Izaberite stranicu

Најављеном закону о тобож слободи вјероисповијести прави назив би био закон против Српске православне цркве, јер је то назив који одговара садржини тога закона и јер тај закон не прописује слободу, казао је проф. др Богољуб Шијаковић у Српској кући у Подгорици, на промоцији своје књиге „Црква, право, идентитет“.

„Не може слободу да прописује закон који најављује једну отимачину имовине, без икаквог спровођења било каквог поступка. Али, није то једини, премда јесте важан моменат или најважнији проблем овог закона. Притом, оно што зачуђује је количина незнања, осионости и дрскости. А осионост и дрскост увијек иду с незнањем заједно. Како неко, ко има моћ, ако је потпуна незналица у неким стварима, то да призна. Њега сама моћ опије до тог степена да он уобрази да све зна“, рекао је он.

Казао је да предсједник републике у овом случају иступа као теолог, што је по њему врло интересантно.

„Имали сте предсједнике разних земаља који имају своја вјерска увјерења, али који су се увијек устручавали и никад нису прихватали то да наступају као теолози. То су заиста феномени, али су и у духу времена у којем живимо“, казао је Шијаковић.

Нагласио је да Европска унија, која настоји да уреди многе односе, производи хиљаде прописа и закона.

„Нигдје, међутим, у тим прописима, законима нећете наћи ништа слично ономе што се овдје предлаже као закон о слободи вјероисповијести. Тог правно упоредног елемента не можете наћи нигдје. То је просто незамисливо. Чак ЕУ инсистира да законодавство у погледу вјероисповиједања не може бити унификовано; нити се  може наметати, нити поставити неки узор који ће се примјењивати у разним земљама, јер то законодавство мора да изрази аутентичност, историју, предање и многе елементе традиције… И то су разлике. У Финској је, рецимо, и Православна црква државна, иако има 1,2 посто православних“, објаснио је он.

Шијаковић је подсјетио да у предложеном закону постоји најава пореских намета, за разлику од држава ЕУ гдје постоје пореске олакшице за цркве и вјерске заједнице.

„Дакле, ви дођете да дате прилог Цркви и тамо сједи неко ко хоће да вас опорезује. Ми знамо како се то зове у неком обичном речнику. То је незамисливо, то немате нигдје“, каже он.

Додао је да све то једино има везе са отимачином црквене имовине током и након комунистичких револуција, када је владало тзв. револуционарно право као један еуфемизам за терор.

Шијаковић каже да су сва општељудска начела која су везана за људска права овдје прекршена.

„И сва се систематки крше свакога дана“, каже он.

Објаснио је да је слобода вјероисповиједања то да богословска школа, напримјер има исти третман са осталим школама, да њени ученици нијесу дискриминисани у односу на ученике других школа, као што је то случај у Црној Гори.

„То је слобода вјероисповиједања. А ње у Црној Гори нема“, констатује професор Шијаковић.

Казао је да је исти случај са реституцијом имовине.

„Закон о реституцији је донио једну нечувену ексклузивност. Доносите закон о општој реституцији, реституција за све. Али, ипак није за све. Само је Црква искључена из права на реституцију. Она не може остварити право на реституцију по закону о општој реституцији“, подсјећа Шијаковић.

Шијаковић је рекао да се сада види због чега је то тако.

„Не само да Црква не може да оствари право на реституцију, него се најављује да ће и оно што Црква посједује, што није отето бити отето. И сад, о каквој ви слободи вјероисповиједања говорите“, пита се он.

Упитао је какав је положај свештеника у војсци, болницама, казнено-поправним установама и какво је вјерско право људи у њима.

„Да ли неко ко је затвореник има загарантовано вјерско право у овој земљи? Нема. Да ли неко ко је у војсци има то право? Нема. Да ли наша дјеца у школама имају то право? Немају“, закључује професор Шијаковић.

Подсјетио је да међународни пактови дефинишу право родитеља да њихова дјеца у јавним школама буду васпитавана у духу њихове вјере и да дјеца свакога од нас, која иду у школу, имају право да у тој школи буду васпитавана у духу вјере којој припадамо. Констатовао је да нам је у Црној Гори такође ускраћено то право.

„Према томе, то фундаментално право о слободи вјере не постоји у реалности. Оно је пука прокламација“, закључује Шијаковић.

Говорећи о, такође фундаменталном начелу које се зове неутралност државе, он подсјећа да је очигледно да држава у нашем случају није неутрална по питању слободе вјероисповијести.

„А модерна држава је дужна да буде неутрална. Чак кад се каже да је модерна држава секуларна то значи да модерна, демократска секуларна држава разликује шта је свето или сакрално, а шта је профано или секуларно и онда себе и своје ингеренције зауставља на простору профаног или секуларног. А простор светог или сакралног модерна држава препушта црквама и вјерским заједницама. То значи да је држава секуларна. Овдје се тумачи да је држава секуларна ако је антицрквена. То није тачно. Све модерне европске државе су секуларне, а није ниједна антицрквена до ова“, каже професор Шијаковић.

Додаје да је нешто сасвим друго секуларизам као идеологија, али и да држава није орган задужен за идеологије.

„Ми имамо државу која се бави идеологијом. Она се не бави економијом, не бави се културно-образовним питањима, не бави се свим оним чиме држава треба да се бави, да јемчи мир и просперитет и правду. Да ли то ми имамо овдје“, пита Шијаковић.

Говорећи о начелу паритета, да све цркве и вјерске заједнице имају једнаки правни третман, објаснио је да то значи да се једнако третира оно што је једнако, а не да се једнако третира оно што је неједнако.

„Не можемо ми рећи став СПЦ је то, а став ЦПЦ је то и да то тетирамо једнако. То је неједнако третирање. Једнако третирати цркве и вјерске заједнице значи практиковати адекватну равноправност. Ја имам исто право да играм кошарку као Владе Дивац. Али да ја претендујем једнако као и он да учествујем у тиму у којем он игра – то је илузија. То није једнако јер равноправност треба да буде адекватна. Тај проблем се у праву зове проблем егализирања, када ви са административног становишта предузимате егализацију. То значи чините истим оно што није исто и на тај начин фаворизујете мене у односу на Дивца“, објашњава он.

Говорећи о начелу права на самоодређење, које укључује право на признање идентитета Цркве, рекао је да то опште право специјално важи за цркве и вјерске заједнице.

„Сваки закон то мора да јемчи. То практично значи да је Црква власна да одреди идентитет Цркве. Не може идентитет Цркве да одређује било ко изван Цркве. То чини сама Црква. И будући да сама Црква одређује свој идентитет, дакле практикује право на самоодређење, онда признати Цркву значи признати то шта сама Црква каже да јесте Црква. А не кад изађе предсједник, и појави се као теолог и почне да дефинише Цркву“, закључује Шијаковић.

Радосав Рајо Војиновић

 

Pin It on Pinterest

Share This