Пише: др Батрић Бабовић
Све до референдума о државно-правном статусу Црне Горе терминолошки концерн са именом сива зона није имао радикалнију и фреквентнију употребу у црногорској политичкој и стручној јавној пракси. Као заговорници чистог колора Црногорци су своју државотворну историју везали за имена четири владара. Два краља и двојица комунистичких аутократа су исписали плутајућу националну и економску реалност ове државе на самом рубу Западног Балкана, како од милоште ово поднебље зову европски бирократски комесари из Брисела и њихови трансатлански ментори. Транзиција краљевине на комунистичку владавину обиљежена је тачкастим историјским мутацијама унутар круга двије фамилијарне династије и дилемама на плану шире историје, док комунистичка диктатура једног предсједника континуирано активно учешће у сфери нових свјетских трендова држи на курсу идеја Конгреса из 1928. године у лику и дјелу јувенилног омладинског пелцера промовисаног у амфитеатру улице и АБ револуције. Учитељица живота за бољшевички модел неолибералне провинијенције још увијек нема јасну дефиницију, док добро упућени аналитичари тврде да се облик владавине Титових наследника може описати као клептокомунизам 21. вијека.
Можда ове чињенице не би биле толико важне да на референдуму није дошло до дефинисања сиве зоне, која је заправо математичка разлика од десет процената једног блока у односу на други и међуоднос оба блока на укупан број референдумских бирача. Двије половине Црне Горе у борби за сопствену истоимену отаџбину извеле су на биралишта 420 000 бирача. Присталице независне Црне Горе су избројале 235 000 присталица, док је блок за заједничку државу Србије и Црне Горе имао 185 000 бирача. Исти блок је о неправилностима процеса објавио Бијелу књигу која је остала ускраћена за озбиљан увид међународног фактора, а Канонска црква се није мијешала у државно-правни расплет, па је формирањем Епископског Савјета на Сабору СПЦ након одржаног референдума поново потврдила црногорску државност и нову политичку реалност. Опозиција у Црној Гори пристала је да на референдуму не учествују црногорски држављани који живе у Србији уз коментаре појединаца да је битније све послије референдума, није било до краја и прецизно ријешено питање бирачких спискова и њихово квалитативно збрињавање па данас има око 150 000 фантома из раздобља изборних процеса у периоду 1990-2020, са готово непостојећим малољетницима према презентацији истих јавности. Нијесу биле познате тајне везе политичких врхова чланица државне заједнице Србије и Црне Горе, закулисни договори истоимених субјеката о којима дјелови црногорске опозиције из блока за заједничку државу нијесу ништа знали. Тадашњи предсједник Србије је отворио шампањац у Подгорици послије завршеног гласања, док су Србија и Руска Федерација прве признале референдумске резултате. Србија је постала независна држава која је свим црногорским држављанима омогућила останак и наставак даљег живота, а било је ту тијесних политичких веза и пословних канала из доба СРЈ и СЦГ тако да је преклапање политичких воља и економских интереса одредило слику укупне референдумске слагалице и њеног епилога за оба референдумска блока и државе чланице. Остала је народна прича да су појединци Црну Гору први и последњи пут видјели тог мајског дана. Сви грађани и држављани у Црној Гори су прихватили Црну Гору као своју кућу што она заправо и јесте.
Ретроспективом чињеница из ранијих државних уређења Црне Горе, индикативна су четири пописа становништва. На њима се може видјети радијус етничког и културног инжињеринга са далекосежним последицама. У Књажевини Црној Гори 1909 године било је 94,38% Срба и 5,62% Албанаца, да би се у комунистичком попису из 1948 године регистровало 1,78 % Срба и 90,67% Црногораца са Хрватима који са 5,15% творе конструкцију становништва док их није било у Књажевини Црној Гори. Према званичним подацима из 1911. године у Црној Гори је живјело 220 000 људи са предоминацијом Срба од 95 %, док је 1948. године укупан број становника у Црној Гори износио 377.189 становника. У разматрање је потребно уврстити улазак појединих градова и територија у састав Црне Горе, балканске, Велики и Други свјетскирРат са реперкусијама на суверенитет и међународно-правни субјективитет Црне Горе.Наставак комунистичке власти са доношењем Устава из 1974 имао је на попису становништва одржаном 1981. године пораст Срба на 3,32% а пад Црногораца на 68,54%.У укупној популацији Албанци биљеже благи пораст на 6,46% док је новонастала муслиманска нација бројала 13,3 % становништва. Хрвати су остали на истом процентном нивоу. Број становника у Црној Гори на попису из 1981. године је износио 584.310 становника. Након распада СФРЈ и преименовања државе у СЦГ на попису 2003.године било је 31,99% Срба, Црногораца 43,16 %, Албанаца 5,03%, Хрвата 1,1%, Муслимана 3,97% и Бошњака 7,77%. Број становника на попису 2003. године је износио 672.656 становника. Ови подаци јасно указују о тенденцијама културног и националног инжињеринга, његовим данашњим токовима и стремљењима нових дисоцијација основне националне, културне и језичке супстанце Црне Горе.
