Izaberite stranicu

Пише: Батрић Бабовић

Прије 30 година престало је да куца срце легендарног и аутентичног продуцента књижевног правца постмодернизма Данила Киша. Тај 15 октобар носио је у себи једну сличност са Даниловим књижевним дјелом. Једна реченица би могла саопштити да су тај октобарски дан и Кишова проза носили у себи сунце које је гријало јаче и изазовније него што то обично бива у јесењем октобру и реалном животу обојеном пером и срцем у прози Данила Киша. Горка судбина његовог оца и Данилово усахло очинство пратили су га током читавог живота и стваралаштва.

Савременици и они који су дошли послије њих у Кишовој прози виде необичне коте стварања по нитима синтакси израслих из паљевина и темеља животне горчине, које су кроз пишчеву ријеч дотицали најтананија људска осјећања и психолошке слојеве личности и свих времена изроване и реструктуриране Средње Европе.

У његовом сјећању остао је залеђен Дунав са рупом кроз коју су се у његову дубину селили бројни мртви Новосађани. Тај лед никад није срастао и имао је трајни ожиљак депонован негдје дубоко у корама најинтимнијих дубина срца. Рација је била мини позорница Холокауста и Аушвица који су у драми емоционалног и прозног Данила Киша били увод, ток и никад нађено ушће здробљеног и урнисаног дјетињства- из кога све почиње и настаје и у које се све враћа. Причу о њему допуњавају акорди младости коју је провео на Цетињу и у коју урастају етос црногорског поднебља и велика жртва његове мајке у процесу духовног опстанка породице и пуног пишчевог сазријевања.

Гробница за Бориса Давидовића је култно дјело на коме су се бранили образ и понос Даниловог талента и трајање на књижевној позорници специфичним књижевним стилом изражавања. Час анатомије на мансарди у башти пепела док се чита псалм 44 била би космичка свеобухватност и дефиниција првог постмодернисте који је судбине Новог Сада, Цетиња и Београда замијенио крунисањем ријечи у олтарима културног Париза.

Становник свијета и незамућени извор који повезује Кабалу и вјеру своје мајке по чијим обичајима је сахрањен након три деценије посхумности најквалитетнији опис може добити само ако буде описан поезијом. Она га уздиже на пиједестал космополитизма и екумене којима глобализам, либерализам и дневна балканска политика не могу контаминирати утврђени књижевни трон.

Први дипломац упоредне књижевности постаје неупоредиво чудо које траје а његово књижевно дјело надраста меридијане и просторе на којима је настајало. Универзуму и универзалности Данила Киша посвећујем пјесму Три деценије да би остао незаборављен и вјечан.

Три деценије под Орловим Кршем
Нема те да сузу пустимо
Над Срушеним Врхом и Давидовићем
Забрањену ријеч изустимо

Нема те псалмопојце три снопа вијека
Да енциклопедије мртвих оживимо
На броју четрдесет и четири Давидовог лијека
Разбрацени да се помиримо

У башту и пепео стави ране јаде
Есеје дискусије приче и новеле
Српског језика свете рукосаде
Ради превођења на језике смјеле

Октобар је близу а тебе још нема
Мансарде те крију тридесет година
Од угарских судби и цетињских тема
То је драги пишче писана судбина

На крају крајева ту код Биљарде
Посијао си слово ожиљка Лауте
Складиштио простор написане царде
Давне поетике и незнане руте

Која теби води и када те нема
На сузним стазама већ тридесет љета
Ловћен је покрила Крсна Анатема
Косовски Бој се код Цетиња срета

Ти мирно спавај Кнеже покрај Књаза
Онамо намо гдје нас нема више
Угријаће огањ од огавног мраза
Раскисане крике поезија Кише!

Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник

 

Pin It on Pinterest

Share This