Izaberite stranicu

После тријумфа бољшевичке револуције, совјетске власти су 1922. године протерале из Русије око 160 интелектуалаца, претходно их окарактерисавши као „идеолошке робове буржоазије“. Овај догађај је у историји познат под називом „Филозофски брод“, јер је већина протераних напустила земљу бродом. Међу протераним интелектуалцима – филозофима, социолозима, економистима… налазили су се: Сергеј Булгаков, Николај Лоски (синтетичар Лајбницове метафизике и Бергсоновог интуиционизма), Иван Иљин (идеолог „Белог покрета“), Питирим Сорокин, Николај Берђајев и други. Последњи од њих, Берђајев (1874-1948) после протеривања борави неко време у Берлину, а потом одлази у Француску где остаје до краја живота. Обиман и контраверзан опус овог филозофа оставио је видан траг до данашњих дана. У овом чланку посвећеном Берђајеву, осврнућемо се на мали део тог опуса, усреређујући се искључиво на његов однос према идеји историјског циклизма.

У суштини, филозофија Берђајева је на необичан начин покушала да оконча миленијумски сукоб између концепата кружне историје и хришћанске доктрине есхатона. Хришћанска идеја о кретању историје по линији од Бога ка Богу и од изгубљеног раја ка поново задобијеном и вечном рају, дубоко је прожимала мисао овог изгнаника. Ипак, и поред тога, Берђајев није успео да се одупре заводљивости друге идеје – идеје Шпенглеровог циклизма, која је антитетичка споменутој хришћанској доктрини: „По сопственом признању, Шпенглерову књигу [Пропаст Запада је] читао са посебним узбуђењем као књигу нашег стила. Ни Шпенглерово раздвајање културе и цивилизације Берђајев није доживео као нешто ново. Напротив, он истиче да су ту разлику сви руски религиозни мислиоци, па и он сам, већ одавно утврдили. Посебну заслугу за то он приписује Константину Леонтјеву, за којег тврди да је волео западну културу, али је мрзео западну цивилизацију као плод либерално-егалитарног духа прогреса. Леонтјев је, по Берђајеву, већ био схватио закон преласка културе у цивилизацију као неизбежан закон живота друштва, порекао постојање прогреса и исповедао теорију враћања“ (Тартаља, 1976: 79). Међутим, прихвативши циклизам, Берђајев је одбио да се одрекне циклизму супростављеног концепта хришћанског есхатона. Износећи опсежну аргументацију у прилог оба ова наизглед непомирљива концепта историје, он свој опус неминовно завршава својеврсном антиномијом.

По Смиљи Тартаљи „ основна мисао филозофије историје Николаја Берђајева је… укидање историје и увођење некакве победилачке, вечите светске стварности. Дефинисана као трагедија, историја мора имати и свој завршетак. Постојање смисла историје Берђајев условљава управо њеним крајем: окончање историје је савлађивање свега пролазног, временског или смртног. То је, по Берђајеву, победа над оним што је Хегел назвао рђавом бескрајношћу. Смисао историје која се завршава у земаљском еону је у томе да се уђе у неку потпуност вечности, како би се изашло из стања несавршености и дефектности и ушло у некакву потпуност бића изнад сваке пролазности. Увођење есхатолошког момента у историју има само једно значење: све што је почело у дубинама апсолутног мора се тамо и вратити – и ту се круг затвара. У интерпретацији Берђајева, то значи да се историја мора улити у вечност, време се мора укинути, да би се спојила историја земаљска са историјом небеском, односно да би се поистоветило историјско и метафизичко – оно што је дато у историјским фактима и оно што се открива у најдубљој духовној стварности… Одређивање историје као трагедије, као сталне борбе вечног и времена, као борбе живота и смрти, већ сугерише опредељивање за вечност, за крај објективације, сугерише окончање историје. И отуд, окончати светски еон за Берђајева значи дати смисао историји јер би, у противном, негирањем есхатологије, била призната победа смрти над животом, дакле, бесмисленост историје“ (Тартаља, 1976: 86).

Пошто ова метафизика историје није доводила до распознавања механизма социо-историјске динамике, он је надограђује органистичким моделом социолошког развоја. Основни  ентитет и његове социологије је култура, и то култура као живи организам, која се рађа и цвета носећи у себи семе краја. Тај крај је, као и у Шпенглера, цивилизација, после које следи смрт и затварање животног круга. „Неодвојиво од органистичког садржаја појма култура је учење о ритмичком кретању у друштву и историји, о сукцесији епоха и периода… Смењивање различитих типова културе зато узима вид смењивања плиме и осеке. У историји, као и у природи, постоји један ритам, једна ритмичка сукцесија епоха и периода, једно смењивање различитих типова културе, ток и поновни ток, уздизање и спуштање. Периодичност и ритам су својства свеколиког живота… У развићу културе свих народа постоји извесна цикличност“ (Тартаља, 1976: 95).

