1951. године донешена је коначна одлука о изградњи ове пруге.  Изградња пруге Београд-Бар трајала је 25 година, тачније од 1951. до 1976. године.

Највиша тачка пруге је у Колашину-1.032 метра, а највећи успон је на дионици Подгорица-Бијело Поље.

Приликом градње пруге није се пуно обратило пажње на чињеницу да девет километара пруге пролази кроз територију Босне и Херцеговине, али је то касније постало прилично занимљиво. Тако данас на територији Републике Српске постоји станица Штрпци, али ту воз не стаје већ служи само као станица за посебне ситуације. На прузи постоји 254 тунела у укупној дужини 114,4 километара, што износи 24 одсто дужине пруге, а и 234 моста у укупној дужини од 14,6 километара. Најдужи и најатрактивнији мост јесте онај изнад Мале Ријеке који очарава својом љепотом.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This