Izaberite stranicu

Велики угодници Божији, Преподобни Јоаникије Велики и Свештеномученик Никандар свечано и молитвено су прослављени у 22. недјељу по Педесетници, 17. новембра, у Цркви Светог Георгија и Светих 42 Момишићких мученика на Малом Брду у Подгорици.

Свету литургију служили су протојереји Мирчета Шљиванчанин и Никола Пејовић уз молитвено учешће великог броја вјерних, међу којима је био велики број дјеце са вјеронауке при овој светињи, која су по завршетку Свете службе Божије извела пригодан програм.

Бесједећи по прочитаној јеванђелској перикопи о богаташу и Лазару, отац Мирчета је казао да нам историја Цркве свједочи да богаташ није отишао у пакао само зато што је био богат, нити Лазар у наручје Аврамово само зато што је био сиромах и болестан, већ зато што није све у животу у овоме свијету и вијеку, него је живот дар Божији који има вјечни смисао.

Отац Мирчета је указао на разлоге због којих је богаташ завршио у паклу, а убоги Лазар у рају. Многи људи, велики и богати свога времена, богатство које им је Бог дао и који је дар Божији, користили су да би ублажили муке и патње онима који га нијесу имали, те им је то било на спасење, објаснио је отац. С друге стране, подсјетио је, има болесних и сиромашних људи које туђе богатство и сопствена мука чини још заједљивијим.

„Господ кроз ову причу жели да нам поручи да је проблем овога богаташа из Јеванђеља, због чега је отишао у пакао, то што је његово богатство у ствари било све у његовом животу, иако га он, вјероватно, није стекао неправедно. Није био свјестан да све што има у животу је дар Божији и да нам Бог дарује дарове да би смо их дијелили са другима“, казао је отац Мирчета примјетивши да је још већи проблем овога безумног богаташа, којем се чак ни име не помиње, то што није видио болесног човјека који је таворио крај врата његових. Заправо његова везаност за богатство, за овоземаљске ствари, је била толика да није видио суштину живота и да је живот, као и све у животу,  дар Божији.

Лазар, са друге стране, је био толико болестан и у толикој муци да су, како каже Јеванђеље, долазили пси да лижу његов гној, али, истакао је прота Мирчета, он је своју болест носио јуначки, није роптао, није завидио другима. За разлику од богаташа, Лазар је свој крст, који му је Господ додијелио, носио истински, јер је знао да живот има дубљи смисао, да није све у животу у овоме свијету и овоме вијеку, него да је живот дар Божији који има вјечни смисао и да на нас Бог неће попустити никакву невољу и страдање ако то није за наше спасење.

Резиме је да се богаташ веселио само са својим пријатељима, али се није истински радовао, јер истинска радост увијек жели да се дијели са другима, а богаташево весеље је био је промашај живота, само уживање у тренутном стању, које је опет било дар Божији.

„Видимо дакле, из овог Јеванђеља, да је однос према ономе што имамо и однос према људима итекако повезан. Како се односио према даровима Божијим овај богаташ, тако се односио и према овоме човјеку.“

Богаташ није чинио зло Лазару болесном, он га просто није примјећивао. Проблем је што није довољно само не чинити зло, проблем је што не желимо да чинимо добро и што се не трудимо максимално колико да нас стоји. Богаташ је заборавио оно што је суштинско, да је живот дар Божји и да тај дар треба се дијели са другима и да не можемо живјети сами, а да не погледамо на оне око нас.

„Ова јеванђељска прича нас подсјећа, с једне стране, да ћемо доћи на Суд Божији и да ће нам Бог судити према томе како се будемо односили према нашем и према животима оних око нас, и, с друге стране, да све у животу добијамо због чега треба да смо благодарни Богу. А благодарење се увијек показује тиме како се односимо према Богу и ближњима.“

Протојереј Мирчета Шљиванчанин је на крају бесједе поручио да нас ова јеванђељска прича позива да видимо гдје смо, пошто се сви можемо пронаћи и у лику богаташа и у лику сиротога Лазара.

„Позива нас да ако нам је Бог дао да се радујемо и веселимо то дијелимо са другима и да осјетимо да је то дар. Позива ва нас да ако наиђе нека мука, а свакоме наиђе, да је носимо јуначки знајући да нам Бог неће дати што не можемо поднијети и да нам је то дато да би смо показали вјеру и трпљење, да би смо се показали као они који вјерују у Бога, који нас никад не оставља и који жели оно највише и најдубље у нама. Нека Бог да да увијек размишљамо о суштини и смислу живота и да Богу благодаримо на свему што нам дарује, јер све је дар Његове љубави. Амин.“

Послије Литургије у порти момишићке светиње дјеца са вјеронауке „42 Момишићка мученика“ уприличила су духовни програм – пјесме и рецитације, у којем су уживали, поред свештеника Мирчете Шљиванчанина, координатора Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, и Николе Пејовића, момишићког пароха, вјерни ове парохије и дјеца која су овај духовни садржај употпунила радосним дружењем.

Весна Девић

Pin It on Pinterest

Share This