Select Page

Пише: Немања Вујачић

Једна од тврдњи која се упорно провлачи и до бесмисла користи у свакодневном дискурсу политичара, независних аналитичара, интелектуалаца, публициста (…) јесте да се Црква мијеша у политику. Уколико изоставимо све оне погрдне епитете који, желећи да омаловаже Цркву и вјернике, омаловажавају само кориснике тих и таквих термина и говоре о њиховим нивоима интелектуалне свијести; добијамо толико пута рециклирану мисао да се Црква, ето, бави политиком, као и да су литије политички мотивисане.

Прво питање које се само намеће је: уколико је Црква у двадесет и првом вијеку толико маргинална, заостала и потплаћена, зашто се троше сати и сати емисија, километри штампаног папира и зашто се ређа бескрајна плејада старих и новопројављених душебрижника, који по ко зна који пут спашавају наше душе од нас самих? Јер „заблудјели, неинформисани народ, без идивидуалног и интелектуалног капацитета“ „брутално и из свих оружја угрожава државност Црне Горе и хоће да је врати у средњи вијек (sic!).“

Брутално?!? Из свих оружја?!? Молебани, литије, молитва? То смета нашем секуларном, грађанском друштву које је раскрстило са Богом? Извињавамо се што постојимо, али, ето, ту смо, и хвала Богу, има нас.

Колико нас у ствари има? На ово питање ће најбоље одговорити они који умањују/напумпавају цифре. Ја сам одувијек био лош са бројкама. Само знам да када видим колону без краја и конца – срце ми порасте. Уколико се некима срце стегне – и то је њихово право. Колико се сјећам, у Уставу наше земље још увијек стоји члан гдје су права и слободе неповредиви – једна од њих је и право на слободу вјероисповијести и вршења вјерских обреда. Дакле не ради се ништа неуставно, незаконито, а понајмање брутално или анти-државно!

Питање свих питања – да ли Црква има право да се мијеша у политику? Какво је то мијешање на коме се упорно и преко сваке мјере инсистира? Уколико и даље размишљамо у оквирима комунистичке идеологије, свако иступање Цркве у било којој сфери јавног живота представља брутално (опет та ријеч!) мијешање у ствари државе. За њих, дјеловање Цркве почиње и завршава у храму, без таласања мирне површине васколиког друштва. Већина не схвата да Црква није ни музеј ни реликт прошлости која битише у неком свом свијету одвојена од свега земаљског. Напротив, Црква је веома жив организам, комад неба на земљи, састављен од вјерника – стварних људи, жена, старих и дјеце који живе обухваћени овим временом и простором и којима је глава – Христос. Управо зато Црква не само да има право, већ и обавезу, да јавно укаже на све деформитете и погрешке којима се угрожавају права православних вјерника, као и да чува чистоту вјере. Тако да јасно изношење става није мијешање, већ одбрана и борба за права и слободе, која нам је, ето, та иста држава гарантовала.

Црква се бори својим начинима и методама, у духу православља, да очува оно најсветије у себи. Мирним молебнима и литијама изражавамо незадовољство законом који смо добро прочитали и разумјели. То је мољење, хришћанско, грађанско и цивилизовано, да се чује наш глас у нашој држави. И ми никога нисмо дирали – нас су такли у душу, у саму бит нашег постојања. Политика је кренула на Цркву, а није се десило обратно. И сада се реакција Цркве тумачи као удар на државу. Апсурдно!

Ми се и даље молимо за оне који нас вријеђају и клеветају и за оне који мисле другачије од нас – то је наша хришћанска дужност. Али настављамо да будемо истрајни у својим захтјевима. И желимо да држава буде досљедна себи и омогући права и слободе која је Уставом гарантовала.

Јер вјера Христова је изнад сваке политике. Ми хришћани то најбоље знамо. И овдје се не боримо за данас или јуче или сјутра. Боримо за још нерођену дјецу наше дјеце; да једнога дана буду слободни људи, као наши преци. Да им оставимо светиње које смо ми имали срећу да посјећујемо. И да благослов Божији почива на свима нама.

Pin It on Pinterest

Share This