Izaberite stranicu

Пише: Батрић Бабовић

Кафкијански насловљено друго име процеса у Црној Гори са пуноћом истине може се назвати чистилиштем. Вишедеценијско културно и идентитетско раслојавање народа преузима обрисе невиђених шавних деструкција укупног историјског бића. Култура сјећања и памћења, знање и образовање, лингвистички галиматијас једног и  јединог на нивоу свјетске науке признатог језика са покушајем његовог затирања кратка су секвенца збирног наратива црногорске аутодеструкције која се од 1945 године системски спроводи и претаче у невиђену праксу, која се изводи под палицом секуларних црногорских власти. Комунисти и неокомунисти имали су и имају различите приступе у стварању идентитетских гризлица на јединственом ткиву црногорског православља. Памфлетирање демократијом, европским и евроатланским интеграцијама са људским правима и слободама покривачи су голотиње коју је започео титоистички црногорски комплекс а наставио њихов изданак описан у духу младих, лијепих и паметних. Стари бољшевици су оставили духовну празнину и радничко самоуправљање, док су њихови наследници на трону увели концепт неолибералног капитализма са пустим фабрикама, бројним аномалијама друштвеног система и дерогацијом радног и правног поретка. Систем у суштини носи име хаос кога ни његови креатори више не контролишу. Стотине хиљада сиромашних и микронски број милионера и милијардера практични је резултат оперативног рада црногорске необољшевичке екипе. Питање је како описани духовну Атлантиду Црне Горе?

 

Духовни резултат неолибералне петокраке

Зрело доба у човјеку искристалише и сабере искуство и памћење које се формира од дјетињства и првих школских дана. Тужан је осјећај када се уђе у пету деценију живота, трећи миленијум са ером интернета и нових комуникационо-информационих технологија и схвати да у Црној Гори није завршен Други Свјетски Рат. Енигматичан и декадентан, са ревизионистичким  приступом у току је процес остракизма историјских истина Великог Рата и улоге Црне Горе у стварању нове државе. Са циљем да се избјегне пристрасност некој од страна у историјским нејасноћама, маглама и размирицама аутор ових слова наглашава да у редовима своје породице има страдалнике са Зиданог моста и Голог Отока. Морална обавеза данашњих исправљача“историјских неправди“ била је помирење бијелих и зелених, комуниста и четника. Неолиберални комунисти то нијесу учинили, ЦАНУ и Универзитет су ћутали. Није било Меморандума о виталним националним и државотворним интересима, док су циљеви и методе националне политике и национална стратегија  пука утопија малог броја храбрих и одважних појединаца.Систематски и свеобухватно долази се до процеса инжињеринга у наставним програмима. Лектире постају пустиња а преци и потомци корисници различитих штива и вредносног система. Коме сметају Десанка Максимовић, Миодраг Павловић и Драган Лукић? Да ли су Вук Караџић и Доситеј Обрадовић персоне нон грата образовног програма у Црној Гори? Да ли је Његошеву награду Матија Бећковић добио од неког непознатог секуларног поглавара или је исту добио за нешто што је написано а није познато ширим читалачким слојевима? Јесу ли Његош, јуначка епска поезија и гусле „страно тијело“ црногорског идентитета у новоградњи? Постоје ли сазнања шта о пројектима неолибералних петокракаша мисле њихови славни претходници Балшићи, Војислављевићи, Црнојевићи и Петровићи? На крају свих ових питања поставља се једно које је најлогичније и које сабира претходни корпус истих.

ЧЕМУ ОВО СЛУЖИ

Из психологије је познато да у раном дјетињству долази до формирања опажајно-сазнајне моћи личности. Ако се из образовних програма уклоне текстови са духовном, историјском и егзистенцијалном дубином личност се преводи у поље безводне пустиње без моћи перцепције моралних, духовних и националних вриједности. На тај начин долази  до рушења колективне свијести, затирања историјског памћења и сјећања, јачања индивидуалног над колективним ставом. У тим условима могућност историјског ревизионизма, прилагођавање општих моралних начела и догми интересима дневне политике  постају законски основ и начело по коме се живи. Историја се учи фокусирано, истргнута из контекста „шаховске табле“ укупне учитељице живота. У тим условима може се говорити да Црнојевићи нијесу славили Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и Светог Стефана Дечанског, мада се зна да су у Псалтиру са посљедовањем из септембра 1495. године сва три светитеља заступљена у именику светаца. Аналогија иде 106 година уназад и везује Црну Гору за Косовски Завјет, док је Псалтир из доба Црнојевића потврда црногорске историјске светосавске и светосимеоновске прошлости. Гушењем лектире дави се историјска вертикала Црне Горе. На ширем плану оваквом аутодеструктивном акцијом сјутра ће бити могуће рећи да Александријска Патријаршија нема јурисдикцију над афричким континентом, да литургијски језици именоване цркве нијесу језици народа Африке, грчки и арапски, да Антиохијска Патријаршија нема васељенску већ регионалну мисију, да Дамаск и Бејрут нијесу исто што су Пећ, Београд и Цетиње и да Јерусалимска Црква поред православних Грка не обухвата православне Арапе како би се чистилиште пренијело на црквени терен. Најтеже је објаснити да је црногорска нација настала 1946. године а њен језик седам деценија касније. Кад се ово повеже са историјским и државотворним континуитетом Црне Горе добија се наслов једног филма редитеља Живка Николића. Име наслова остаће загонетка за размишљање.

Кратковиди подржаваоци Закона о језику из 2011 године припремили су (већина ненамјерно) терен за дезинтегративну културно-образовну и духовну акцију пројектантима Новог Свјетског Поретка.

Чистилиште је средишњи дио Дантеове трилогије која се зове“ Божанствена комедија“. Да је италијански пјесник данас жив и да игром случаја живи у Црној Гори трилогија би имала свој почетни назив у све три секвенце.

У недостатку Алигијерија пожељна је појава неког Габријелеа Д Анунција како би дани под „Дучеом“ били подношљивији а историјска читанка прегледна и јасна.

Само тако нећемо ићи путем који води према (К)Рају.

Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник

Pin It on Pinterest

Share This