Izaberite stranicu

Пише: протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић

У цртаном филму Маша и медвјед, који понекад погледам, не зато што сам русофил, нијесам, ријетко заволим и оне које познајем дуго и добро, плавоока Маша газећи по траговима у снијегу које оставља медвјед, који иде испред ње, пита се чији су ти утиснути отисци у дубоком снијегу у који је она угазила као у барку. Медвјед се чуди, не зна шта Маша говори, на шта му она каже: Медо, ти ништа не разумијеш, можда су ово стопе крококоња или кроколептира. 

Али ствар је много озбиљнија од медвједовог чуђења и Машине игре са измишљеним бићима, јер нас из цртаног филма, ма како то наивно звучало, води у један много озбиљнији филм, у којем је значење стопа у снијегу онога који је прошао неодвојиво од питања шта ти уписани кораци значе за онога који долази, како то у изванредној студији Историја, време и памћење испоставља Фернандо Катрога. Увијек смо у нечијим пртинама, било да их свјесно и добровољно присвајамо као наше стазе или да смо несвјесни да смо у њих загазили и да је већ њима неко прије нас прошао. Неко је њима, ногоступима и стазама, већ пропутио и исповјестио се. Постајемо сапутници са познатим и непознатим личностима, корачамо напоредо, једне са другима пут нас спаја. 

А то је онај пут на који нас и Левинас наговара када каже да у нашим животима постоје трагови односа с другим: односа којег морамо истражити у његовом примарном облику. То је стање, како он каже, у којем другост другога не би стајала само супротношћу свога идентитета, у којем се други не би покоравао само платонском закону партиципицаје, већ у којем оба члана садрже исто и управо због тога друго. Усамљени глас Емили Дикинсон још снажније поетски открива тај однос: „Ја сам нико? А ти, ко си? Такође нико, дал’ то си? Онда нас је двоје – ћути! Знаш, разгласили би свима.“ 

Тајна је то, пут тај и наши кораци на њему, само тако наша усамљеност у заједници има звук оне аскетске преданости којом се отвара сваки теолошки говор. А он је могућ, јер смо теологични, а то значи да смо увијек у погледу и додиру Онога о коме мислимо и чијом стазом корачамо. Са-осјећамо, рекао би Аристотел у оном чувеном трактату о пријатељству, додавши да је постојати исто што осјећати и мислити. А мислимо и осјећамо увијек некога, постојање у тој првој интуитивној философији је присуство друге личности: пријатеља. Тако почиње философска а и свака друга педесетница, глосолалијом као даром Духа који прихвата онај који га разумије. Разумијем те, дакле, постојим. 

Пријатељ, о томе је овдје ријеч. О пријатељу. Не знам гдје сам га први пут упознао и када је то било, али сам запамтио шта смо причали тога дана. Представио се: Ја сам Милан Радуловић, нијесам му узвратио истим гестом, већ сам одмах преслободно, скоро побједнички лакомислено устврдио: Ваши су сигурно поријеклом из Црне Горе! Не – одговорио је благо и развучено као дувански дим што је увлачио. Нијесу ваљда Ваши преци из Херцеговине, наставио сам да провоцирам. Ja сам са Романије, из Малог поља код Хан пијеска, а моји су се преци доселили из Старе Херцеговине. Сада сам већ сасвим озбиљно, као неку важну ствар, изустио: Ромеј из Малог поља, баш чудно. А ви сте свакако философ, очински топло, узвратио ми је. И ту титулу философ први пут сам у свом животу прихватио као неку важну ствар, као дар од пријатеља.

