Izaberite stranicu

Пише: др Батрић Бабовић

Бескрај стихова и духова Његошевих записа призива нас сваког 13. новембра да одамо пошту и почаст владики и монаху српског језика и великану свјетске књижевности. Произвољни ставови тенденциозних гласноговорника и негатора величине његовног књижевног дјела учвршћују сваку умјетности оријентисану личност у увјерењу да је Његош са својим дјелом све виши и виши.

Тихи глас виших свјетова, испосник Небеса и мученик црногорске земље кроз Лучу Микрокозмa и Горски Вијенац плете судбину државе на чијем челу је био не својом вољом већ вољом Божјег Промисла. Утврђен у светости сопственог живота и утиснут у судбину и начин владања свог стрица Петра I Петровића, владика Раде васкрсава наду у трајање духа код покољења која ће доћи иза његове смрти.

Највећи живи пјесник Матија Бећковић подарио му је пјесничку бројаницу под називом Посвета праху оца поезије. Називајући га младим мучеником Христових година и направивши Цетиње пријестолом поезије, обојица су добили есхатолошку нит која Ловћенског Тајновидца сврстава у ред оних који су светим писањем оспорени од дневних политика да буду дио црквеног календара. Кандило вјере у Његошевој Црној Гори неусахло и младо гори као њен владика – пјесник и црноризац.

Док Црна Гора личи на сонет бр. 66 Вилијема Шекспира у преводу блаженог спомена Стевана Раичковића, дотле њен витез писане ријечи брани натпис Милоша Црњанског о духу дубине Горског Вијенца. Данас када нестаје традиционална Црна Гора камена успаванка би постала једина проза и поезија историјске истине и вратоломне судбине срушеног Ловћена.

Иза врхова Карпата васкрсава Његошев Ловћен, док на Ловћену Тајновидац у саркофагу чека вишедеценијско ослобођење од идеолошких и политикантских стега.

Обурдани Ловћен и умножене његове цркве широм словенства опомињу нас на чување и умножавање свете Црне Горе. Ако нестане Горски Вијенац, а остане наш народ, знамо да другог Милоша Црњанског нема да опише такву могућност. Трагични јунак косовске мисли у својој колијевци љуља молитве за своју цркву и народ. Кад би нестала земља као планета на меридијанским распонима срели би завјетну реченицу да све пролази а Његош остаје.

Замонашен да би поезија била икона а Црна Гора њена Црква и постојбина Виших Свјетова и самога Вишњег Јерусалима. Сам Његош потврђује Библију и њену поруку.

Остаје аманет да васкрсне Ловћен и владика Раде живи довијека!!!!

Pin It on Pinterest

Share This