Izaberite stranicu

Пише: Љиљана Поповић

Путујући и истражујући антропогеографске особености свог народа, велики научник, човек правог духовног племства, Јован Цвијић, указао је на неке од најбитнијих карактеристика српског народа по свим областима које је, вековима уназад, насељавао. Истицао је пре свега да ни код једног балканског народа није у широким народним слојевима тако јако национално осећање као код нашег, као и да постоји јединствени начин националног осећања и мишљења, поред локалних варијација и особености.

Цвијић је у свом култном делу „Балканко полуострво и јужнословенске земље“ говорио о Србима као антрополошком типу Динараца, рекавши да свако ко је путовао по Балканском полуострву може лако препознати у некој народној маси динарске људе од других група јер су на њима „најбоље изражене све особине западних Јужних Словена.Оне су код њих увек дубљег смисла и националније.“ Динарски тип личности заузима целу динарску област и суседне земље по којима се проширио миграцијама. Овај тип преовлађује пре свега у моравској Србији, Херцеговини, Црној Гори, иако је Цвијић у Динарце уврстио и Словенце, који се од осталог динарског становништва разликује због вековних веза са цивилизацијом Средње Европе. Динарски досељеници су ушли и у старо косовско-метохијско становништво не изменивши његове психичке особине, али су на њега јако утицали.

Описујући душу свог народа кога је, као научник, још више волео баш због таквих особина, али и указивао на његове мане, Цвијић каже: „Динарски су људи живог духа и танане интелигенције. Обдарени живом и разноврсном осећајношћу они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе. У својим се акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају само улогу другога реда. Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихову осећајност, осетљивост, у њихов индивидуални и национални понос; треба истаћи питање части или идеал правде или слободе.“ Динарски човек, каже велики научник, везан је за Косово и Метохију и за Косовску битку и непрекидно се њему враћа као своме изворишту: „Обманут околностима и догађајима, напуштен од свих, никада се није одрекао народног и друштвеног идеала. Ова постојаност и вера главни је факат у његовој историји.“ Сва ова своја осећања, сместио је српски народ у своје песме, поготову народне епске, али и друге и своје приповетке, па каже: „у свакој прилици се на њих навраћа: опева их и прича у кући, увече поред ватре а после свакодневног рада, у црквама и манастирима, излазећи из цркве, приликом сваког скупа или сабора.“

Описујући Црну Гору и народ који ту живи, истакао је велики научник живу веру, „веру Обилића“ и необичну повезаност са својим коренима и свест о духу немањићком који као вода жива не престаје да тече кроз душу народа, појећи га и крепећи кроз сва времена, чак и када се чини да је потиснута: „У Црној Гори је српска свест била увек необичне јачине. Запазио сам да и сваки чобанин зна за велику српску целину, а то је готово једина садржина вишег народног осећања, после бриге за свакодневним животом. Даље, права народна маса у Црној Гори, а нарочито она интелигенција која се у Србији школовала, има велике љубави према Србији. Та осећања и енергичне српске тежње јасно су се опазиле и у „Скупштини српског народа Црне Горе“. Племеници су међусобно осим обичног живота чврсто везани двема мислима: то су част и слава племена и национална мисао, „вера Обилића“…Главна духовна храна су им традиције о Косову и Немањићима, које знају и жене и деца.“ Та духовна храна, како каже Цвијић и јесте оно што је најбитније у нашем народу.

Национално без духовног, наставља научник, прелази често у екстреме, непотребне за развитак једног народа. Због тога та национална свест увек треба да има моралну, а изнад свега духовну базу, уз поштовање других народа и вера, сарадњу и културну размену са њима. Тај духовни елемент и вера која је одувек била водиља, толико потребна у кризним временима, сачувана кроз векове молитвама и благословом своје Цркве, најбитнија је одлика народа. „Поред јунаштва, црногорска племена нарочито цене „чојство“, благородност. Управо не вреди јунаштво без чојства. Поглавито су такве бирали за главаре. Овако организована племена су бранила слободу Црне Горе и помагала ослобођење брдских и херцеговачких племена; стално мислила на све „што је наше од старине било.“

Речи великог научника, који је волео свој народ разасут по целом Балканском полуострву и шире, али обједињен истом вером, језиком и културом, са свим својим дивним особеностима које му, управо због тога, дају посебну лепоту, одјекују и данас. Кроз њих су нашу културу и дух упознали и многи други народи јер је рад академика Јована Цвијића био надалеко познат,а као прави научник водио се само једним: „Истину тражити и према њој се управљати…На истини стварати менталитет народа“

Pin It on Pinterest

Share This