Знате, господине Радуловићу, у нашем црквеном простору, наставио сам већ започету синестезију, кад неком кажете да је филозоф то је заправо еуфемизам за ријеч будала. И прије него што ме је истински зачуђен, упитао како би то могло исто звучати испричао сам му чувену анегдоту. У својој Историји Херодот Халикарнашанин ће изнијети приповјест о сусрету Солона и краља Кријеза, у којој ће први пут бити забиљежен један философски разговор о срећи, усуду, смрти. У својој тиранској равнодушности краљ Кријез ће испрва показивати занимање за ту нову умјетност и вјештину, за коју први пут чује, али како разговор одмиче и почињу многа питања да се гомилају, њему непозната, све више ће га обузимати тако њему позната досада. Кад разговор дође до тачке у којој деспотска власт престаје да влада, досада прелази у игнорацију. Наиме, на питање краља како да човјек достигне срећу, Солон му одговара да нико не може да има све што пожели, и да свако ко мисли да је срећан треба да сачека да види каква ће му бити смрт. И ту се разговор нагло завршава, краљ Кријез не погледавши мудрог Солона отпушта га и повјерава се својим слугама, рекавши да је Солон велика будала. 

Тако се неславно завршава први философски разговор, на границама будалаштине и философије, остављајући сваку страну на различитим половима истог питања. Позната ствар. Мјере живота и смрти остају недодирнуте у оном перформативу: Не философирај. И све се наставило без застоја, људи су живјели, умирали, нестајали и рађали се, сунце је излазило и залазило, свијет се окретао око своје осе. Али нешто се преломило, промијенило се, што се није очитовало у оном животу са којим се људи стално сударају и што им остаje туђе и непознато и једва примјетно. Али није свима и није свакоме остало страно оно што се одломило од тога првог философског сусрета. Потребан је пријатељ за разговор. Философија је од тада чекање Сусрета. 

Ја сам срео Милана, Ромеја из Малог поља. И све што сам од тада мислио и осјећао са њим потврђивало ми је да Милан припада оном соју духовне аристократије тако ријетке и драгоцјене не само у нашем времену него увијек и свугдје. У црквеним антроподромима у којима смо се кретали и живјели, и он и ја, сусрећете већином досадне људе, заокупљене собом, својим мјестом у некој замишљеној историји, на некој црквеној позицији, у неком апстрактном теолошком говору, у свом хришћанству не Христовом него у неком ружичастом хришћанству, како каже мати Марија, у неком развршју из кога никад не излазе, безлично и празно самопонављање. Умјесто благовјестника страдања и Васкрсења имате портпароле сопствених траума, рана и убоја. 

На моје ламентирање над заједничком нам стварношћу, одговорио ми је да је то велика привилегија да будемо са бољим дијелом човјечанства, са онима који болују и стално су у проблему. Помислио сам, ово је први човјек кога сам срео да је разумио шта значи милост. Једнако ако не и више у свакој историји, а посебно у персоналној историји дубоко је уткана и она средишња есхатолошка линија у којој ће све ствари, догађаји, људи добити своје пуно разрјешење и смисао тек на крају историје људског постојања. Разумијевање будућности није само земља предање и погађања о нама, људима и догађајима у којима смо учествовали као савременици, већ и апокалиптика онога чега нијесмо били свјесни када смо постојали. 

Марина Цветајева, руска пјесникиња, ће у тексту о Борису Пастернаку записати да се „сви пјесници дјеле на пјеснике са развићем и пјеснике без развића. Пјеснике са историјом и пјеснике без историје.“ И док прве, каже она, можемо представити стријелом пуштеном у бесконачност, друге представљамо стријелом која иде у круг. Милан Радуловић је био човјек са развићем и човјек са историјом. И то сте одмах могли препознати у њему, када сте га сретали, са њим разговарали или само заједнички ћутали, да људи као он са развићем и историјом имају то неизрециво осјећање, да су бића будућности, да носе ону васионску људског и да је њихова најсветија дужност јавити свијету да је Бог са нама. У томе их ништа није могло поколебати, толико је јако била изражена моћ његовог предања тој мисији и визији да сте имали осјећај неке физичке баријере и барикаде свему ономе што би могло, то неко друго мишљење, наметнути или додати том искуству присуства Бога у свијету, ма како умно и узвишено било. 

Ни ја не могу додати ништа томе, само могу потражити његове стопе у снијегу и запјевати: Романијо, горо од јунака / успомено Старине Милана.

Извор: Теологија.нет

Pin It on Pinterest

Share This