Културно-историјски поглед на канонску Митрополију црногорско-приморску показује да је Црква родила Црну Гору у њеним историјским и државним оквирима. Док су се границе и уређења државе мијењала, Црква је била у својим оквирима канонске и територијалне јурисдикције не губећи католичански карактер.
Анализама четири пописа и поређењем државних уређења не види се корелација са данашњим акционим планом за формирање „ЦРКВЕ„ по моделу са Конгреса своје владајуће партије гдје је говорио господин Предсједник свих грађана, декларисани атеиста. Парадоксално је да иницијатива за исту у оваквом обиму потиче четрнаест година након независности, послије признавања лажне државе Косово од господина Предсједника свих грађана (у своје лично и име малог броја тајкуна) и уласка Црне Горе у НАТО без референдума о евентуалном чланству и након свих претходних пописа када је бројчано доминирала црногорска национална заједница. Посебан нагласак је на попису из 1991. када је укупан број пописаних у Црној Гори износио 615.035 становника а национални Црногораци су имали дистрибуцију од 61,86%. Познато је да је господин Предсједник свих грађана 30 година вршилац власти и генератор свих процеса који су везани за Црну Гору и њене геополитичке обрте. Непознато је зашто је до идеје о атеистичкој „ЦРКВИ„ дошло након пада процента Црногораца са 90,67 на 40,64% од тренутка кад је проглашена црногорска нација и након идеје дукљанизације Црне Горе која је редуковала број националних Црногораца између два пописа са са 61,8 на на 40,6 %.
Озбиљно и систематично религијско истраживање спроведено у једној земљи региона говори да број људи не вјерује у Бога износи 6%, 11 % не зна да ли Бог постоји или не, 23% вјерује у постојање више силе, 6% понекад вјерује у Бога, 22% сумња и вјерује, док је 20% испитаника привржено вјерским обичајима. Исто истраживање је обухватило питање поштовања Божјих заповјести. Завидних 29% испитаника је поштовалац истих због љубави према Богу, 17% због страха од Божје казне а оних који очекују награду од Бога је 7 %. У вјечни живот вјерује 51% , у васкрсење 47% а у рај и пакао 42% испитаника.
Као контраст и допуна претходној анализи једно америчко истраживање на свјетском нивоу показује да је број атеиста у САД 39% а у Великој Британији 69%. Аутор Генома, Мет Ридли пише о проценту писмених у обје државе,са подацима да је 1870 године било 90 % писмених у Великој Британији код оба пола, док су регије на сјеверу САД 1840 имале писменост 97%.
Задојена европским и трансатланским интеграцијама, власт са својим маркетиншким агенцијама или званичним статистичким заводима никада није спровела слична истраживања. Пописи у Црној Гори од 1945 године па до данас јесу плод политичких пројекција и јачања сепаратизама за разбијање базе српског народа. Утроба мајке у Црној Гори рађа Србина и Црногорца, Муслимана или Бошњака. Од овог правила су изузети Албанци и Хрвати. Сива зона је настала да се изврши озакоњење вишедеценијског „преданог рада“ на аутодеструкцији Црне Горе од њене „елите„ . Док младост гине по улицама због обрачуна нарко картела, у исто вријеме врше се претреси аутомобила епископа и свештеника. Сабране милијарде и 66 милионера по извјештају ЦБЦГ су једине светиње које ће бранити владајућа олигархија. Број неписмених и полуписмених на јавним функцијама, партократија и непотизам, држава то смо МИ само су неке флоскуле клептократске петокраке и словачко-србијанско-црногорске сиве зоне. Ни браћа Руси тих постреферендумских година нијесу остали “кратких рукава“. Данас су са креаторима сиве зоне из Србије „рушиоци“ суверенитета Црне Горе по умној изјави најбољег познаваоца историјских раздобља са нагласком на мрачни средњи вијек.
Литије су показале да је вјера далеко од статистике. У Црној Гори више од 200 000 људи исповиједа вјеру у живог Бога. Свако од набројаних вјерује у рај и пакао, вјечни живот и васкрсење.
Покушавајући да се све сабере у једну цјелину и направи упоредна анализа наилази се на закључак да је сива зона из 2006. године умрла. У Божјим поворкама иду Срби и Црногорци, бијели и зелени, четници и партизани. Христом су помирена оба свјетска и сви братоубилачки ратови, све идеологије и ефемерне политике са сопственим и међусобним дилемама, подјелама и размирицама.
Црна Гора свих нас чека боље сјутра. Званична наука и математичке формуле не могу да опишу Васкрс успаваног народа. Његово благо и срце су на небесима док је благо уплашених и ознојених вођа изван зоне црне земље на чијем су челу.
Пуковник Аурелио из чувеног Маркесовог романа је давно рекао да се овдје не влада помоћу папира. Ако је ово у Црној Гори реплика Колумбије (а јесте) правила су иста.
Није требало почињати Сизифов посао јер је узалудан напор за ништа!!!
Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник
