Select Page

Поводом десетогодишњице упокојења Његове светости Патријарха српског г. Павла, подјсећамо вас на стихове које су о свом Патријарху – ходајућем Јеванђељу написали  Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и академик Матија Бећковић. Пјесме су објављене у књизи „Патријарх Павле – човек пред лицем Божијим“ коју је приредио Матеј Арсенијевић а издавач Светигора, Цетиње, 2016:

По бићу и жићу најближи Светом Сави

Чињеница је да је, у све ове дане,

на трон Светог Саве изабран човјек

који је од свих нас, пред Богом исповиједам,

то је моје осјећање,

достојнији да буде на том трону

и који је по свом бићу и жићу

најближи Светом Сави.

 

Смјерни, трпељиви, скромни владика

Рашко-призренски Павле – мученик

који је на себи својствен начин

носио крст свога косовско-метохијскога народа.

 

Он се попео на трон Светога Саве,

пун чистоте и унутрашњег спознања.

 

Кажу неки: стар је!

Није стара благодат и светиња Божија,

коју носи у себи,

коју је годинама задобијао

мукотрпно ходећи пјешке по Косову и Метохији,

од села до села, од града до града,

од манастира до манастира,

утврђујући на најбољи могући начин

душу свог народа,

цементирајући је оним цементом

који је непролазан.

 

Тај и такав епископ се попео на трон Светог Саве

и ако би они који сада држе

или желе да стекну власт

имали само десети дио несебичности

нашег новог патријарха,

ова би земља процвјетала.

 

Митрополит Амфилохије, децембар 1990.

Патријарх Павле

Живот је живео

као да ће му

сваки дан бити судњи

и говорио

као да ће му

свака реч бити последња.

 

Нико у бучнијем веку

није говорио тише,

а да се даље чуо.

 

Нико није говорио мање,

а да је рекао више.

 

Нико у безочније доба

није дуже и спокојније гледао

истини право у очи.

 

Нико се за славу земаљску

није грабио мање.

 

Нико се није украсио с више украса

да се сваког украса лишавао.

Нико није био природнији

у најнеприроднијим приликама.

 

Нико свој ауторитет

није успоставио једноставније,

без вишка речи и вишка покрета.

 

Нико своју реч

није овејао од свега сувишног,

а себе и своју душу

отребио од сваког труна,

а ипак рекао

„Срећан сам

што нисам безгрешан“.

 

Нико није лакше ходио земљом,

а да је оставио дубље трагове.

 

Нико није био мањег раста,

а да се видео са веће даљине.

 

Отуд ни више људи,

ни веће тишине

него на његовом погребу.

 

Матија Бећковић, 2007-2009.

Приредила: Тијана Лекић

Pin It on Pinterest

Share This