Прихватање концепта „извесног“ циклизма је следствено повлачило за собом детронизовање и негирање идеје прогреса у историји. Стога руски филоф овој идеји одузима сваки научни и хумани садржај: „Берђајев инсистира на тврђењу да су, према теоријама прогреса, бескрајне масе људских покољења осуђене на беду и смрт, на страдалнички… живот, не би ли се на врхунцу историјског живота, на сатрулелим костима свих претходних поколења, појавило поколење срећних људи за које ће бити могућа виша пуноћа живота. И стога што му се чини да све теорије прогреса посматрају сва људска поколења и све историјске епохе као епохе које немају вредности и циља у себи, но су средства подређена циљевима будућности, Берђајев проглашава ово учење религијом смрти. Какво учење супроставља Берђајев овој идеји која, како он то каже, позива на месијанску гозбу само поколења срећника… Основна предност схватања које Берђајев нуди у односу на теорије прогреса и земаљског раја… [своди се на то, да он] на гозбу срећника позива… све генерације које су некад живеле. Наравно, то би било немогуће ако се не би претпоставио васкрс свих наших предака и Берђајев не оклева да га уведе у своју визију историје, уверен да је тиме решио све противречности и дилеме досадашње историје (Тартаља, 1976: 87-88). Дакле, класичну доктрину хришћанства, по којој је историја пут од изгубљеног раја ка поново задобијеном и вечном рају, он иновира учењем о цикличном кретању на том путу; по њему, до есхатона се стиже сукцесијом развојних кругова друштвених ентитета.

           *    *    *

Уз овај веома сажети приказ науке Николаја Берђајева, као доказ да је циклизам и те како стваран, приложићемо неколико примера ритмичног понављања биографских елемената владара његове матичне земље – Русије. Показаћемо како се владавина великог кнеза Кијева, Владимира I Великог, који је „крстио“ Русију уводећи хришћанство као званичну религију Руса, реплицирала у владавину првог руског императора, Петра I Великог.

 

Владимир I – Петар I

 

Први руски император, Петар Велики, рођен је око 710/11 година после рођења великог кнеза Кијева, Владимира I Великог. Започео је владавину 710/11 година после Владимира, венчао се 710/11 година после Владимира, окончао је владавину око 710/11 година после Владимира и умро је око 710/11 година после Владимира.

Око 960 – Рођен Владимир Свјатославич.

1672 – Рођен Петар Алексејевич.

Међувреме: 710/11 (+1) година.

Око 960 – Рођена будућа велика кнегиња Рогнеда Полоцка.

1669 – Рођена будућа руска царица, Јевдокија Лопухина.

Међувреме: 710/11 (-1) године.

978 – Почетак великокнежевске владавине Владимира I.

1689 – Почетак владавине Петра I.

Међувреме: 710/11 година.

978 – Венчање Владимира I и Рогнеде Полоцке.

1689 – Венчање Петра I и Јевдокије Лопухине.

Међувреме: 710/11 година.

979 – Рођен Изјаслав, најстарији син Владимира и Рогнеде.

1690 – Рођен Алексеј, најстарији син Петра и Јевдокоје.

Међувреме: 710/11 година.

985 – Победоносни поход Владимира I против повилошких Бугара.

1696 – Победоносни поход Петра I против кримских Татара.

Међувреме: 711 година.

Владимир је пре женидбе с Рогнедом побио њену породицу, а њу отео. После десетак година брака, Рогнеда је одлучила да освети своје најближе. Покушала је 987. да убије Владимира, али није успела. Од његовог беса је спасао осмогодишњи Изјаслав, који је с ножем стао између оца и мајке. Овај догађај је значио и крај брака Владимира и Рогнеде, а Изјаслав је добивши на управу Полоцк, отишао с мајком из Кијева.

987 – Крај брака Владимира I и Рогнеде Полоцке.

1698 – Крај брака Петра I и Јевдокије Лопухине.

Међувреме: 710/11 година.

988 – Владимир Велики започиње крштавање Русије.

1698 – Петар Велики започиње револуционарне реформе руске државе и друштва.

Међувреме: 710/11 (-1) година.

Владимиров син и престолонаследник, кнез новгородски Вишеслав, умро је неколико година пре оца. Петров син и престолонаследник, царевић Алексеј, такође је умро (убијен је) неколико година пре очеве смрти.

1015 – Крај владавине великог кнеза Владимира I Кијевским великокнежевством.

1725 – Крај владавине императора Петра I Руском империјом.

Међувреме: 710/11 година.

1015 – Смрт великог кнеза Владимира I.

1725 – Смрт императора Петра I.

Међувреме: 710/11 година.

У чланку Анатолиј Фоменко у мрежи праволинијске историје, објављеном на овом порталу, показана је биографско-ритмичка веза Владимира Великог са првим великим кнезом Москве, Василијем I и првим руским царем Иваном IV Грозним, као и биографско-ритмичка веза између Ивана Грозног и Петра Великог. Додајмо стога у овом прилогу недостајуће карике у ланцу биографско-ритмичких паралела ове четворице руских владара.

 

Василије I – Иван IV Грозни

Иван Грозни је рођен око 157/58 година после Василија I, започео је царску владавину 157/58 година после Василија, венчао се (први пут) 157/58 година после Василија, окончао је владавину око 157/58 година после Василија и умро је око 157/58 година после Василија.

