Izaberite stranicu

Пише: Јереј Слободан Лукић

Протекле недјеље одржан је, 86. по реду, Вуков сабор у Тршићу. Овај Сабор је једна од највећих и најстаријих српских културних манифестација и почев од 1933. године одржава се сваке године у септембру, у недјељу пред Малу Госпојину.  На дан отварања обновљене Вукове куће, 17. 09. 1933. године, одржан је први Вуков сабор који је имао карактер велике народне светковине. На свечаности су говорили представници Краља, Владе, Цркве, Универзитета, Академије наука. Временом Сабор поприма општенародне културно – просвјетне особине, те се у пред-саборским и саборским данима обиљежавају велики датуми у нашој историји и култури, а “за главну представу узимају се дјела писаца која су и сами творци и чувари језика.“

Ове године је, на дан затварања Сабора, у недјељу, сабориште имало задовољство да чује бесједу прослављеног редитеља Емира (Немање) Кустурице који је на луцидан начин изнио своје виђење отпора хришћанске културе насртају западних, евроатлантских (без)вриједности. Отприлике у исто вријеме, стотињак километара од Тршића, у престоном Београду одржано је окупљање хомосексуалаца и њихових љубитеља, окупљање које његови протагонисти воле да именују “парадом поноса.“ Не бисмо, наравно, ни обратили нарочиту пажњу на овај собор нечестивих да нас на њега није подсјетио национали ТВ сервис “европске Србије“. Да би потврдио своју “европску“ орјентацију, Дневник је несразмјерно више минута посветио скупу содомита (да не употријебимо неки тежи квалификатив) него најзначајнијој културној манифестацији у земљи. Имали смо тако прилику да у једном дану видимо два лица Србије, или боље речено два лица српског народа. Једно лице је било озарено духом Вуковог генија у Тршићу и оних који су српски језик и културу овјековијечили својим дјелима и оставили у наслијеђе генерацијама које долазе. И управо је на тим генерацијама које долазе избор: да ли ће се осаборити Вуковим српским језиком, културом коју је тај језик изњедрио или пристати да буду, како рече Кустурица, “увучени у центрифуге атлантизма“ и буду изгубљени заувијек.

Већина народа је била тог дана у Тршићу. Али је поразно то да мањина има моћ да промовише скаредности (са све обећањима премијера/премијерке Брнабић да ће се здушно залагати за озакоњење истополних бракова) и да занемаривањем културне светковине као што је Вуков сабор, на маргине потисне празник онога што је вијековима градило биће нашег народа.

Можда су уваженој мањини засметале ријечи бесједника да “ипак, још увијек нисмо поражени… Колико дуго још? Зависи од тога да ли ћемо или нећемо признати Косово. И да ли ћемо одржати Републику Српску… Још нас нису до краја лишили својстава и, што је најважније, нисмо изгубили идеју да су наша црква и вјера те наша култура магнетне силе опстанка и наше будућности, а вјеровање у вјечност душе врата слободе. Ове ријечи Емира Кустурице вјероватно снажно боле другосрбијанску елиту која је у свом “цивилизацијском искораку“ презрела “ретрограадну“ приврженост традиционалним хришћанским вриједностима. А тек подсјећање на вулгарности ријалити програма као “прозор који запљускује свака врста накарадности и који  служи да дотуче породицу… Ријалити није обична верзија срозавања нагрижене породице, он је отворена популаризација трансродног живота која се као зараза шири интернетом, а петнаестогодишња дјеца већ траже да мијењају пол.“ Заиста је безобзирно да се са Вуковог сабора шаље оваква порука у дану када се они сународници који су успјели да “промене свијест“ својски труде да организују миран и угодан Прајд.

Најављују и нову геј параду за суботу у Подгорици. На Празник Рождества Мајке Божије! Згражавајући се пред тим колико дубоко може да се сроза један православни, патријархални народ остаје нам само да се молимо и за те несрећнике и да се против тих изопаченсоти боримо оним што нам скоро цијели један вијек поручује Вуков сабора а то је “да треба дубље да газимо и бјежимо из плићака у коме нас држи вријеме у коме живимо.“

Pin It on Pinterest

Share This