Izaberite stranicu

Бесједа протојереја-ставрофора др Бориса Брајовића изговорена након литије за одбрану светиња у Даниловграду:

Пријатељи моји и пријатељи Христови,

Нећу Вам говорити о овоме Закону, нећу рећи ни ријечи о онима који су га донијели, најрадије не бих ништа рекао ни Вама, већ бих оћутао и само заједнички подијелио ту тишину у којој се све разумије. Кад се воле два бића и цијели народ он све разумије, довољно је да су једно са другим, све је остало небитно и сувишно, па и ријечи. Ми смо се ужељели једни других, нама је лијепо овдје бити на Литијима, они то не могу да разумију. Не разумију зашто нам је лијепо заједно на улици, они не могу да нађу ону изгубљену тајну људског живота коју смо ми пронашли и то баш на улици, на оном мјесту које је постало у њиховој разрушеној култури сметлиште свијета. Улица, гдје се умјесто љубави продаје сопствено тијело, умјесто радости продају наркотике, умјесто поштеног рада нуде се најамници и партијски робови, у којем се умјесто светости живота нуди поквареност и лицимјерсто. И зато смо изашли на улице да бисмо их очистили и освештали, па да из њих можемо да уђемо у наше домове. У Црној Гори је у ова два мјесеца започет највећи инвестициони пројекат у њеној скорашњој историји, сличан оном на Мартинићима и Крусима који су наши преци учинили, кренули смо да обновимо и изградимо Црну Гору са улица, улажући у нашу дјецу да бисмо им показали да има ствари за које је вриједно живјети и борити се, а да то нијесу телефони, станови, кредитне картице и аутомобили. То су наши стари Бјелопавлићи знали шта је најважније оставити дјеци, а то је Име, јер каже Његош: „не требује царство нељудима нако да се пред свијетом руже“.

Не могу нас побиједити, знате зашто, јер на улици нијесу изашла наша тијела, наше тетиве и кости, јер, како каже Платон, кад би се оне питале вјероватно би побјегле и сакриле се, већ су овдје наше душе, то они не виде, њих не могу да уплаше, они су ових осамдесет година тровали наше тијело страхом и мржњом, дијелећи и цијепкајући наше биће у којем је оно јавно било њихово, а оно унутрашње наше и ничије, јер нијесмо имали са ким да подијелимо то што смо осјећали и мислили.

Дошао је овај тренутак духовне обнове, у којем човјек треба да буде човјек, а не да глуми човјека. То је истинско васпитање које можемо својој дјеци и сваком младом бићу показати, да смо заједно, да не само да смо способни за љубав већ да можемо да волимо, да своју вољену особу помазимо, пољубимо, загрлимо, да своју дјецу заједно држимо за руке и да са њима све дијелимо, као што то радимо овдје на нашим Литијама. Дјеца нијесу незрела, воће може бити незрело, али не и људи, младим бићима нијесу потребне поуке већ рука која милује, очи које се смију, усне чију топлину можемо осјетити, ноге које корачају у Литијама. То нијесу чулне ствари којима нас уче ненаучени учитељи већ духовне којима се можемо научити само тако што их сами искусимо. То је онај покрет унутрашњи који је излио ове Литије, па нас Духом здружио и повезао. Пријатељ ми је указао на један видео који се ових дана појавио на друштвеним мрежама. Негдје на сјеверу, у неком малом селу, четири дјечака, све један другом до увета, у гуменим чизмама распареним, узели су лопате, једине њихове играчке и подигли их увис, идући каљавом стазом око куће све узвикујући: Не дамо светиње. Они су све разумјели и нико их није учио. Знате, сваку Литију у Подгорици, имамо сличну сцену као кад је Свети Василије ишао у Херцеговину, па су га они дивљи коњи пратили цијелим путем, тако имамо уличне псе луталице, који претрче сваки наш ход, раздрагани и весели, трчећи са краја на почетак Литије и сваки пут се први сакупе испред Храма чекајући почетак нашег молебна. Они то могу разумјети, али и ми можемо и знамо зашто смо овдје, гдје смо, и шта нас чека на крају наше улице и Литије. Чека нас, као на крају сваке наше улице, Трг на коме ћемо се окупити у новој Црној Гори као народ Божји. И зато им кажемо: Не дамо светиње и Бог је с нама. А Бог ће све уредити, онако како се они не могу надати и то врло брзо. Нећемо напустити наше улице, јер ако их напустимо изгубићемо и наше домове и нашу дјецу, и нећемо се имати гдје вратити. Ми немамо избора осим онога који нам је Бог одредио, да смо заједно и да морамо добити ову битку.

 

 

Pin It on Pinterest

Share This