1371 – Рођен Василије I.

1530 – Рођен Иван IV Грозни.

Међувреме: 157/58 (+1) година.

1371 – Рођена будућа велика кнегиња, Софија Витовтовна.

1530 – Рођена будућа руска царица, Анастасија Романовна.

Међувреме: 157/58 (+1) година.

1389 – Почетак великокнежевске владавине Василија I.

1547 – Почетак царске владавине Ивана IV.

Међувреме: 157/58 година.

1390 – Венчање Василија I и Софије Витовтовне.

1547 – Венчање Ивана и Анастасије Романовне.

Међувреме: 157/58 година.

Синови Ивана Грозног и Анастасије – Димитрије, Иван и Фјодор – рађали су се око 157/58 година после синова Василија и Софије – Јурија, Ивана и Данила. Јуриј и Димитрије су умрли веома млади. Василијев и Софијин други по реду син Иван, и Иванов и Анастазијин други по реду син Иван, били су годинама престолонаследници својих очева, али нису постали владари, јер су их очеви надживели.

1396 – Рођен Василијев и Софијин син, престолонаследник Иван.

1554 – Рођен Иванов и Анастасијин син, престолонаследник Иван.

Међувреме: 157/58 година.

1425 – Крај великокнежевске владавине Василија I.

1584 – Крај друге царске владавине цара Ивана IV Грозног.

Међувреме: 157/58 (+1) година.

1425 – Смрт великог кнеза Василија I.

1584 – Смрт цара Ивана IV Грозног.

Међувреме: 157/58 (+1) година.

1453 – Смрт велике кнегиње Софије Витовтовне, суприге Василија I.

Око 1610 – Смрт царице Марије Фјодоровне Нагаје, последње супруге Ивана IV Грозног.

Међувреме: 157/58 година.

 

Василије I – Петар I Велики

Петар Велики је рођен око 299/300 година после Василија I, започео је царску владавину 299/300 година после Василија, венчао се 299/300 година после Василија, окончао је владавину 299/300 година после Василија и умро је 299/300 година после Василија.

1371 – Рођен Василије I.

1672 – Рођен Петар I Велики.

Међувреме: 299/300 година.

1371 – Рођена будућа велика кнегиња Софија Витовтовна.

1669 – Рођена будућа царица Јевдокија Лопухина.

Међувреме: 299/300 (-1) година.

1389 – Почетак великокнежевске владавине Василија I, после смрти Димитрија Донског.

1689 – Почетак владавине Петра I Великог, после свргавања регенткиње Софије Алексејевне.

Међувреме: 299/300 година.

1390 – Венчање Василија I и Софије Витовтовне.

1689 – Венчање Петра I и Јевдокије Лопухине.

Међувреме: 299/300 година.

У браку Василија и Софије рођена су три сина, као што су и у браку Петра и Јевдокије рођена три сина. Најстарији Алексеј је био низ година Петров престолонаследник, али као и Василијев син Иван, никада није постао владар, јер је умро (убијен је) пре очеве смрти.

1417 – Крај престолонаследства и смрт Василијевог сина, Ивана.

1718 – Крај престолонаследства и смрт Петровог сина, Алексеја.

Међувреме: 299/300 (+1) година.

После смрти престолонаследника Ивана, престолонаследство је пренето на двогодишњег Василијевог сина и имењака, Василија. После смрти престолонаследника Алексеја, престолонаследство је пренето на трогодишњег Петровог сина и имењака, Петра.

1425 – Крај великокнежевске владавине Василија I.

1725 – Крај императорске владавине Петра I.

Међувреме: 299/300 година.

1425 – Смрт великог кнеза Василија I.

1725 – Смрт императора Петра I Великог.

Међувреме: 299/300 година.

Од све Василијеве деце, Московским великокнежевством је владао само Василије II Слепи.

Од све Петрове деце, Руском империјом је владала само императорка Јелисавета Петровна. Јелисавета је окончала владавину и умрла је 300 година после Василија II Слепог.

1462 – Смрт великог кнеза Василија II Слепог.

1762 – Смрт императорке Јелисавете Петровне.

Међувреме: 299/300 година… итд.

 

            *    *    *

Од неког ко није оклевао да „васкрс свих наших предака… уведе у своју визију историје“, последње што се могло очекивати је – прихватање Шпенглеровог циклизма. Ипак, Берђајев га је прихватио. Спајајући у свом делу наизглед неспојиво, ризиковао је стварање некаквог филозофског „франкештајна“. Ипак, „кроз све противречности и сва колебања, у схватањима света и виђењима човекове судбине, тенденција цикличног објашњавања историје, у филозофији Николаја Берђајева, показује релативну доследност. (Тартаља, 1976: 98). За своје учење Берђајев је 1947, инаугурацијом у почасног доктора теологије, добио признање од Универзитета у Кембриџу. Тим признањем је симболично затворен животни и филозофски круг овог изгнаника из бољшевичког „раја“.

 

Аутор: Тодор Вулић

Извор: Археофутура

 

 

Pin It on Pinterest

Share This