Izaberite stranicu

Књига „Наши манастири и калуђерство“ књижевника и историчара Милоша С. Милојевића биће престављена у понедјељак, 11. новембра, у манастиру Михољска Превлака, са почетком у 19 часова.

Промоција се одржава у организацији манастира Михољска превлака и Михољски збор под називом Зашто историја ћути на име Милоша С. Милојевића?

Милош С. Милојевић рођен је 16/29. октобра 1840. године у селу Црна Бара у свештеничкој породици. Основну школу завршио је у селу Глоговцу, а гимназију у Београду. Изучавао је право на Београдском лицеју, а потом је као државни питомац наставио школовање у Кијеву и Москви, где је студирао Филологију словенских живих и изумрлих племена с политичком историјом и књижевношћу. Године 1870. постаје професор гимназије у Београду, а од 1873. до 1876. године био је управник и професор тада чувеног Другог одељења Богословије у Београду.

Активни је учесник у Српско-турским ратовима 1876-1878. године, где је основао и повео у рат добровољачке јединице састављене од људи из Кнежевине Србије, Старе Србије, Македоније и Босне и Херцеговине. У редовима његових добровољаца било је и 30 питомаца чувеног Милојевићевог Другог одељења Богословије из Београда, које је и формирано да би уз редовно образовање, код тамошњих питомаца развијало родољубље.

Био је професор и директор гимназије у Лесковцу у периоду од 1881. до 1890. године, када је постављен за управника Светосавске вечерње богословско-учитељске школе.  Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885-1886. године. Такође, био је члан Српског ученог друштва и почасни члан Српске Краљевске академије и резервни потпуковник српске војске. Пензионисан је 1893. године.

Милош С. Милојевић одликован је ореднима: Таковским крстом V, IV, III, II, и I степена; Златном медаљом за храброст; Сребрном медаљом за храброст; Златном медаљом за ревносну службу 18. априла/1. маја 1878. године; Краљевским орденом „Светог Саве“; Споменицом рата 1876 и 1877-1878; Медаљом црвеног крста; Краљевским орденом „Белог орла“; Орденом Друштва „Светог Саве“ – „Сребрна светосавска медаља“ 1890. године, и Орденом „Румунског крста“.

Преводио је са руског, објављивао чланке и етнографске карте. Од књига најпознатија су му дела „Песме и обичаји укупног народа српског“ 1-2, „Путописи дела Праве Старе Србије“ 1-3, „Одломци историје Срба и српских – југословенских земаља у Турској и Аустрији“ 1-2, „Српско-турски рат 1877-1878. године“ и „Наши манастири и калуђерство“. Доста тога је остало у рукопису, а нека дела су волшебно нестала 1918. године.

Преминуо је у Београду 24. јуна/7. јула 1897. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду близу Храма Св. Николе.

Pin It on Pinterest

Share This