Пише: Илија Маловић
Mирно и али одлучно противљење правном насиљу у виду Закона о слободи вјероисповијести спада у најслободарскију демонстрацију народне воље, јединства и грађанске свијести у историји Црне Горе. Грађани разних идеолошких увјерења, разних животних свјетоназора, устали су да покажу да их се судбина земље тиче и да су спремни да одлучно захтијевају једнак правни третман за све институције, организације и грађане који живе и дјелују у држави Црној Гори.
Наравно, сваки масован излазак на улице угрожава вишедеценијски режим, који као по строгој наредби почиње да даје медијски простор већ познатим интелектуалних апологетама. Они који су своја имена и титуле претворили у самосталне занатске радње, у достојанственим литијама су почели да препознавају фашизам, расизам, чак и тероризам. На жалост по њих, и оргнизатори и учесници литија нису до сада дали за право овим критичарима, па је њихова злонамјерност више него очигледна.
Осим критика од стране људи блиских режиму, организатор литија се суочио и са још једном врстом замјерки. Наиме, од самог почетка Црква је замолила учеснике да се суздрже од дошења националних, државни, партијских и регионалних обиљежја и симбола. Не желећи да оптерети свој јасан циљ, а он је повлачење неуставног Закона о слободи вјероисповијести, политичким и идентитетским подјелама, организатор је препоручио ношење једино црквених барјака, икона и слика светаца.
Црква жели и да подсјети на темељне вриједности на којима ова институција опстаје одувијек. Црква је прије свега инклузивна институција, њој сви имају приступ и сви имају мјеста. Инклузивни карактер цркве подразумијева укључивање вјерника у живот црквене заједнице на свим нивоима, без обзира на њихове разлике. У њој су исто третирани и симпатизери љевице, либерализма и деснице, у њој су и монархиста и републиканци, заједно су неопредијељени као и чланови синдиката, удружења и клубова. Црква је институција која општи са конкретним људима, њима се обраћа и њих позива. Упражњавање свих секуларних идентитета је дозвољено и црква томе не стаје на пут.
Ничији национални идентитет није препрека за учествовање у животу црквене заједнице. Припадање некој нацији није циљ црквеног дјеловања, то није ни препорука за посебне повластице или ванцрквене бенефите. Хришћани не иду на богослужења по партијском задатку, услед страха од отпуштања из службе или због пријетњи. Сви хришћани су на свом мјесту у својој Цркви, без обзира одакле су и ког су социјалног статуса. Јединствена, канонски призната црква у Црној Гори има обавезу да свједочи њену правоверност и да окупља и сједињује у један црвени организам. То је суштински разликује од парарелигијских организација које покушавају да оснују политичке партије, удружења грађана или државне институције. Пројекти који на оснивање цркве гледају као на политички програм лако упадају у јерес етнофилетизма. Одличан примјер за стапање етнонационалистичког пројекта и религијске организације је напор да се формира партијска црква у Црној Гори.
Молитвеном скупу не приличи сукобљавање, или истицање оних елемената који су подстицајни за сукобе. Када је конкретно о Црној Гори ријеч, народ је достојанствено и дивљења вриједно показао саборност и јединство. Међутим, не може се занемарити чињеница да се власт већ неколико деценија труди да посије раздор, непријатељство и сумњу међу грађанима, стално их подсјећајући на евентуалне разлике које међу њима постоје. Константно се подсјећа на историјске трауме гдје су доминирали братоубиство, идеолошке диобе и конфликти. Може се слободно рећи да су подјеле најуспелији пројекат црногорског режима. С тим у вези, неопходно је бити опрезан и стално свјестан да постоји огроман потенцијал за разбијање народног јединства, да су разлике увијек ту са нама, да треба са њима рачунати. Цркви је потребан сваки човјек и свака жена да би се јасно осјетило да је заједница ту да дистрибуира одлучност и храброст који се претварају у вољу народа. Истицање политичких или националних симбола би могло да истакне и охрабри подјеле и онемогући подвиг заједништва, највећи међу подвизима.
Митрополија Христове православне Цркве у Црној Гори позива раширених руку све добронамјерне људе, и моли да народ Божији достојанствено свједочи љубав, чак и према непријатељима, по узору на Господа Исуса Христа. Само превазилажењем разлика и стварањем једнинственог црквеног тијела избјећиће се опасност да људско истисне Божанско из цркве. Ријеч божија, свето Јевађеље, не може да се потчини режиму, систему, идеологији. Њему не може да управља политичар, министар, службеник. Црква не може да се потчини нити једноме човјеку, нити да буде условљено њиме, а да тај човек није Исус Христос. Ношењем икона и црквених барјака народ Црне Горе ово свједочи, излажењем на литије ово захтијева. То је циљ од кога с неће одустати.
Коначно, изузетна енергија која се излила на црногорске улице треба да се посматра и у контексту будућности која очекује државу у народ. С обзиром на стање црногорског друштва, његове економије, привреде, здравства и образовања, јасно је да ће слична демонстрација јединства и спремности на жртву заради бољег живота бити неопходна у будућности. И они који не подржавају литије треба да буду срећни што оне постоје јер су оне знак да је народ спреман и способан да се ухвати у коштац са проблемима који ће остати после неопходних друштвених промјена. Литије су залог да је боља, праведнија и слободнија Црна Гора могућа.
Аутор је социолог
